Eksperiment Kosovo

Prikaz knjige: Hans Hofbauer, Eksperiment Kosovo, Albatros plus, Beograd 2009.

Pred nama je poslednja knjiga eminentnog austrijskog istoričara i publiciste Hansa Hofbauera Eksperiment Kosovo, Povratak kolonijalizma koja je prvi put predstavljena na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2008. godine kada je i objavljena. Svojevrsni kuriozitet je da se u istom tom periodu Republika Srbija izborila i dobila dozvolu od UN da zatraži pravno mišljenje o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova (17. februar 2008) od Međunarodnog suda pravde u Hagu. Kod nas je ova knjiga predstavljena u februaru 2009. godine u Biblioteci grada Beograda (dr Dragoljub Živojinović, dr Slavenko Terzić, prevodilac Života Ivanović, urednik Albatrosa Jagoš Đuretić, kao i Hans Hofbauer).

Hofbauer nije nepoznat autor našoj naučnoj i široj javnosti. Ovo je njegova treća knjiga prevedena na srpski jezik. Sa prethodne dve Proširenje EU na istok i Balkanski rat – razaranje Jugoslavije (Filip Višnjić, Beograd) imali smo prilike da se upoznamo u proteklim godinama. Zapravo, u nekom smislu, Eksperiment Kosovo je logičan nastavak i razvijanje tema kojima se Hofbauer zanimao kako i u drugim njegovim knjigama. Kao ekonomski i socijalni istoričar on se kritički bavio evropskim projektom, a konkretno Balkanom kao regionom u kome su Austrougarska nekada, a EU i SAD danas vodile imperijalnu politiku. Posledice takve politike su tragične: rat u bivšoj Jugoslaviji, izgubljene stotine hiljada života, milioni raseljenih, ogromna materijalna razaranja, a kao poslednje napad na SRJ i otimanje Kosova i Metohije suverenoj Srbiji 2008. Međutim, ono što Hofbauer posebno ističe i kritički uočava jeste da „se jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova krši međunarodno pravo i zamenjuje ljudskim pravom. Međunarodno pravo je bilo potpuno jasno, a ljudsko pravo može da se tumači na razne načine. Ono je odraz ekonomske i vojne sile. To što se rešilo 1945. sada se geopolitički ponovo pomešalo“, odnosno sa „bombardovanjem bivše Jugoslavije bez mandata UN započeto je kršenje međunarodnog prava, a priznanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova okončana epoha koja je počela 1945.“[1]

Dakle, ono što je okosnica i glavna teza Eksperimeta Kosovo jeste nova imperijalna politika SAD i EU prevashodno oličena u delovanju NATO. Međutim, Kosovo, po Hofbaueru, nije prvi, već drugi slučaj uspostavljanja imperijalne vlasti na prostoru bivše SFRJ. Prvi je Bosna i Hercegovina. Štaviše, u oba slučaja je na delu sličan scenario: prvo vojno angažovanje, a potom upravljanje i administriranje okupiranim teritorijama nad kojima se izvodi jedinstveni politički, socijalni i ekonomski eksperiment koji podrazumeva spajanje „izvršne i administrativne vlasti“koja kao razdvojena čini „srž demokratije na Zapadu”.[2] Na delu su dvostruki standardi – jedni za „civilizovano“ stanovništvo zapadnih demokratija, a drugi za „polupismene ratoborne divljake“ sa Balkana, kojima se mora upravljati čvrstom rukom.

Knjiga je podeljena na pet poglavlja: I Od kolevke srpstva do albanskog vaskrsa (1389-1989), II Razaranje Jugoslavije 1991–1999,III Protektorat Kosova 1999–2008, IV Kakva privreda? i V Nadgledana nezavisnost (od 2005). Već na prvi pogled je jasno da autor želi da ponudi sliku savremenih događanja, a to naravno nije moguće bez poznavanja prošlosti. Utoliko, prvo poglavlje nudi prikaz istorije Kosova i Metohije, ali ambicije autora ne idu u smeru doslednog istorijskog i metodskog istraživanja istorije ovog podneblja. Hofbauera pre zanima da, prevashodno zapadnom čitaocu, ponudi nekakav istorijski bekgraund koji bi ga ipak elementarno obavestio o viševekovnoj istoriji južne srpske pokrajine, kao i o odnosima Albanaca i Srba tokom više stotina godina. Utoliko on ne ulazi u detaljnu analizu, već više mapira i locira neuralgične tačke i topose oko kojih će se obnoviti moderni konflikti. Tako on neizbežno započinje sa Kosovskim bojem 1389, pogibijom kneza Lazara, osmanlijskim napredovanjem prema Evropi tokom predstojećih vekova. Ono što je ovde posebno zanimljivo jeste da Hofbauer smatra da su „u današnjem vremenu, nasleđena etnička legitimiziranja, koja su na Balkanu početkom devedesetih dovela do prolivanja krvi, povezana sa starim mitovima prisutnim u savremenom pisanju istorije“.[3] Na albanskoj strani to je mit o Kosovu kao kolevci predrimske Dardanije u kojoj su bila nastanjena ilirska plemena još od osmog veka pre Hrista, čime se ističe etnička prvotnost na posed teritorije. A na srpskoj strani je nesumnjivi poraz srpske vojske i pogibija kneza Lazara pretvorena u mit o izboru nebeske Srbije, odnosno carstva nebeskog umesto carstva zemaljskog i koji će potonjim generacijama poslužiti kao uzor za nacionalni preporod i gde će Kosovo figurirati kao simbol duhovnosti i izgubljene državnosti Srba. Međutim, čini se da su ovakvi pogledi na savremena zbivanja uvek prekratki. Naime, tumačiti savremene konflikte starim mitovima uvek promašuje metu. Ono je, iako na prvi pogled istorijsko, jer upućuje na nekakvu prošlost i predrazumevanje, ali zapravo neistorijsko u svojoj biti zato što zaboravlja da iako mitovi spadaju u predstave jedne nacije o samoj sebi, oni nisu neodvojivi supstrat nacionalnog bića koje postoji nezavisno od materijalnih, socijalnih, ekonomskih, političkih i geostrateških uslova savremenog zbivanja o kome je reč.

Utoliko, Hofbauerova upućivanja deluju kao nekritički derivat „politički korektnog stava“, iako je on sâm ipak svestan svih determinanti kosovskog sukoba, o kojima inače i govori. Jedno od tih je svakako iseljavanje srpskog stanovništva sa Kosova 1690. pod Arsenijem III Čarnojevićem zbog najezde turske vojske, i potonje naseljavanje Kosova albansko-muislimanskim stanovništvom. Međutim, najzanimljivije su stranice teksta koje se tiču nacionalnog buđenja Albanaca i Srba, nastajanja moderne srpske države 1878, Prizrenske lige iste godine, kao i odgovora velikih sila na balkanska nacionalna previranja. Naravno, velike sile će sve ovo iskoristiti za vlastite interese. Sve konce i glavna dešavanja one će povlačiti u periodu s kraja 19. i početka 20. veka, od balkanskih ratova, formiranja Albanije 1912, Prvog i Drugog svetskog rata, nastajanja Jugoslavije... Jer kako kaže Majkl Vejtman, koga navodi Hofbauer, „balkanske države su oduvek objekti, a ne subjekti velike politike“, odnosno „nijedan jedini nacionalni problem nije rešen. Same povučene granice deluju kao sistem koji uvek iznova izaziva neprijateljstva kako bi velike sile, u zavisnosti od situacije, mogle da ovdašnje narode drže u šahu i koriste njihovu neslogu za svoje ciljeve.”[4]

Nakon što je obradio istoriju Kosova i međunacionalnih odnosa od 14. veka pa sve do formiranja prve, odnosno druge Jugoslavije, Hofbauer prelazi na razmatranje uzroka razaranja SFRJ, navodeći da je „jugoslovenska katastrofa istovremeno izazvana i iznutra i spolja“[5]. Hofbauer, međutim, odmah podseća da se bez razumevanja svetskoekonomskih odnosa i zavisnosti ne mogu adekvatno razumeti razlozi raspada tada mnogonacionalne države. Nakon sloma komunizma trebalo je izvršiti novu preraspodelu sredstava i resursa, podeliti teritorije Balkana po ekskluzivnim zonama interesa pojedinih zemalja i krupnog kapitala. Utoliko, „podela na nacije i etničke zajednice nije bila samo od pomoći već i preduslov za ostvarenje takvih ciljeva. Jer, socijalno raslojavanje nužno vodi klasnoj borbi pri podeli postojećeg kolača, a nacionalna borba, nasuprot tome, vodi samo podeli tržišta“.[6] Dakle, za novu ekonomsku integraciju, odnosno za nesmetanu cirkulaciju robe, ljudi, ideja i kapitala, neophodna je bila dezintegracija. Pogled na dobitnike nakon decenijskog sukoba sve govori: multinacionalni kapital i lokalne elite jedini su profiteri nakon decenijskog sukoba.

U situaciji (svetske) ekonomske krize s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina jugoslovenska privreda, grcajući pod teretom spoljnjih dugova i inflacije, u periodu 1980–1990. počinje rapidno da tone. DŽefri Saks, stručnjak MMF-a za sanaciju, predlaže plan po kome je „takozvanom socijalnom šok terapijom trebalo uspostaviti u zemlji konvertibilnost valute, državnom novcu oduzeti ekonomski život i time usmrtiti ’jugoslovenski samoupravni socijalizam’“.[7]

Fatalnu formulu kojom se rukovodio Zapad u rešavanju problema, i koja će rezultirati tragedijom jugoslovenskih naroda, Hofbauer sažima u jednu misao: „solidarnost sa nacionalnim pravom na samoopredeljenje“. Radikalni zahtevi „nacionalno i demokratski“ osvešćenih Slovenaca, Hrvata, Muslimana, a na kraju i Albanaca, upereni protiv jugoslovenske federacije, pronaći će u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i SAD svesrdnu podršku i saveznike. A zašto su zapadni političari, mediji, vodeći mislioci i teoretičari tumačili nacionalno samoopredeljenje kao društvenu emancipaciju može se objasniti kao „čisto kolonijalna težnja, kao kolonijalni zov“. U stvari, Hofbauer smatra da je „rat bio unapred isplaniran, namerno izazvan“.[8] Bilo je potrebno pronaći samo prigodno „filozofsko“ opravdanje: bio je to zahtev za poštovanjem ljudskih prava, a iza toga su sledile vojne intervencije u cilju zaštite istih. Ljudska prava kao ideološko opravdanje svih vojnih akcija pod nazivom „humanitarne intervencije“. Ispod ove misionarske logike ljudskih prava koja imaju da važe univerzalno krilo se i krije nešto sasvim drugo i to je danas jasno. U igri je bilo nešto mnogo više, naime, nametanje jednog oblika materijalne i društvene reprodukcije, gde je sloboda u centru pažnje, i to sloboda tržišne razmene. Ono što je causa efficiens, ali i causa finalis događanja o kojima je reč jeste kapital, odnosno logika kapitalističke ekspanzije. Dakle, iza zapadnog univerzalizma vrednosti i ljudskih prava stajala je logika kapitalističkih odnosa: tržište i njemu sapripadne sloboda kretanja ljudi, ideja i robe kao univerzalna svetska religija.

Kako je u prethodnim knjigama analizirao detaljno sukobe u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, Hofbauer samo letimično podseća na ključne datume i aktere da bi svoju pažnju usredsredio na Kosovo. Nećemo se ovde zadržavati na pripremama za rat protiv SRJ tokom 1998. i potonjih pregovora u Rambujeu, izmišljenim aferama poput plana „Potkova“ ili insceniranim masakrima poput onog u Račku. Sve te momente Hofbauer i sâm detaljno analizira, a nama su odviše poznati. Ali ono na što moramo skrenuti pažnju jeste autorov decidan stav povodom agresije i rata koji je Zapad poveo protiv SRJ, pod izgovorom zaštite ljudskih prava i sprečavanja humanitarne katastrofe:

„Ovaj neobjavljeni NATO rat protiv Jugoslavije predstavljao je agresiju koja nije imala nikakvu pravnu osnovu, niti bilo kakav realan razlog. Prekršene su sve norme međunarodnog prava, sve odredbe Povelje UN, NATO statut i svi nacionalni ustavi zemalja članica, posebno nemačkog ustava.“[9]

U Kumanovu je u noći 9. juna 1999. potpisan sporazum između SRJ i NATO o prekidu dejstava, nakon čega je po odredbama sporazuma i Rezoluciji 1244 SB UN Kosovo predato na upravljanje UN, odnosno KFOR-u, čiji je najveći kontingent sačinjavala NATO vojska. Ono što je sledilo jeste podela Kosova po okupacionim zonama izeđu američkih, nemačkih, italijanskih, britanskih i francuskih snaga, uspostava civilne misije UN (UNMIK). Narednih meseci, pod pokroviteljstvom zapadnih vojski, sledi albanska odmazda koja je za posledicu imala nebrojena ubistva, kidnapovanja, zlostavljanja nealbanskog stanovništva i koja vrhuni u proterivanju, prema izveštaju UNHCR-a[10], 250.000 Srba, muslimana slovenskog porekla, Roma, Egipćana, Aškalija. „Išli smo od kuće do kuće i davali Srbima 15 do 30 minuta da nestanu“, navodi Hofbauer reči kojima se bivši albanski nastavnik hvalio reporteru francuske novinske agencije. O karakteru novog Kosova kao multietničke zajednice, dakle, navodnog razloga zbog koga se vodio rat, svedoči i činjenica da u Prištini, nakon ulaska NATO snaga, Jevrejska opština više ne postoji.[11]

Za južnu srpsku pokrajinu bila je pripremljena civilna uprava koju će sprovoditi UN, gradeći postepeno ideju nezavisnog nadgledanog protektorata. Neposredno nakon rata UN uspostavlja misiju UNMIK koja počiva na tzv. četiri stuba. U stvari, „UNMIK je država u totalitetu“[12] jer obuhvata i izvršne, zakonodavne, sudske, policijske, administrativne i upravne i poslove na izgradnji demokratije i institucija. A na vrhu piramide stoji SRSG, odnosno specijalni predstavnik UN koji vlada neograničeno. Posle proglašenja protivpravne nezavisnosti došao je Euleks da odmeni UNMIK. A tu je i, kako navodi Hofbauer, oko 4.500 nevladinih organizacija koje drže razne kurseve, obuke, izgrađuju demokratiju i institucije, štite ljudska prava...

Planetarna vulgata o slobodnom tržištu primenjena je odmah po okončanju rata. Naime, visoki predstavnik B. Kušner zaplenio je celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu SRJ na Kosovu. Potom se prešlo na privatizaciju kojom je rukovodila KTA (Kosovo Trust Agency), koja se završila kao pljačka veka i od koje su koristi imale samo mafijaške strukture i spoljni faktor.[13] Ne treba ni pominjati da dok Kosovom hara siromaštvo i nezaposlenost od preko 60 odsto, međunarodne elite uživaju u ogromnim primanjima za njihov napor na uspostavljanju mira i demokratije. Privreda praktično ne postoji osim crnog tržišta[14] kojim rukovode lokalni mafijaški klanovi.[15]

O tome ko vodi glavnu reč i ko zapravo vlada Kosovom, dovoljno govori i jedan od članova Ustava Kosova baziranog na Ahtisarijevom planu[16]: „Ukoliko bi došlo do nesaglasnosti između ustavnih odredbi, zakona ili odredbi predloga za Sporazum o statusu Kosova od 26. marta 2007 (odredbe Ahtisarijevog plana H. H), ovo drugo, tj. Ahtisarijev dokument, ima prednost.“[17]

Tom i takvom Kosovu, sa devastiranom privredom, ruiniranim društvom, u februaru 2008. strani tutori dodeljuju nezavisnost. Protivno međunarodnom pravu, otimaju suverenoj državi Srbiji deo teritorije, pod izgovorom da je u pitanju slučaj sui generis i sa posledicama koje su nesagledive, uz primenu starog pravila divide et impera, nastavljaju da kroje sudbinu malih naroda…

Eksperiment Kosovo Hansa Hofbauera bez mnogo teoretisanja i opterećujućeg kategorijalnog aparata postavlja dijagnozu i opisuje vreme u kome živimo i događaje koji nas prate, tako što pušta činjenicama da same govore. Tragične posledice na najdramatičniji način osetili su i dalje osećaju svi narodi Balkana. Zato u epohi globalnog sela, sprege medija, kapitala, država i vojne sile, činjenice i istina (ako neko još u nju veruje, a Hofbauer je svakako jedan od takvih) dobijaju posebnu dimenziju.