Zašto treba biti pristrasan po pitanju Ukrajine

Da se primetiti da sam pristrasan u vezi događaja u (bivšoj) Ukrajini, da mi nije svejedno, niti želim glumiti objektivnost. Kao, uostalom, i mnogi drugi Srbi. Sada ću objasniti svoje razloge.

Deo razloga svakako se odnosi na stil i kulturu vlasti, i meni je mnogo bliža ruska od američke. To je stil koji se ne stidi svoje (imperijalne) moći, Julijus Evola bi takav stil vladavine nazvao virilnost (muževnost). To nije politika koja će se skrivati iza kompromitovane Nobelove nagrade za mir. Ako se i upotrebi humanitarna retorika, to je uz neskriveni cinizam: tražili ste, gledajte – „mirne demonstrante“! Mnogo iskrenije od američkog glumatanja. Takva je politika Vladimira Putina. No, ja sam svestan da nekome to nije dovoljan razlog, da mu je „sve to isto“ ili da čak više voli onaj drugi stil. Pa, i takav bi mogao naći razloga da podrži prorusku stranu.

Da bismo pogledali zašto, vratimo se u Srbiju. Tačno je da se mnogima nije svidelo ono što je radio „režim Slobodana Miloševića“, uostalom i ja sam demonstrirao protiv istog. Malo ko je mogao podržati verziju kako je „mali Marko nosio gajbice“, pa je stekao šta je sve stekao… Tačno je i da je Miloševićeva nacionalna i spoljna politika doprinela padu ekonomije. Bila je to politika koja nije rizikovala kada je trebalo rizikovati, kasnije se jogunila da bi na kraju „sve priznala“, pa su mnogi imali razloga da se smatraju izdanim.

Međutim! Industrijska proizvodnja sada je nešto manja nego pred famozni 5. oktobar, a značajno je manja nego pre NATO agresije! Kada su ti podaci predočeni u jednoj emisiji, NATO lobista Jelena Milić je lakonski odgovorila: „Pa šta, svuda u svetu je trend deindustrijalizacije.“ Zapamtite taj lakonski stil… A što se tiče nacionalne politike, jasno je da ona nije baš u svemu popuštala. Da nije tako ne bi se mnogo godina kasnije grčevito držali za dve Slobine tekovine – Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244.

Isto tako, teško da bi neko mogao podržati lični stil Viktora Janukoviča, vidljiv kada je ovaj svrgnut. Ogromne vile, zlatni nameštaj, čak takva iživljavanja kao što su zlatni hlebovi… Ipak je taj Janukovič uspeo da obezbedi 30 milijardi povoljnih kredita iz Rusije i Kine, jeftin prirodni gas i druge aranžmane koji bi odgovarali posrnuloj ukrajinskoj privredi. Tačno je da je ova pomoć politički uslovljena, pa šta!? Da li neko možda misli da Zapad svoju „pomoć“ ne uslovljava politički?!

Sa druge strane, kako se pučem dokopao vlasti premijer Jacenjuk (kome gazda Viktorija Njuland tepa ‘Jac’) je prihvatio aranžman sa MMF-om koji Janukovič nije hteo da prihvati. Sada će ceh platiti građani kroz skuplji gas, smanjenje penzija, ukidanje socijalnih službi (zdravstvo, prosveta…) i ostale forme dobro poznatog „stezanja kaiša“. Jac je lakonski rekao kako je te „reforme“ ionako trebalo odavno sprovesti. Da li vam je to možda poznato? „Radnici su odavno izgubili svoja radna mesta, samo što to do sada nisu znali.“ – Đinđić, doktor Zoran, ili neko njegov, nije više ni bitno…

Kada je širom istoka i juga bivše Ukrajine počeo svenarodni pokret protiv takve pučističke vlasti, njenog robovanja MMF-u, EU i Americi, istaknute su mnogobrojne zastave među kojima su uočljive one sovjetske i narandžasto-crne (lenta Svetog Đorđa – poštovani simbol ruske vojske i Crvene armije, simbol pobede nad fašizmom). Time je narod rekao šta misli ne samo o pučističkim vlastima, nego i o onima koji su razbili Sovjetski Savez što je, prema rečima samog Putina, bila najveća geopolitička katastrofa HH veka.

Nije reč samo o nekim tamo „separatistima“, koji su možda instrumentalizovani zarad imperijalnih ambicija Rusije, kako će reći na „demokratskom“ Zapadu. Reč je o sistemu koji u barem jednoj zemlji već dugo postoji. Belorusija razvija svoj oblik socijalizma, i to već decenijama. Životni standard u Belorusiji je veći nego u Ukrajini (i veći nego u Srbiji).

Primetimo i da je Belorusija najbliži (geografski i institucijalno) ruski saveznik. A taj saveznik ne samo da razvija sistem različit od ruskog (u Belorusiji nema tajkune), nego ima i harizmatičnog lidera Lukašenka koji je nekoliko puta znao i da se usprotivi Putinu. Da li Amerika toleriše da njeni „saveznici“ (vazali) razvijaju sopstveni sistem i imaju jake lidere?!

Dakle, ako Janukovič nije mogao da odoli zloupotrebi vlasti i kleptokratiji, možemo se nadati da će neki novi lideri Malorusije znati da se pametnije postave. U svakom slučaju, već samo odbijanje recepata MMF-a i uloge evropejske kolonije nešto znači. To je otpor sistemu u kojem je čovek sveden na „tržišni subjekt“, gde postoji jedino kao zaduženi potrošač ili radna snaga stavljena na lizing (ako ima sreće, u suprotnom je kao nezaposleni na pušingu). To je razlog zašto se valja suprotstaviti pokušajima izvikanih „reformi“ i podržati pravu revoluciju koja se sada odvija na prostorima Donbasa, i koju žele da uguše tenkovima (u demokratorskom stilu Borisa Jelcina koji je tenkovima napao Dumu).

(Evroazija.info)