Vojvodina na putu secesije

(Pravda, 28.09.2009.)

Bio je lider Demokratske stranke u Vojvodini i gradonačelnik Zrenjanina, svojevremeno proglašen za najboljeg u Srbiji, ali je javnosti ipak postao najpoznatiji kada je pre godinu dana spektakularno uhapšen u akciji suzbijanja „građevinske mafije“. Već tada se govorilo o hapšenju s političkom pozadinom, a nešto kasnije ta teza dobila je potvrdu i u sudskim spisima.

Goran Knežević, koji je u iskazu pred Specijalnim sudom objasnio da je izložen pokušaju političke, stručne i lične diskreditacije, na kojem radi Bojan Pajtić i njegovo okruženje, ekskluzivno za Pravdu razotkriva da Demokratska stranka svojom politikom vodi ka secesiji Vojvodine.

Nisam poslednja žrtva

Ko stoji iza Vašeg hapšenja i procesuiranja pred Specijalnim sudom?

– Zasmetao sam snažnom i širokom pokretu vojvođanskih indipendista kojeg predvodi sadašnja pokrajinska vlast. Taj pokret, koji je od 2004. godine postepeno ojačavao u organizacionom i finansijskom smislu, započeo je prošle godine opsežnu akciju uklanjanja svih svojih prepreka i ja sam jedna od njegovih prvih, ali sigurno ne i poslednja žrtva. Na žalost, iz perspektive Beograda, politička kretanja u Vojvodini poslednjih godina su uvek bila u nekom drugom planu, u senci tema poput odnosa s Crnom Gorom, statusa Kosova i Metohije, usvajanja novog ustava i nekoliko izbornih procesa. To je omogućilo pokrajinskoj administraciji da pripremi teren za bitku koja se upravo vodi, a u kojoj postavlja temelje nove države na teritoriji Srbije. Moje hapšenje i dugo držanje u pritvoru pokazuje koliko su vojvođanski indipendisti snažni, ali i koliko je centralna vlast u Srbiji delom nesvesna te činjenice, a delom nesposobna da prepozna opasnost od takvog razvoja događaja i da mu se efikasno suprotstavi.

Zašto biste baš Vi bili žrtva tog pokreta, kada ima i glasnijih kritičara Bojana Pajtića i njegove politike?

– Kao i svi secesionisti, i ovi vojvođanski najveću surovost pokazuju u obračunu s „neprijateljem u sopstvenim redovima“. Njima je lako da kritike koje dolaze od političke opozicije, od radikala, narodnjaka, naprednjaka i drugih diskvalifikuju kao nazadne, nedemokratske, nacionalističke, antievropske. Ali ja sam političar iz takozvanog demokratskog i proevropskog miljea, bio sam uspešan i nagrađivan za svoj rad na čelu Zrenjanina, imam neposrednu podršku građana. Očigledno je da ih zbog toga moja kritika najviše boli, iako sam je uvek upućivao blagim i biranim rečima, poštujući stranačku disciplinu i povlačeći se kad god su moji stavovi ostali u manjini. To nije bilo dovoljno onima koji žele da predstave javnosti kako navodno postoji apsolutni konsenzus svih demokratskih snaga u Vojvodini oko pitanja njenog budućeg položaja i ustrojstva. Zato je i primenjen koncept moje potpune lične diskreditacije spektakularnim hapšenjem za navodni kriminal, a zatim i uklanjanje s političke scene dugotrajnim pritvorom, bar dok ne bude usvojen novi statut pokrajine i time udaren temelj budućoj državnosti Vojvodine.

Odnos snaga u DS

Zar vojvođanski indipendisti, kako ih Vi zovete, mogu da utiču na rad i odluke Specijalnog suda u Beogradu, Vrhovnog suda Srbije, tužilaštva, policije?

– Oni direktno – ne. Međutim, ako želite da razbijete Srbiju, najlakše i najjevtinije ćete naći saveznike u Beogradu. Na žalost, odnosi snaga u najvećoj vladajućoj stranci, u Demokratskoj stranci, takvi su da se Pajtiću i njegovim pomagačima u Beogradu više niko ne može uspešno i dugoročno suprotstaviti.

Ni Boris Tadić?

– Tadić je svestan svega što govorim, o tome sam ga više puta obaveštavao, čak i pismom odavde iz pritvora, i vidite kako se ponaša. Njegova politička snaga je dovoljna da odloži na godinu dana usvajanje statuta pokrajine, ali ne i da to spreči. Verovatno će se na kraju naći kompromisno rešenje po kojem će Vojvodina dobiti statut koji joj otvara put secesije, a Tadić će izdejstvovati kozmetičke izmene njegovog teksta i onda, u svom stilu, jakim medijskim spinovanjem sebe predstaviti kao zaštitnika ustavnosti i teritorijalnog integriteta Srbije.

Mnogi u Srbiji misle da je upravo Tadić političar od koga sve počinje i završava i čija se ne pobija?

– Mnogi u Srbiji su toliko puta bili u zabludi. Tadić ima snagu koju crpi iz mandata predsednika države dobijenog direktno od građana i iz popularnosti koju uživa kod običnog stranačkog članstva. Međutim, odnos snaga u najvišim organima stranke i u birokratskoj infrastrukturi na terenu je drugačiji. Tamo kolo vode dva potpredsednika stranke, što se odražava i na uticaj u izvršnoj vlasti, i ukupan društveni uticaj, pa naravno i na uticaj u policiji, tužilaštvu, pravosudnim organima. Setite se samo glasanja o kandidatu za premijera Srbije u predsedništvu DS, na proleće 2008, i sve će vam biti jasno.

Materijalno iznad ideološkog

Da se vratimo na zbivanja u Vojvodini. Nenad Čanak, po Vama, nije glavni vojvođanski secesionista, kako to misli veliki broj građana u Srbiji?

– Nenad Čanak je ideološki profilisan političar, koji godinama legitimno iznosi svoje političke stavove i s kojim uvek znate na čemu ste, bez obzira da li vam se sviđa to što on zastupa ili ne. Pošto lično i dobro poznajem najistaknutije aktere političke scene Vojvodine, tvrdim da su on i Pastor privrženiji Srbiji od Bojana Pajtića. Čelnici Demokratske stranke u Vojvodini, a to su sada isključivo Pajtićevi saradnici, pomagači i poslušnici, bez ikakve ideološke potke zauzeli su pozicije indipendista, pre svega iz statusnih i materijalnih interesa. Oni teže simbolički značajnim atributima samostalnosti Vojvodine, međunarodnoj legitimaciji svojih pokrajinskih funkcija, kao i povećanju budžeta i fondova kojima suvereno upravljaju. U tome imaju podršku određenih međunarodnih krugova, hrvatskog lobija, i naravno, pojedinih političara u Beogradu. Radi se o strategiji puzajućeg, ali snažnog secesionizma, kakav je viđen, na primer, u Crnoj Gori. I tamo je Milo Đukanović, pre nego što je pokazao svoje pravo lice, godinama branio navodnu bliskost sa Srbijom, istovremeno povlačeći poteze koji vode ka sigurnom udaljenju od nje. Pajtić u Vojvodini igra ulogu Mila Đukanovića, a Čanku je namenio političku sudbinu Slavka Perovića.

Interes novosadske elite

Kako se došlo do toga da unutar Demokratske stranke u Vojvodini svi budu na Pajtićevoj liniji, i kako ste se Vi našli na suprotnoj strani?

– Negativna kretanja su počela 2004. godine, nakon što su kandidati Demokratske stranke za predsednike opština i gradonačelnike loše prošli na izborima. Od većih vojvođanskih gradova, samo su Sombor i Zrenjanin dobili gradonačelnike iz Demokratske stranke. Poražene kandidate iz Novog Sada, Vršca, Subotice i drugih mesta Pajtić je instalirao u pokrajinsku vlast i na visoke stranačke pozicije i tako trajno „kupio“ njihovu lojalnost. Iz pozicije predsednika Izvršnog veća Vojvodine nije mu bilo teško da za sebe veže pokrajinske privredne strukture i glavne aktere u njima.

Konačno, svi članovi Demokratske stranke su se više puta uverili da je stranačka centrala upravo Pajtiću dala odrešene ruke za sva pitanja severno od Save i Dunava, što je dovelo do masovnog konformizma prema njegovim postupcima. Ja sam bio gradonačelnik Zrenjanina i svoje stavove sam formirao na osnovu neposrednog iskustva na tom mestu. Video sam koliko koncept uređenja države koju forsira pokrajinska vrhuška ne odgovara Zrenjaninu, a samim tim ne odgovara ni drugim lokalnim samoupravama, ni interesima građana. Transfer nadležnosti sa republike na pokrajinu i jačanje pokrajinske administracije kojima indipendisti teže, isključivi je interes novosadske političke elite i štetno je po unutrašnjost Vojvodine.

Šta imaju Pančevci ili Somborci od toga što im direktora bolnice ili škole neće imenovati republički ministar iz Beograda nego pokrajinski sekretar iz Novog Sada? Šta imaju Zrenjanin i Subotica od toga što sredstva za izgradnju nekog puta ili objekta neće morati da traže od republičkog NIP–a, već od pokrajinskog Fonda za kapitalna ulaganja? Zašto da pančevački i zrenjaninski maturanti na prijemnim ispitima beogradskih fakulteta budu diskriminisani u odnosu na maturante iz, na primer, Smedereva, samo zato što su u srednjoj školi učili iz drugačijih udžbenika koje su im propisale autonomne pokrajinske vlasti?! Mnogo je ovakvih, vrlo konkretnih pitanja koja su neopravdano zapostavljena kada se govori o budućem položaju Vojvodine.

Pažnja javnosti se namerno usmerava na visoku politiku i zamagljene ideale, bilo da je to „usvajanje evropskih vrednosti“ s jedne ili „očuvanje nacionalnih interesa“ s druge strane. O tome s kojim posledicama će se građani suočiti ako se usvoji predloženi statut Vojvodine danas niko ne govori.