Bajka o racionalnom glasaču

(Prikaz knjige: Bryan Caplan, The Myth of the Rational Voter, Princeton University Press, 2007)

Prosečan glasač zna vrlo malo o politici a pogotovo o ekonomiji. Pošto je uloga svakog pojedinačnog glasa beznačajna, birači se ni ne trude da budu u pravu već se drže stavova koji im najviše prijaju. Demokratija je opasna jer sudbinu svih nas stavlja u ruke poluobaveštenih – neki su od stavova koje u knjizi “Bajka o racionalnom glasaču” zastupa američki ekonomista Brajan Kaplan.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da prosečan glasač nema blage veze sa politikom. Prosečan Amerikanac ne zna ko su mu senatori, iz koje su stranke, niti koliko u američkom senatu uopšte ima senatora. Prosečan Amerikanac misli da je prosečan profit američkih kompanija 50%, dok je on u realnosti 3%. Prosečan Amerikanac misli da je najveća stavka u budžetu “pomoć stranim državama”, koja zapravo iznosi oko 1% budžeta.

Da bi dokazao dubinu zabluda u kojima žive prosečni birači, Kaplan iscrpno analizira podatke jedne ankete u kojoj su učestvovali i obični građani i doktori ekonomije. Međutim, pitanja postavljena u toj anketi nisu bila ona na koja postoje nedvosmisleni stručni odgovori (a da takva u načelu postoje i da je konsenzus među ekonomistima mnogo veći nego što laici smatraju, Kaplan ističe na više mesta), već relativno neodređena pitanja, poput „da li je visok porez veliki, srednji, mali ili nikakav razlog što ekonomija nije bolja”. Upoređujući odgovore koje na takva pitanja daju laici i eksperti, Kaplan pokazuje da odgovori laika značajno odstupaju od odgovora doktora ekonomije, pri čemu statističkim estimiranjem odgovora hipotetičkog „prosvećenog glasača” zaključuje da uzrok odstupanja nije rezultat partijske opredeljenosti ekonomista, niti njihova relativna imućnost.

Kaplan smatra da zablude ekonomskog laika proizilaze iz četiri osnovna izvora: otpora prema tržištu, straha od stranaca, zanemarivanja produktivnosti nauštrb zaposlenosti i opšteg pesimizma. Prva zabluda je rezultat okolnosti da ekonomski laik vidi snažnu vezu između individualne namere i društvenih posledica, što dovodi do toga da podržava programe koji su inspirisani dobrim namerama i osuđuje procese vođene sebičnim motivima, ignorišući njihove stvarne posledice. Iako ovakvo razmišljanje ima neke logike u vrlo malim grupama gde su uzročno-posledični odnosi relativno jednostavni, u ogromnim sistemima sa visokim nivoom specijalizacije ta veza drastično slabi, što je i uvid koji se nalazi u osnovi Smitove „nevidljive ruke”.

Osim toga, zaziranje i netrpeljivost prema strancima nas sprečava da uvidimo prednosti međunarodne trgovine i usvojimo analogiju između individualne razmene, u kojoj se ne opterećujemo deficitom sa pojedinačnim partnerima, poput lokalne pekare, i međunarodne razmene. A zanemarivanje produktivnosti nauštrb zaposlenosti dovodi do podržavanja državne politike stimulacije zaposlenosti bez obzira na produktivnost, pa čak i otpora prema tehnološkom napretku koji se doživljava kao opasnost po radna mesta a ne kao jedini način da se naporni i dosadni poslovi zauvek eliminišu iz ljudskog života.

Međutim, ono što dozvoljava ovim zabludama da se maksimalno raspojasaju jeste beznačajnost pojedinačnog glasa u demokratskom sistemu. Tamo gde je naša dobrobit direktno zavisna od naših stavova, mi smo itekako sposobni da racionalno rasuđujemo, hladnokrvno saslušamo one koji nam se suprotstavljaju i formiramo suptilna i argumentovana mišljenja, smatra Kaplan. Međutim, činjenica da ishod izbora ne zavisi ni od jednog konkretnog pojedinca dopušta nam da maksimalno relaksiramo svoje intelektualne standarde i prepustimo se dobrozvučećim zabludama. Što je najgore, većina ljudi je sklona istoj vrsti zabluda, što ozbiljno potkopava argumente nekih branitelja demokratije da se iluzije neobaveštenih međusobno potiru dajući presudnu ulogu manjini obaveštenih birača.

Teza da birači glasaju u svom ekonomskom interesu nema empirijsku podlogu, tvrdi Kaplan. Birači pre svega glasaju za ono što misle da je u opštem društvenom interesu. Ali paradoksalno, ova velikodušnost demokratiju čini još opasnijom. Biračka sebičnost bi u nekim slučajevima možda mogla i da zakoči promašene ideje, kao što su kontrola cena ili zabrana gradnje, makar kod onih koji su takvim ograničenjima neposredno pogođeni. Međutim, upravo nesebična želja da siromašni imaju veće plate dovodi do opšte podrške kontroli visine nadnica, koja vodi ka povećanju nezaposlenosti, što zauzvrat pogađa upravo najsiromašnije slojeve, kojima neobavešteni birači žele da pomognu.

Kaplan često ističe moć fakultetskog obrazovanja ukazujući da, u konkretnoj anketi, fakultetsko obrazovanje povećava znanje ekonomije. To, međutim, zavisi od načina na koji je to znanje ispitano. U jednom nedavnom istraživanju je, na primer, pokazano da fakultetska diploma u proseku nema nikakav pozitivan efekat na razumevanje elementarnih ekonomskih zakonitosti, i zapravo ga smanjuje kod umerenih i levo orjentisanih birača.

Kaplanovo veličanje visokog obrazovanja i tehničke inteligencije je posledica njegovog viđenja racionalnosti kao sposobnosti za adekvatnu verbalnu artikulaciju i opravdanje svog ponašanja uz zanemarivanje vrednosti instinkta, emocija, navika, običaja i ostalih psihološki i kulturnih adaptacija, čime se implicitno izjednačava racionalnost i sposobnost da se racionalnost dokaže. Kaplan ne obraća pažnju na činjenica da iskrivljena slika o budžetu koja ga brine, ima kao posledicu to da i profesionalni ekonomisti i neuki građani žele isto – da se strana pomoć smanji. Najveći protivnici razvojnih ekonomista poput Isterlija, nisu građani koji ne znaju koliko ima senatora u senatu već poluobavešteni intelektualci koji su svesni relativne beznačajnosti strane pomoći u budžetu, ali zato potpuno nesvesni posledica do kojih ona dovodi.

Značajan deo knjige „Bajka o racionalnom glasaču” je posvećen Kaplanovom dokazivanju tvrdnji o laičkom nerazumevanju ekonomije, koje bi iole pronicljivijem posmatraču odavno trebalo da budu očigledne. Kao što su samo psiholozi bili šokirani vestima da čovek nije pacov i nije računar, tako samo politikolozi mogu da budu iznenađeni činjenicom da ljudi o politici i ekonomiji znaju vrlo malo, da nikad nisu čitali programe stranaka i da društvo nije nastalo ugovorom.

Jedna slabost Kaplanove knjige je i neoriginalnost njegovih preporuka. Demokratija sa sobom nosi opasnost da se državna politika vodi na bazi popularnih zabluda? Rešenje – ograničiti ulogu države i prepustiti veći broj odluka tržištu tj. pojedincima. Prilično logična ideja koja zbog toga i jeste opšte mesto ustava demokratskih zemalja – a pogotovo Amerike o kojoj Kaplan piše. Opasnosti koje vrebaju od terora većine odavno su prepoznate i ako je to ono glavno što je Kaplan imao da kaže, za to mu nisu bile potrebne ankete i estimiranje mišljenja „prosvećenog glasača“. Jer, i da su svi građani doktori ekonomije, domen kolektivnog tj. demokratije bi opet morao da bude ograničen.

U nekim tekstovima povodom knjige, Kaplan predlaže radikalnije rešenje, poput osnivanja ekonomskog ekvivalenta Vrhovnog suda – nove grane vlasti koju bi činili ekonomski eksperti i koja bi imala moć da zaustavi odluke demokratskih predstavnika koje nisu u ekonomskom interesu društva, na sličan način na koji Vrhovni sud SAD zaustavlja neustavne odluke predsednika i kongresa. Paradoksalno, upravo evolucija američko Vrhovnog suda ukazuje na opasnosti od davanja moći ovakvim telima. Jer, da je Vrhovni sud dosledno primenjivao ustav, dodatna tela za ograničavanje državnih intervencija u ekonomiji ne bi uopšte bila potrebna, budući da sam američki ustav garantuje velike ekonomske slobode. Naprotiv, primer Vrhovnog suda ilustruje da lakoća sa kojom prosvetljeni eksperti podležu porivu da „unaprede“ društvo po svom ukusu nije ništa manje opasna od neukosti prosečnog birača.