Analitičke kolumne u vatrenom obruču

Kolumna je, tek podsećanja radi, jezgrovit tekst u kome autor otvoreno iznosi svoj stav u vezi sa nekim aktuelnim problemom. Nažalost, kolumnisti neretko iznose stavove u svoje ime, a za tuđ račun; stavljaju svoje ime i pero u službu nečijih političkih ili ekonomskih interesa. Uz to, izlazeći na podijum na kome se igra brzo i oštro, preuzimaju rizik da naprave ozbiljne previde; da pogreše u proceni onoga šta će se desiti ili u oceni značaja onoga što se dešava.

Zato mislim da je dobro da se tekstovi poznatih kolumnista posle nekog vremena pojave u formi knjige. Da tako budemo u prilici da sagledamo celovito njihov „lik“ i bar jedan segment „dela“. Ne samo da bismo ocenili njih lično, već i da rasteretimo „profesiju“. Da bismo mogli da odvojimo kukolj od pšenice.

Objavljujući zbirno tekstove koje je od početka 2002, pa do kraja 2007. godine pisao u svojstvu kolumniste za dnevni list „Politika“ i nedeljnik „NIN“, Đorđe Vukadinović nam je pružio priliku da celovito sagledamo i ocenimo kako je to radio. A dovoljno je prošlo vremena, i dovoljno je analitičkih problema kojima se bavio razrešeno, da istinski možemo da procenimo da li zna svoj zanat, i da li ga radi pošteno. Pogotovo, što je pisao o onome što je obeležilo naše živote zadnjih godina, pa i decenija.

O analitičarima

Iako je stručnoj javnosti poznat kao glavni i odgovorni urednik „Nove srpske političke misli“, uglednog naučnog časopisa za političku teoriju i društvena istraživanja, Vukadinović je široj javnosti znan kao „politički analitičar“. Svestan odnosa Srba prema analitičarima raznih vrsta, delimično osnovanog, zbog rečenog u vezi sa kolumnistima, ali umnogome ipak neosnovanog, usled naše nacionalne sklonosti da svakog potcenjujemo, Vukadinović nas na samom početku knjige podseća na reči pokojnog profesora Jeremića. On je rekao „da se unutar svake profesije, dakle, od zemljoradnika i čistača ulica, pa do profesora univerziteta i akademika, može pronaći otprilike podjednak procenat, ne samo poštenih i nepoštenih, već i pametnih i glupih ljudi“ („Politički analitičari“, str. 8).

Znači, „podrazumeva se da analitičari nisu sveci. (Nisu to, kao što smo u poslednje vreme imali više puta priliku da se uverimo, čak ni sudije, sveštenici i vladike). Ima ih boljih i gorih, duhovitijih i dosadnijih, kompetentnih i diletanata, iskrenih i mistifikatora, trezvenjaka i alkoholičara …“ („Hajka na analitičare“, str. 81). Analitičari su, na svom nivou, odraz naroda kome pripadaju i čiju svakodnevnicu i perspektivu analiziraju. I koliko god imali pravo da ih kritikujemo, uvek treba da imamo u vidu da su naše gore, a ne finskog ili danskog brežuljka list. Naše mane su i njihove, a njihove su i naše.

No, Vukadinović se ne buni čak ni protiv prekomerne kritike javnosti u odnosu na analitičare. Međutim, energično staje u zaštitu profesije kada se radi o napadima političkih moćnika. I to radi, pre svega, zbog javnosti i njenog prava da ima mogućnost da sagleda sve što je se tiče iz različitih uglova, a ne zbog analitičara samih po sebi. Kako je ispravno istakao: „Takvi kakvi su i koliko ih ima – a nisu neki i nema ih mnogo – analitičari ipak predstavljaju kakav-takav korektiv na političkoj sceni i, barem u svojim boljim izdancima, simbolizuju mogućnost normalnog i odgovornog mišljenja i govora o politici, unoseći u njega tračak objektivnosti, racionalnosti i kompetencije“ (str. 82).

O srpskoj političkoj sceni

Gotovo svaki Srbin veruje da o politici zna sve, i da ispravno procenjuje stanje stvari i njihov dalji razvoj. Nepokolebljivosti takvog uverenja pogoduje kratko pamćenje našeg naroda, pogotovo kada se radi o onome što nama lično ne ide u prilog. Uostalom, malo onih što opravdano osuđuju nerazumnu politiku vođenu tokom prošle decenije hoće da se sete kako su glasali u prošlosti? Kako su glasali onda kada smo posle velikog pedesetogodišnjeg sunovrata ponovo krenuli ka litici? A, da se podsetimo, Slobodan Milošević je na predsedničkim izborima 1990. godine dobio oko 65% glasova!

Sve u svemu, mnogi će od nas pomisliti čitajući Vukadinovićeve tekstove: „Tačno je to što kaže, ali to znam i ja“. Međutim, nije loše pogledati datum kada su objavljeni, pa onda razmisliti kakve su tada bile okolnosti, šta smo mi mislili o političkoj situaciji i njenom toku, a šta se stvarno desilo. Onda tekstovi koji su pred nama deluju mnogo upečatljivije. Tada deluju gotovo proročki, bilo da se radi o autorovom isticanju onih osobina naših političara koje će im doneti uspeh ili neuspeh, ili o proceni dugoročne perspektive njih i njihovih stranaka.

I pored sve marketinške umešnosti DOS-a, odnosno zloupotreba mehanizama vlasti radi njenog zadržavanja, i s druge strane nesnalažljivosti DSS-a, Vukadinović je 2003. godine u tekstu „Afera se aferom izbija“ (str. 30-32) tačno prognozirao da se primakao odlazak sa vlasti onih stranaka koje su nastavile da je vrše pod firmom DOS, i onda kada se on suštinski raspao. I kao što je blagovremeno govorio da se DSS približava državnom kormilu, tako je i u tekstu „Trka je počela“ (str. 110-112), s kraja 2006. godine, ukazao da budućnost te stranke nije svetla, jer nije uspela da prevaziđe pogubnu polarizaciju srpskog političkog tela, niti da stabilizuje političku scenu. Kratkoročno, DSS je još mogao da iskoristi poziciju srednjeg igrača i da iskamči neki predizborni poen, odnosno iskoristi svoj koalicioni kapacitet. Ali dugoročno, onakav kakav je bio, teško da je mogao da se nada nečem dobrom.

No, zato je Vukadinović u tekstu „Slavlje na Titaniku“ (str. 39-42), u vreme kada su mnogi Tadićev uspeh uglavnom pripisivali tome da je pogodan da bude maneken koga u prvi plan guraju pravi centri moći unutar DS-a, istakao njegovu zavidnu energiju i (demagoški) potencijal Bila Klintona. Ono što mu je uz lepotu garantovalo politički uspon, odnosno što bi mu omogućilo da je kojim slučajem državljanin neke druge zemlje da i tamo bude favorit na izborima. I što, svakako, govori da on nije marioneta.

S druge strane, skoro posle dve godine, kada su mnogi već u Borisu Tadiću počeli da vide najmoćnijeg čoveka u Srbiji, Vukadinović nas je u tekstu „Između dve vatre“ (str. 49-51), po kome je i knjiga dobila ime, podsetio da njegov položaj ni približno nije tako stamen. I to pre svega zbog toga što je njegova moć ograničena postojanjem različitih središta moći unutar DS-a, kao i opredeljenjima velikog dela članstva, koja su manje državotvorna od onih koja ispoljava predsednik te stranke i Srbije. Ukratko, Tadić je „unutar DS-a trijumfovao personalno, ali još uvek ne sasvim politički i ideološki – ma šta to značilo“ (str. 51). Da je i dalje tako mogli smo da vidimo, odnosno za to imamo priliku i sada, po zakulisnim igrama oko premijera, statuta Vojvodine, gasnog sporazuma …

Vukadinović je u tekstu „Pukovnici ili pokojnici“ (str. 15-17) postavio tačnu dijagnozu i u vezi sa ključnim faktorom uspeha G-17. To je izvanredan osećaj za tajming! Ta stranka, odnosno grupa „eksperata“ sa jasnom političkom namerom, stupila je na političku scenu u pravom momentu. U vreme kada je došlo do zasićenja javnosti dotadašnjom političko-partijskom ponudom. A da je G-17, odnosno Mlađan Dinkić mag tajminga, potvrdilo se do sada mnogo puta. Da se samo podsetimo plasiranja, vreme će pokazati prvog ili fiktivnog, projekta Fijat, u idealnom trenutku da se ozbiljno ušićari pred zadnje parlamentarne izbore.

U vreme kada je SPS, po pravilu, otpisivan, Vukadinović mu je početkom 2007. godine, u tekstu „Aleja pobednika“ (str. 127-129), prognozirao realnu šansu da iznova stupi na političku scenu kao relevantan igrač. Malo je verovatno da su do sada socijalisti pronašli „dušu“, što uostalom i nije od značaja u sredini gde mnoge partije i nemaju istinska ubeđenja, odnosno misiju zbog koje postoje. No, našli su pragmatičnog lidera koji ih je ponovo doveo na vlast.

Što se još jednog bitnog aktera na našoj političkoj sceni tiče, a to su bili – u vreme dok su pisane kolumne – jedinstveni radikali, predvođeni Nikolićem i Vučićem, njima se Vukadinović bavio prilično malo. Verovatno stoga što u vreme dok su oni bili moneta za analitičko potkusurivanje, iz saosećanja prema omalovažavanom i na sve strane blaćenom, nije želeo da se usredsređeno, više nego što je bilo nužno u kontekstu celovitih analiza, bavi seciranjem te stranke. Kada se protiv nekoga vodi haranga, teško je odvojiti ono što je plod objektivnog mišljenja, od propagandnih floskula. Uostalom, bilo je mnogo onih koji su bili miljenici medija i kojima se, bez griže savesti da učestvuje u hajci, mogao posvetiti.

Za kraj ovog odeljka, da se osvrnemo na još jedan autorov pogodak u centar mete. U vreme kada je delovalo da je na vrhu naše države zavladao duh blagotvorne kohabitacije, Vukadinović je pisao o tome da u tzv. demokratskom taboru neće biti ljubavne idile, odnosno da neće proći mnogo vremena dok šavovi ponovo ne popucaju. „Iako su, personalno gledano, Tadić i Koštunica (pa i Labus), sve uz budni nadzor Vašingtona i Brisela, možda srećnija i kooperativnija kombinacija nego što su to bili Koštunica i Đinđić, čini se da će i dalje biti veoma teško prevladati međusobne animozitete i uskladiti sukobljene interese drugih i trećih ešelona ovih grupacija. U bari srpske politike i dalje je previše krokodila, a sve manje vode i plena.“ („Slavlje na Titaniku“, str. 41).

O Kosovu i Metohiji

Idila je brzo nestala, a do oštrog sukoba partija predsednika i bivšeg premijera došlo je u vezi sa strategijom odbrane Kosova i Metohije. Na samom početku januara 2007. godine, na vrhuncu našeg demonstriranja nacionalnog jedinstva po tom pitanju, Vukadinović je primetio: „Reći da su sve nedoumice oko srpskog stava povodom Kosova i Metohije apsolvirane donošenjem novog ustava i njegovom preambulom, ili pak više-manje jedinstvenim nastupom srpskog pregovaračkog tima tokom bečkih pregovora, naivno je i neuverljivo. Nategnuto referendumsko jedinstvo parlamentarnih stranaka bilo je daleko više posledica trenutnog poklapanja interesa u trouglu DS-DSS-SRS, nego bilo kakve harmonizacije njihovih kosovskih gledišta“ („Predizborna čuda neviđena“, str. 125).

Uostalom, naši petooktobarski lideri bili su disharmonični u pogledu odnosa prema Kosovu (ali i mnogo čemu drugom) od momenta kada su se privremeno udružili. Jednima je ono bilo zadnja rupa na sviralu, a drugima je bilo važno, samo što to na vreme, na svrsishodan način, nisu pokazali. U tekstu „Ružna reč – okupacija“ (str. 46-48) autor knjige „Između dve vatre“ bavio se njihovim, i generalno našim, odnosom prema Kosovu tokom poslednjih 8 godina.

Posle 5. oktobra Srbi su, pre svega, „želeli da žive kao sav normalan svet, da putuju, da voze strane automobile i kupuju po hipermarketima“ (str. 46). U tom kontekstu Kosovo je „delovalo kao tipičan znamen prošlosti i budilo neprijatno sećanje na dojučerašnje nacionalne iluzije i neuspehe“ (str. 46-47). I otuda su naše vlasti, ali i veliki deo javnosti, izgleda oboleli od amnezije kada se radilo o Kosovu. Taj problem se gurao pod tepih. No, „zahvaljujući“ kontinuiranim zločinima Albanaca nad Srbima, koji su u martu 2004. godine prerasli u pogrom, kao i brutalnoj netaktičnost Vašingtona kada se radilo o naturanju nezavisnost naše južne pokrajine, srpska javnost se iznova uzburkala u vezi sa Kosovom.

Naša politička elita, naravno ona kojoj je do Kosova bar u nekoj meri stalo, nesumnjivo je ozbiljno pogrešila što u strahu da ne izazove reakciju „zapadnih prijatelja“, nije na vreme zauzela odlučan i jasan stav tj. demonstrirala aktivnu nespremnost da i prećutno prihvati nezavisnost Kosova. Evroatlantski centri moći uopšte nisu ravnodušni prema tome šta misli Srbija, ma koliko delovalo da nas potcenjuju. „I nipošto im, na primer, nije svejedno to da li će danas-sutra radikali doći na vlast. A pogotovo im nije svejedno ukoliko bi taj dolazak povlačio za sobom neku dalekosežnu spoljnopolitičku preorijentaciju srpske politike“ („Preokret ili labudova pesma“, str. 85). Stoga, da smo na vreme delovali odlučno, možda ih ne bi ohrabrili da i nas, i sebe, uvale u dugoročne probleme.

Kada smo cara doterali skoro do duvara, vlada Vojislava Koštunice, odnosno njegova partija, istinski su se trgli. Tako je kosovski problem konačno dobio tretman od strane državnih struktura kakav zaslužuje. To se neminovno odrazilo i na srpsku javnost, tako da je njena privremena emotivna uzburkanost zbog nepravdi koje nam se čine, prerasla u postojanu pobuđenost. Svime time je, ne samo iz pragmatičnih razloga, zaliveno i patriotsko seme u onim strankama koje su se trudile da u prvi plan istaknu svoju evroatlantsku orijentaciju. Ovo je poenta teksta „Između vlade i kosovskog zaveta“, pisanog u doba cenkanja oko sastavljanja vlade početkom 2007. godine.

Na njegovom kraju, Vukadinović izvodi ohrabrujući zaključak o dugoročnim efektima našeg kosovskog buđenja. „Možda DS neće izdržati na ovom ,patriotskom kursu’, možda se zainteresovane stran(k)e neće dogovoriti oko podele resora i možda projektovane vlade na kraju neće ni biti. Ali je važno da više nikada u vladi – po mogućnosti, ni u opoziciji – ne bude stranaka čiji će čelnici govoriti kako granice nisu važne i prema sudbinskim državnim pitanjima se odnositi kao prema dobijenoj ili izgubljenoj partiji basketa. A u tom slučaju, onda više zaista i neće biti toliko važno – sem naravno akterima, članovima njihovih familija i najbližim saradnicima – ko je u vladi, a ko u opoziciji“ (str. 135-136). I bio je autor teksta u pravu, i danas kada je kosovska idila nestala, kada nova vlada nema više tako jak nacionalni naboj kao ranijih godina, čini se da ona ipak, kao u svakoj normalnoj državi, ostaje makar umereno nacionalno, a ne anacionalno, državotvorno, a ne državno-destruktivno opredeljena. Možda previše obazrivo i sa premnogo kompromisa, ona ipak nastoji da brani srpsku stvar na Kosovu i Metohiji.

Međutim, tačna je i ocena, izneta u tekstu „Kosovske žmurke“ (str. 130-132), da će deo političkih, medijskih i nevladinih aktera na našoj javnoj sceni, uporno raditi na tome da se što više Srba ubedi da Kosovo za nas i nije bitno; štaviše da nam predstavlja teret koga „dobri ljudi“ hoće da nas oslobode. A da oni što pokušavaju da uludo brane Kosovo, koje je navodno definitivno otišlo, samo guraju prst u oko moćnicima od kojih zavisi ekonomski prosperitet građana preostalog dela Srbije. I uz to, neće da uvide da smo za sve loše što nam se desilo isključivo sami krivi. Ukratko, ti naši ekstremni evroatlantisti sugerišu nam da treba da se ljutimo na naše političare koji se bore za naše nacionalne interese. I naravno, dok tako besomučno manipulišu zapadaju u paradoks na koji Vukadinović ukazuje.

„Dakle, s jedne strane, Kosovo je, navodno, izgubljeno još odavno (,još je Milošević izgubio Kosovo’) i sa tim se, je li, treba što pre pomiriti, ali je, istovremeno, i Koštuničino tvrdoglavo odbijanje da primi Ahtisarija razlog što će Kosovo da bude nezavisno. … Sve u svemu, na kraju ispada da su za projektovani srpski gubitak i flagrantno kršenje međunarodnog prava na Kosovu i Metohiji krivi svi – sem Ahtisarija, Amerikanaca, Haradinaja, Čekua … I njihovih beogradskih advokata i sličnomišljenika“ (str. 132).

O autošovinizmu

Deo naših sunarodnika očito razdire, koliko god to delovalo čudno, srbofobija! Da se prema nekom drugom narodu ponašaju kao prema svom, nazvali bismo ih šovinistima. A upečatljiv primer takvog ponašanja je tugovanje što Srbija nije proglašena krivom na osnovu tužbe BiH (koja je sa stanovišta ustavnog poretka te zemlje nelegalna, jer se Srbi, kao konstitutivni narod, sa njom nisu složili). Tim drakonskim primerom autošovinizma bavi se Vukadinović u tekstu „Žrtve i profiteri“ (str. 140-143).

Kako je istakao, perjanici srpskog kvazi nevladinog sektora u tom slučaju su u punom obimu iskazali mržnju prema Srbiji i svemu što je srpsko. Jer, presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, ako im i nije poremetila, bar im je otežala naturanje osećanja krivice Srbima. Koliko god mogu, oni nastoje da tuđi propagandni klišei dobiju što veću pažnju, između ostalog, i kada se radi o žrtvama naroda koji su bili u sukobu sa našim. „Pri čemu ostaje dilema da li se prema ovim žrtvama gore odnose oni – malobrojni i marginalni – koji ih umanjuju, ili oni, u Srbiji ili van nje, koji ih cinično instrumentalizuju, na njima profitiraju i grade svoja politička, poslovna ili NVO carstva“ (str. 143).

Pošto je Srbija, navodno, sklona ekstremizmu i šovinizmu, odnosno „predstavlja opasnost“ za miroljubive susede, delatnici tzv. Druge Srbije pokrenuli su kampanju „denacifikacije“. Sudeći po čestim reakcijama medija, koji opominju naše vladajuće strukture da budu pokorni i ponizni prema Zapadu ali i pridaju prekomernu pažnju svemu lošem učinjenom sa naše strane, kako kaže Vukadinović, „čini se da projekat ,denacifikacije’ Srbije uopšte nije bio toliko neuspešan kao što se to misli u nekim krugovima“ („Denacifikacija, zmije i gušteri“, str. 98). Posledica antinacionalnog ispiranja mozgova je da sada u Srbiji „nacionalizam, nacionalne vrednosti i nacionalna osećanja nisu na prevelikoj ceni“ (str. 98-99).

No, domaćim evroatlantskim propagandistima ni to nije dovoljno. Srbe, očito smatraju, treba totalno utući u pojam i makar iznutra, u sferi psihičkih dubina, okupirati. Stoga se naš narod i dalje uporno optužuje za šovinizam. Da bi efekat bio veći, iznalaze se marginalne manifestacije fašizma i potom bivaju predimenzionirane, a možda se zakulisnim radnjama i stvaraju veštački. Cilj je da borci protiv srpskog nacionalizma i profesionalni denacifikatori imaju šta da rade, odnosno, na osnovu čega da blate Srbe.

Instrumentalizovanim, verovatno neiskrenim antifašizmom, ali i pozerskim fašizmom, bavio se Đorđe Vukadinović u tekstu „Fireri iz našeg sokaka“ (194-196). A treba imati u vidu da iako neko u pogledu ideologije i nije fašista, po načinu ponašanja, odnosno političkog delovanja, može da bude fašisoizdan. Otuda, autor smatra da i pored toga što iskreno veruje da u Srbiji nema pravog fašizma, ako bi neko i mogao da bude svrstan u tu kategoriju, „onda su gospodin Davidović i gospodin Čanak najozbiljniji kandidati za to ,laskavo’ zvanje. S tim da bi prvi više nalikovao nemačkoj, a drugi italijanskoj, tj. Musolinijevoj verziji fašizma. Tako bi se i njihov ljuti sukob možda mogao podvesti pod izraz ,narcizam malih razlika’, ili jedan, takoreći ,porodičan’ spor“ (str. 196).

Međutim, otvoreno ispoljavanje mržnje nije privilegija metodološki najekstremnijih domaćih zagovornika američke globalne hegemonije i skrušenog saobražavanja Srba skromnom mestu koje im je dodeljeno. Ne, i njihovi nešto umereniji istomišljenici izgleda duboko veruju da su „pravednici“ kojima je dozvoljeno da rade šta god hoće. O tome svedoče i epizode kada su se, naizgled, umerenija Vesna Pešić, odnosno, očekivali bi, odmereniji, Boško Jakšić, okomili na autora tekstova o kojima govorimo. Njihova uljudnost, u formi tanke glazure, očito „očas posla“ napukne, i vidimo njihovo pravo lice, čim se susretnu sa ljudima koji odudaraju od stereotipa koji žele da im nametnu. Čim neko brani nacionalne interese i odan je državotvornom pogledu na politiku, a ne mogu da ga optuže da je primitivan, agresivan, ostrašćen, glup i fašista!

Naravno, politička mržnja nije obeležje samo LDP-a i ponosnih aktivista tzv. Druge Srbije. Ipak, „šaroliko jato ekstremnih ,reformatorskih talibana’ okupljenih oko Čedomira Jovanovića apsolutni je šampion političke mržnje u današnjoj Srbiji, istisnuvši sa prvog mesta čak i u tom pogled do sada godinama neprikosnovene radikale“ („Mržnja nas je održala“, str. 114).

Za kraj ovog osvrta na naše mile autošoviniste, uputno je i jasno reći ono što se naslućuje. Sve što čine, u krajnjoj instanci, u funkciji je nametanja tzv. Novog svetskog poretka na Balkanu, odnosno, umanjivanja srpskog kapaciteta za odupiranje onome što je za naš narod negativno. U kritičnim trenucima za našu naciju „antifašističke“ i slične kampanje bivaju intenzivirane. „… Srbiji i Srbima se u retkim trenucima kada pokušaju da liče na normalna narod i da se ponašaju kao (gotovo) ozbiljna država koja ima i neke legitimne nacionalne interese na Kosovu, u Bosni ili Crnoj Gori prebacuje da su ,krivi kao narod’, da su ,opterećeni prošlošću’, da su ,nekooperativni’ i da ,zveckaju oružjem’“ („Denacifikacija, zmije i gušteri“, str. 98).

O profilu običnog srpskog ljubitelja okupacije

Do sada smo se bavili onima koji indoktriniraju pripadnike našeg naroda, a njegovoj vitalnosti pokušavaju da slome „kičmu“. No, da se osvrnemo i na one koji su, umnogome, njihovih ruku delo. Njima je Đorđe Vukadinović posvetio izvanredan tekst „Slatka mala okupacija“ (str. 164-166).

Na primeru svog prijatelja, autor daje profil osobe kakvu sigurno svako od nas poznaje. Dotični gospodin je pripremio američku zastavicu da njome maše kada, kako se nadao, okupacione trupe 1999. godine uđu u Beograd. Za sve što se zadnjih decenija desilo krivi su mu isključivo Srbi, a svesrdno navija za one čiji su interesi u koliziji sa našim. Nada se da će Republika Srpska biti ukinuta, podržava nezavisnost Kosova, a bilo mu je milo kada se ocepila Crna Gora. Inače, u pogledu ličnog i profesionalnog života, radi se o pristojnom čoveku.

Teško je ne zapitati se kako je moguće da dotični gospodin toliko mrzi svoju zemlju i narod? Vukadinović daje iscrpan odgovor na takvo pitanje, s tim što se ne ograničava na analizu samo svog prijatelja. Naprotiv, pruža nam čitav niz uzroka takvog stanja uma kod različitih osoba. Pokušaću da te razloge sažeto, u formi slobodne interpretacije, predstavim.

Prvo, neki od nas koji smo s razlogom bili protiv Miloševićevog režima, otišli su, naravno pod uticajem ništa manje crne propagande od slobističke, u krajnost i usvojili crno-belu sliku. Za sve loše od kraja 80-ih godina, za njih je kriv samo S. Milošević. Onda im je postalo logično i to da su svi oni koji su mu se suprotstavljali bili pozitivci; bez obzira da li su u pitanju fanatični islamisti kao što je bio Alija Izetbegović, ili eksponenti američke hegemonije tipa Ričarda Holbruka ili DŽordža Soroša, odnosno domaći ekstremisti iz antimiloševićevskog tabora, kao što je Nenad Čanak. U sledećoj fazi, ti nekritički protivnici Miloševića, otišli su toliko daleko da su mržnju prema režimu projektovali i na srpski narod u celini. Jednako kao i bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije, za njih su krivi i svi oni Srbi koji neće da kleknu pred druge narode iz okruženja o koje se Milošević, navodno, ogrešio, odnosno usuđuju se da se zalažu za nekakve naše nacionalne interese.

Uz taj osnovni uzrok srbofobije, postoje i mnogi drugi koji su sa njim prepleteni. Bilo tako što su poslužili kao podloga na kojoj je nikao ili su se na njega nadovezali. U prvu grupu spada titoističko nasleđe, i to kako nacionalno odrođenje proizašlo iz decenijske indoktrinacije (sećate se priča o velikosrpskom hegemonizmu), tako i obična jugonostalgija, odnosno sećanje na lične blagodeti proizašle iz obilatog zaduživanja i Titove sposobnosti da nešto izvuče iz zgodnog nesvrstanog položaja u doba hladnoratovske polarizacije. Uz tekovine titoizma, idu i nakaradne manifestacije antikomunizma. Deo protivnika crvenog režima toliko se identifikovao sa tzv. slobodnim svetom, da su olako Miloševića doživeli kao malog Tita, a Bila Klintona kao barjaktara slobode.

U drugu grupu spada indirektna ili direktna korist koja može da se izvuče iz ispoljavanja srbofobije (npr. rad u antisrpskom NVO sektoru, medijima, dobijanje stipendija, itd). Ali i osećanje da je narod kriv što su te umišljene veličine nečega lišene. Srpski narod se tada mrzi, jer se usudio da brani neka svoja prava i tako se zamera onima od kojih dotični naši sugrađani misle da zavisi njihovo lično blagostanje: mogućnost da putuju bez viza, da voze bolja kola, da imaju veće plate … No, kako Vukadinović primećuje, hiljade tih što su ubeđeni da im država i narod nešto duguju, što nariču nad surovom sudbinom i maštaju da odu u inostranstvo, umesto da nešto rade „bleje po kafićima i splavovima, žive od kojekakvih ,kombinacija’ ili ih uglavnom izdržavaju roditelji“ (str. 166).

Da ne ispadne da jedino među Srbima ima onih koji su ravnodušni prema svojoj zemlji, pa i otvoreno neprijateljski prema njoj nastrojeni, treba reći da ni „u svetskim relacijama stvari kao što su ,nacionalni suverenitet i patriotizam' generalno više nisu u modi“ (str. 165). To pogotovo važi za tranzicione zemlje koje su se tek odrekle jednog sistema vrednosti, a novi nisu stigle da izgrade. S tim što je naš slučaj, ipak, gori zbog svega što nam se desilo tokom zadnje dve decenije, kada smo na nakaradan način pokušali da ispravimo nepravde koje su nam objektivno bile učinjene posle dolaska komunista na vlast, ali i zbog titoističkog razaranje srpskog nacionalnog osećanja kakvo nijedan drugi narod nije iskusio.

O duplim aršinima i srpskoj moneti za potkusurivanje

Narod kaže: „Ko je lud, ne budi mu drug“. Pa, kako se sami prema svom narodu i državi odnosimo, i to ne samo anacionalni već i mnogi nacionalno opredeljeni Srbi, a skloni bahatosti, ličnom ćaru i javašluku, nije ni čudo kako nas drugi tretiraju. A tvorci tzv. Novog svetskog poretka, svakako i zahvaljujući nesposobnosti naših lidera da se na vreme prilagode novoj geopolitičkoj realnosti i da se na produktivan način bore za naše interese, tretiraju nas u duhu politike dvostrukih standarda, i to tako da su oni uvek na našu štetu. Naravno, toj neprincipijelnoj politici nadevaju lepa imena, „kao što su ,pragmatizam’, ,postmodernizam’ i ,kontekstualno rešavanje problema’, …“ („Politika dvostrukih standarda“, str. 33).

Ipak, i pored sve evroatlantske indoktrinacije, za većinu Srba je pravo ime za sve to – licemerje. Jer, većini nas, ma koliko bili kivni na naše bivše i sadašnje lidere što nisu štitili i ne štite naše interese valjano, što su olako dopustili da budemo moneta za potkusurivanje, ne dajemo za pravo onima koji su nam činili i čine zlo. A u glavi nam se vrzmaju pitanja koja je Vukadinović odlično formulisao: „Kako to da granice međunarodno priznate SFRJ nisu bile svetinja, već je, odlukom Badinterove komisije, prednost data pravu naroda na samoopredeljenje? No, ako je to već prihvaćeno kao princip, kako to da se u slučaju Bosne i Hercegovine taj princip menja, njene granice postaju nedodirljive, a volja apsolutne većine srpskog stanovništva BiH grubo ignoriše? I kako se taj princip nepovredivosti republičkih/državnih granica opet relativizuje i napušta u trenutku kada je reč o granicama Republike Srbije? I kako to da se, sada, na kraju balade, principima Kontakt-grupe i poslednjim izjavama generalnog sekretara NATO-a, princip nepovredivosti granica ponovo afirmiše kada je reč o budućim granicama nastajuće kosovske države? Dakle, teritorijalni integritet velike i male Jugoslavije, kao i Republike Srbije, međunarodno priznatih članica Ujedinjenih nacija, tretira se kao „Alajbegova slama“, za razliku od nedodirljivih granica ,multietničke’ Bosne i ,multietničkog’ Kosova? Previše je to obrta i previše nelogičnosti da bi se čak i lakovernim Srbima moglo predstaviti kao puki slučaj i sticaj nesrećnih okolnosti“ („Između vlade i kosovskog zaveta“, str. 135).

Dok nam takve stvari radi, Vašington bez srama ponavlja da nam je prijatelj i da je sve to za naše dobro (setite se samo kakvi su leci bacani tokom agresije na Srbiju 1999. godine). O tome je Vukadinović napisao sledeće: „U filmu ,Mars napada’, crnohumornoj parodiji na večitu temu invazije vanzemaljaca, postoji scena koja neodoljivo podseća na način na koji Sjedinjene Države vode politiku prema Srbiji, kao, uostalom, i većem delu čovečanstva. U ovom karakterističnom rimejku ,Dana nezavisnosti’ opisuje se ,bliski susret’ Zemljana sa napadačima iz svemira, pri čemu je meni najinteresantniji i najbizarniji način na koji komandant Marsovaca (,ambasador’) i njegovi pratioci monotonim, sintetizovanim glasom neprestano izgovaraju: ,Dolazimo u miru’, ,Mi smo vaši prijatelji’ – i u isto vreme mahnito pucaju iz nekog čudesnog oružja koje pretvara u prah sve u šta je upereno“ („Mi smo vaši prijatelji“, str. 174).

Slično se prema nama odnose i susedi, koji navodno žele da se sa nama izmire i uspostave dobre odnose. No, to zamišljaju tako što ćemo mi prihvatiti da smo krivi za sve loše što se ikada desilo među nama, a da su oni oduvek bili napaćene žrtve, čak i kada su se „jadni“ izlagali stresu dok su nas ubijali u Jasenovcu. „Ispada da su Srbi krivi i treba da se stide i kada pobeđuju i čine zločine, ali i kada gube i bivaju žrtve zločina“ („Bljesak oluje“, str. 181).

I dok oni slave svoja zlodela nad Srbima, njih ne osuđuju ili to rade blago, oni koji insistiraju na našoj, stvarnoj ili izmišljenoj, krivici. A možemo samo da zamislimo kako bi se prema nama ophodili kada bi se u ovoj epohi „pomirenja i evropskog bratstva“ ponašali kao Hrvati. „Zamislite da se, recimo, u Srebrenici ili Banjaluci svečano obeležava ,oslobođenje Srebrenice’ i uspostava ,teritorijalnog integriteta Republike Srpske’?! Uz prigodno žaljenje zbog kasnijih tragičnih incidenata, koji, međutim, ne mogu umanjiti briljantnost same oslobodilačke akcije. To zvuči blasfemično, ali iz ugla srpskih krajiških ili sarajevskih žrtava i izbeglica možda i ne deluje tako. A i broj žrtava je manje-više uporediv“ (str. 181).

O Vojislavu Koštunici i DSS-u

Već sam naglasio da je misija kolumniste, kao i analitičara, da iznese svoj stav (naravno podrazumeva se da se bavi pitanjima u vezi sa kojima ga ima). Taj stav bi trebalo da bude zasnovan na njegovoj predstavi o tome šta je dobro, a šta ne valja, šta je za naše društvo korisno, a šta mu šteti. U skladu sa tim, analitičar (odnosno kolumnista) ne sme da se odnosi amorfno, u duhu simetrije, prema akterima na političkoj sceni.

Stoga, nekada deluje da podržava neku stran(k)u. I to je uredu. Druga stvar je da li se radi o pravom analitičaru, čoveku koji uistinu misli svojom glavom i sa nama deli utiske, ili je u pitanju partijski glasnogovornik! A najlakše je dobiti odgovor na to pitanje tako što se sagleda šta je govorio o onima za koje ga optužuju da su mu bliski. Jer, analitičar ne može da bude sledbenik. Njegov put ne može povremeno da se ne raziđe, pa i ukrsti, sa stavovima bilo koje partije.

Oni kojima stavovi Đorđa Vukadinovića nisu bliski, ponekada tvrde da on „mazi i pazi“ DSS. Međutim, stvari stoje suprotno. Verovatno baš zato što sve posmatra kroz prizmu nacionalnih interesa i državotvorne politike, on je bio izuzetno kritičan upravo prema toj stranci. Prema partiji koja je imala potencijal da mnogo uspešnije, kako sa stanovišta unutrašnje tako i spoljne politike, nastupa sa nacionalnih pozicija.

Još u januaru 2003. godine, kada su svi bili spremni da se klade na perspektive stranke Vojislava Koštunice, Vukadinović je napisao sledeće reči o kratkoročnim i dugoročnim efektima delovanja te partije: „Što se, pak, DSS-a tiče, on je, rečeno diplomatskim rečnikom, neprestano (otprilike, kao Nemci nakon Staljingrada) ,skraćivao liniju fronta’ i svoje ,principijelno nezadovoljstvo’ selio od Beogradskog sporazuma do Povelje, od Povelje do zakona o njenom sprovođenju, od zakona do odluke o izboru poslanika i tako u beskonačnost – do konačnog neuspeha“ („Igrale se delije“, str. 26).

Mnogo puta je autor knjige „Između dve vatre“ kritikovao DSS zbog mlake, inertne i istinskom uspehu nedovoljno posvećene politike u vezi sa konkretnim pitanjima od nacionalnog značaja. Tako je, u vezi sa borbom za očuvanje srbijansko-crnogorske državne zajednice, napomenuo: „DSS, navodno, nešto preduzima, ali niko ne zna šta, osim što kroz usta šefa svoje Kancelarije za saradnju sa medijima povremeno polemiše sa zvaničnom Podgoricom …“ („Srbija u zaustavnom vremenu“, str. 65).

Uz pohvale zbog toga što se vlada Vojislava Koštunice konačno aktivirala u vezi sa secesionističkim nasrtajima na našu južnu pokrajinu, Vukadinović je izrazio žaljenje što se to nije desilo ranije. „Pre nego što su međunarodni predstavnici Kosovo od međunarodnog protektorata pretvorili u praktično samostalnu državu. Dok vojska nije ovako ruinirana. I dok pozitivni spoljnopolitički efekti rušenja Miloševića, pa čak i njegovog kontroverznog izručenja, nisu proćerdani na zauzimanje što boljih pozicija u unutrašnjepolitičkom obračunu oko novca i vlasti“ („Preokret ili labudova pesma“, str. 84-85).

Da privedemo kraju ovaj deo autorovom opaskom o samoproglašenim barjaktarima naše demokratije i ekonomskog progresa iz tzv. proevropskog tabora i, s druge strane, Vojislavu Koštunici. Početkom 2003. godine, pomalo surovo, ali pokazalo se tačno, završio je tekst „Dan državnosti“ rečima: „Teško državi koju oni reformišu, a on učvršćuje“ (str. 29).

* * *

Osvrnuli smo se na neke teme o kojima je pisao Đorđe Vukadinović, ali mnoge su ostale i nedodirnute. A pisao je, i to na vreme da njegova upozorenja budu uslišena, o tome kuda vodi sporazum o tzv. ustavnoj povelji tj. transformaciji SRJ u amorfnu SCG, o Velikom bratu i postmodernom društvu, o novom Ustavu Srbije, o nediplomatskim izjavama nemačkog ambasadora A. Cobela i nekažnjenim ispadima američkih i britanskih diplomata, o lokalnim izborima i refeudalizaciji Srbije, o istini i laži u politici, o primitivizmu i još mnogo čemu. Ne treba verovatno ni reći, i ti tekstovi su jednako zanimljivi, sadržajni, odnosno proročki, kao i ovi koje sam pomenuo.

Jer, Vukadinović generalno piše jasnim, neopterećujućim stilom, i to sa dozom nonšalantnog humora, čak i onda kada se bavi najozbiljnijim pitanjima. Reći ćete: „Od kolumniste se i očekuje da njegovi tekstovi budu pitki“. No, ne treba zaboraviti da je Vukadinović filozof i analitičar, naviknut na duže i složenije forme izražavanja. I da se od kolumniste očekuje da iznese stav, ali ne i da on ima izraženu analitičku potku. Zato ne bi bilo u redu da ne istaknem da je velika umešnost potrebna da se, kao što je slučaj sa knjigom „Između dve vatre“, ne izgubi izuzetna analitičnost, a da se dosegne nivo maksimalne prijemčivosti i za prosečne novinske čitaoce.

O stilu i upućenosti autora u ono o čemu piše, složiće se čak i oni kojima nisu bliski stavovi koje zastupa. To, naravno, neće na njih uticati da im njegov „lik i delo“ budu miliji. Međutim, podsetio bih ih da političke analize čitamo kako bi se lakše snalazili u svetu u kome živimo i sigurnije zakoračili u budućnost, a ne da bismo se napajali pozitivnim ili negativnim emocijama.

Ima, verujem za većinu nas, prijatnijih stvari od bavljenja našom društveno-političkom zbiljom, a čitajući analitičke tekstove trebalo bi da razmišljamo u kategorijama koristi tj. da imamo u vidu šta na osnovu njih možemo da naučimo, kako bismo realno shvatili okolnosti, te bili u stanju da se borimo za ono u šta verujemo (a ako smo ljudi otvorenog uma i dobre volje, svakako ćemo razmisliti i o svojim uverenjima u svetlu novih saznanja).

Naravno, ima tekstova sa analitičkim pretenzijama prema kojima je teško odnositi se na taj način. Naprosto, i kada se sa njihovim sadržajem slažemo, osećamo koliko oni revoltiraju ljude drugačijih shvatanja. No, to nije slučaj sa Vukadinovićevim kolumnama. Svojom neostrašćenošću, odnosno, i pored jasno izraženog stava, odsustvom raznoraznih „filija“ i „fobija“, autor olakšava prevazilaženje mentalnih barijera i neistomišljenicima koji čitaju ono što piše.

Vukadinović pruža upotrebljivo znanje. To što su njegovi tekstovi od praktične koristi za čitaoce, bili oni „obični“ građani, političari ili poslovni ljudi zainteresovani za političko okruženje svog biznisa, predstavlja njihov najveći, i to, kako smo imali priliku da se tokom ove analize njegove knjige zajedno uverimo, istorijski potvrđen kvalitet. Đorđe Vukadinović nije „ekspert“ u duhu sarkastičnih reči Vinstona Čerila, da je to osoba koja naknadno ume uverljivo da objasni zašto je pogrešila, već je izvanredni „obični“ analitičar, koji na vreme precizno sagledava tok događaja, odnosno ukazuje na ono što treba činiti da on za našu zemlju bude povoljniji, a da se mi, kao pojedinci, u njemu bolje snađemo. Zato, da se poslužim rečima Slobodana Antonića, „Vukadinovića treba čitati. …. Čak i kada hvali ono što ne volimo, a kudi ono što volimo“.