Zakasnela antitajkunska kampanja

(Blic, 2.12.2010)

Da je Srbija zemlja raznih apsurda, vrlo ilustrativno govore dva aktuelna politička događaja. Prvi se odnosi na zahtev oko 5.000 studenata da im država plati školarinu za ovu školsku godinu jer su ispunili za to predviđene uslove. Drugi događaj su ponovljeni pozivi predsednika Srbije „nepristojno bogatim“ tajkunima da deo svoga bogatstva na odgovarajući način vrate društvu.

Kad je reč o studentskim zahtevima, Vlada je, u licu ministra prosvete, uporno odbijala da ih prihvati, izgovarajući se nedostatkom novca u budžetu. Suočeni sa takvim stavom Vlade, studenti su primenili u Srbiji već odavno“patentirani“ i, uglavnom, uspešan metod borbe. Reč je danonoćnom protestu po kiši i hladnoći pred zgradom Vlade Srbije, koji je prerastao u štrajk glađu pedesetak studenata. U isto vreme, u Beogradu je održana međunarodna konferencija o obrazovanju, na kojoj je predsednik Srbije izjavio da je „obrazovanje naš ključni resurs i da ono treba da bude po meri naše budućnosti“.

Miloševićevi tajkuni praktično su abolirani, promenili su „dresove“, pa je nastavljeno njihovo još veće bogaćenje i protivzakonita i amoralna simbioza vlasti i novca (pretežno „prljavog“) iz prethodne decenije.

I dok je Vlada, tek uz pomoć gradonačelnika Beograda, uspela da obezbedi sredstva za studentske školarine, svedoci smo bezuspešnih apela predsednika Srbije upućenih „nepristojno bogatim“ srpskim tajkunima. Reč je, u stvari, o tragičnom učinku divljeg kapitalizma u Srbiji, koji se, kako s pravom kaže književnik Vidosav Stevanović, ogleda u „bestidnoj pljački stanovništva, uz pokroviteljstvo države i političkih partija...“.

Nažalost, posle petog oktobra 2000. godine izostala je odlučna akcija nove vlasti da se zakonom izvrši „poreska nacionalizacija“ imovine Miloševićevih tajkuna, koja je najvećim delom stečena na osnovu podmićivanja „vladarske kuće“, monopolskih i privilegovanih pozicija i raznih špekulativnih metoda. Pokušaj sa naplatom tzv. ekstraprofita nije bio ni iskren ni efikasan. Miloševićevi tajkuni praktično su abolirani, promenili su „dresove“, pa je nastavljeno njihovo još veće bogaćenje i protivzakonita i amoralna simbioza vlasti i novca (pretežno „prljavog“) iz prethodne decenije. Tajkuni su, naime, izdašno finansirali potrebe vladajućih, a delom i najjačih opozicionih stranaka. Zauzvrat, vladajuće elite su pojedine važne propise, posebno poreske, prilagođavale ekonomskim interesima i zahtevima tajkuna. Takođe, brojne krupne privatizacije pod ozbiljnom su sumnjom da su aranžirane za bogate tajkune, finansijere vladajućih stranaka (Luka Beograd, „C market“ itd).

Predsednik je, očigledno, pogrešno verovao u politički i moralni uticaj svojih apela na svest i moral „nepristojno bogatih“ ljudi.

U međuvremenu, pre dve godine, Srbiju je punom snagom zahvatila velika svetska ekonomska kriza. Ona je, naravno, veoma uvećala već postojeću ekonomsku krizu i produbila ogromni jaz između „novokomponovane“ klase bogatih kapitalista i ogromne većine veoma siromašnih građana. U tako teškoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, predsednik Srbije je pre pola godine javno ukazao na postojanje „nepristojno bogatih“ ljudi u Srbiji, koji novac troše na lično uživanje umesto da deo svoga bogatstva izdvoje za opšte društvene potrebe. Sledeći put predsednik je oštro kritikovao pojavu da najbogatiji srpski biznismeni svoje firme registruju u of-šor zonama (tzv. poreski rajevi), gde iznose profit ostvaren u Srbiji i tamo plaćaju poreze na njega. Ovih dana, verovatno „inspirisan“ bogataški osionom TV replikom od strane M. Beka, jednog od najbogatijih tajkuna, predsednik je, najzad, zatražio od Vlade da predloži zakonska rešenja u oblasti poreske politike koja će omogućiti da najbogatiji ljudi u Srbiji „podnesu teret ekonomske krize i da deo njihovog bogatstva bude iskorišćen za otvaranje novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem“. Predsednik je, očigledno, pogrešno verovao u politički i moralni uticaj svojih apela na svest i moral „nepristojno bogatih“ ljudi.

Pod pritiskom, a i radi zaštite autoriteta predsednika, u Vladi se, napokon, spremaju odgovarajuće izmene poreskih propisa kojima bi se povećale poreske stope na profit i na imovinu velike vrednosti. Takođe bi se, po uzoru na rešenja EU, uvela stroža kontrola nad poslovanjem i plaćanjem poreza od strane of-šor kompanija srpskih bogataša (oko 700), preko kojih su od januara do septembra ove godine iz Srbije transferisali (izneli) 226 miliona evra. Predložene zakonske promene su utoliko opravdanije ako se zna da u Srbiji porez na dobit (profit) iznosi svega 10 odsto, dok je porez na imovinu, uz izuzetno velike poreske olakšice i oslobađanja, i nekoliko puta niži nego u zemljama EU. Primera radi, na vilu vrednu milion evra, zbog ogromnih poreskih oslobađanja, vlasnici plaćaju porez na imovinu na svega 300.000 evra! Ove i druge izuzetne poreske pogodnosti za domaće biznismene (kao državno subvencionisanje kamata na njihove bankarske kredite) pravdane su potrebom da se stimulišu da investiraju u Srbiji, da u toku krize ne otpuštaju zaposlene i sl. Međutim, strah da domaći tajkuni, pa i strani investitori i banke, neće ulagati u Srbiji, sasvim je neosnovan jer takvog „raja“ za zgrtanje visokih profita nema nigde u svetu. Uz to, domaći biznismeni u velikoj meri su zaštićeni od inostrane konkurencije, uspostavili su protivustavne monopole na domaćem tržištu, ne plaćaju uredno poreze i doprinose, kao i zarade zaposlenima. Takođe, prema procenama stručnjaka, u Srbiji se godišnje ne naplati porez u iznosu od oko 400 miliona evra, a na koruptivnim javnim nabavkama država izgubi oko 800 miliona evra. To je upravo iznos deficita državnog budžeta.

Nema sumnje da su proteklih godina tajkuni i uopšte kapitalisti u Srbiji svesno veoma favorizovani od strane vlasti na štetu ogromne većine sve siromašnijih građana.

Nema sumnje da su proteklih godina tajkuni i uopšte kapitalisti u Srbiji svesno veoma favorizovani od strane vlasti na štetu ogromne većine sve siromašnijih građana. Sada se sa prevelikim zakašnjenjem, verovatno delom i zbog straha od rastućeg nezadovoljstva građana sve nižim životnim standardom, predlažu poreske mere za buduće vreme, koje je trebalo doneti pre deset godina. Usput se deo velikog socijalnog nezadovoljstva sa vlasti preusmerava na tajkune. A za to što su tajkuni u međuvremenu preko noći stekli ogromno bogatstvo na račun građana i države, u narodu se kaže: „Pojeo vuk magarca“.