Vikiliks - istina na vrlo precizan način

(Democracy Now, 2. 7. 2011)

DŽulijan Asanž: Što se tiče Iraka, tu smo imali 400.000 dokumenata, od kojih je svaki napisan vojnim žargonom. S druge strane, svaki je imao geografske koordinate – često u radijusu od 10 metara – broj nastradalih civila, američkih vojnika, iračkih vojnika i navodnih pobunjenika. To je najopsežnija i najznačajnija istorija jednog rata ikad objavljena, a pogotovo tokom trajanja tog rata. To nam je pružilo sliku svakodnevnih strahota rata, od dece pobijene na kontrolnim punktovima, preko 1.000 ljudi predatih iračkoj policiji, koja ih je mučila, do realnosti artiljerijske podrške iz vazduha, i toga kako se ona vrši u savremenom ratovanju. Sve se to povezuje sa drugim informacijama, poput ovog snimka ljudi koji se predaju i bivaju napadnuti.

Dakle, kao arhiva ljudske istorije, ovo je istovremeno i divna i užasna stvar. To je istorija iračkog naroda, tokom za njega najvažnijeg perioda u poslednjih 20 godina. Iako stalno čitamo, ako imamo sreće, novinske izveštaje koji otkrivaju neke pojedinačne događaje, ili detalje o nekoj nastradaloj porodici, ovo nam pruža širu sliku celog rata i pojedinačnih događaja. To su detalji o 104.000 pogibija. Zajedno sa organizacijama poput Iraq Body Count, i advokatima koji zastupaju iračke izbeglice, obradili smo priče o 15.000 ubijenih iračkih civila – koje je američka vojska označila kao civile – koje nikad nisu objavljene u iračkoj štampi, nikad objavljene u američkoj ili svetskoj štampi, čak ni zbirno. Čak ni rečima: „Danas je nastradalo 1.000 ljudi.“ To nije objavljeno nikako. Razmislite o tome – 15.000 ljudi, čiju je smrt američka vojska zabeležila, ali o tome se u svetu ništa nije znalo. To je vrlo značajno. Uporedite to sa 3.000 ljudi poginulih 11. septembra, i zamislite koliko je to značajno za Iračane.

Slavoj Žižek: Počeću od značaja ovih snimaka „apači“ helikoptera koji pucaju. Znate zašto je to važno? Danas ideologija ovako funkcioniše. Ne budimo naivni – ne radi se o tome da ljudi nisu znali. Ali mislim da oni na vlasti time manipulišu ovako: znamo da se svakakve stvari tamo rade, ali o tome vas informišu na način da vi to možete da ignorišete. Dozvolite mi da napravim jedno možda rodno uvredljivo, ali ne prostačko, poređenje. To je kao kad muž – izvinjavam se zbog šovinističke note – možda apstraktno zna da ga žena vara. To se može prihvatiti: „Dobro, ja sam moderan, tolerantan muž.“ Ali ako dobijete sliku svoje žene na delu, to je sasvim druga stvar.

Slična stvar se dogodila pre otprilike dve godine u Srbiji. Znate, ljudi su racionalno prihvatili ono: „Radili smo užasne stvari u Srebrenici,“ i tako dalje. Ali to je bilo samo apstraktno znanje. Zatim su slučajno – svaka čast srpskim medijima koji su to objavili – naišli na snimak koji prikazuje grupu Srba koja izvodi na poljanu i strelja nekoliko bošnjačkih zatočenika. Rezultat je bio potpuni nacionalni šok. Iako, ponavljam, strogo gledano, niko nije saznao ništa novo.

Znate li – a to je dobro znati – ako se oslanjate na svoj iPhone za vesti, da je Apple potpisao ekskluzivni ugovor sa korporacijom Ruperta Mardoka, koja je sada ekskluzivni izvor svih vesti? U tome je nova opasnost. Više nema jasne razlike između javnog i privatnog prostora. Javni prostor se privatizuje na čitav niz nevidljivih načina. Ponavljam, ovo podrazumeva nove modele cenzure. Šta smo zapravo novo saznali? Možda nismo saznali ništa novo. Ali to je isto kao u Andersenovoj bajci „Carevo novo odelo“. Car je go, i svi znamo da je car go, ali tek kada neko javno kaže da je car go – sve se menja. Zato, čak i da nismo saznali ništa novo – a jesmo saznali mnogo novih stvari – forma je važna. Ne mešajte DŽulijana i njegovu grupu sa uobičajenim buržoaskim junaštvom – istraživačko novinarstvo, slobodan protok informacija i tako dalje. Vi radite nešto mnogo radikalnije. Zato je to izazvalo takvu eksploziju prezira. Vi ne samo što kršite pravila o objavljivanju tajni. Da to formulišem da stari marksistički način, današnja buržoaska štampa ima svoje načine transgresije. Njihova ideologija ne samo što kontroliše šta može da se kaže, već i načine kršenja pravila o tome šta je dozvoljeno da se kaže. Vi ne samo da kršite pravila, vi menjate sama pravila o tome kako nam je dozvoljeno da kršimo pravila. Možda je to najvažnija stvar koju radite.

DŽulijan Asanž: Potreban nam jedan Cablegate za CIA, jedan Cablegate za SVR (ruska Spoljna obaveštajna služba), jedan Cablegate za New York Times – o svim pričama koje su ugušene i kako je to rađeno. Da ostvarimo takav uticaj i utvrdimo prava svih da međusobno komuniciraju, što je po meni osnovni činilac civilizovanog života. To nije pravo na slobodu govora. Šta znači imati slobodu govora ako ste na Mesecu, ako nema nikog da vas čuje? Ne znači ništa. Pravo na slobodu govora proizlazi iz našeg prava da znamo. Pravo nekog da govori i pravo nekog drugog da to sazna proizvode pravo na komunikaciju. Dakle, na tome se temelji sve što nam je blisko u civilizovanom životu. Kad kažem „civilizovano“ ne mislim na „industrijalizovano“. Mislim na to da ljudi sarađuju da bi izbegli gluposti. Da umesto toga uče na ranijim iskustvima, da uče od drugih, da zajedno idu ka istom cilju, da bismo proživeli život sa manje sukoba. Dakle, zadatak da zaštitimo istorijske podatke i omogućimo svima da učestvuju u pružanju istorijskih podataka, to je moj cilj već dvadesetak godina. To podrazumeva zaštitu ljudi koji daju doprinos našem zajedničkom intelektualnom registru. To takođe podrazumeva zaštitu izdavača i podsticanje distribucije istorijskog materijala svakom ko ima potrebu da o tome nešto sazna. Na kraju krajeva, istorijski materijal koji sadrži nešto što ne možete da pronađete, i nije nikakav materijal.

Slavoj Žižek: Ovo je moja poenta o WikiLeaksu. Vi ne samo što iznosite istinu – vi iznosite istinu na vrlo precizan način, tako što se suprotstavljate eksplicitnoj racionalizaciji ili opravdavanju u javnom diskursu, sa njegovim prećutnim pretpostavkama. Ne radi se samo o iznošenju istine. I to je vrlo važno. Zašto? Znate onaj skeč braće Marks, koji mislim da savršeno opisuje današnju ideologiju? Ako slušate nekog poput onog propalog biznismena, koji je kasnije uništio američku vojsku kao ministar odbrane – Donalda Ramsfelda... Čitao sam njegovu biografiju, gde je dokazano da je bio i glup i loš upravnik, potpuni je mit da je on bio genije za biznis. Ali dobro, da se vratim na poentu. Njegov ciničan stav prema Iraku, kad je otkriveno da nije bilo nikakvog oružja za masovno uništenje, bio je otprilike ovakav: „Dobro, lagali smo, ali lagali smo iskreno, sa dobrim namerama, izmanipulisali smo vas, ali to je bio deo šire strategije“, i tako dalje. Možda je ovo najlukavija i najciničnija odbrana jednog lažova. „Dobro, lažem, ali šta sad? Otvoreno priznajem da sam lagao, pa sam na neki način iskren.“ Ovde treba da ponovimo onu izreku braće Marks, i ja tvrdim da vi to radite. Znate ono, kad Graučo Marks glumi advokata koji brani svog klijenta i kaže: „Ovaj čovek izgleda kao idiot, ponaša se kao idiot, ali to ne sme da vas prevari – ovaj čovek jeste idiot.“ Trebalo bi Donaldu Ramsfeldu da kažemo: „Dobro, priznaješ da si izgledao kao lažov, ponašao se kao lažov, ali to nas neće prevariti – ti i jesi lažov.“ Ne smemo im dopustiti da tako cinično prodaju svoje laži kao neku dublju istinu. Tako danas funkcioniše ideologija.

DŽulijan Asanž: Što se tiše Arapskog proleća, imali ste onog dvadesetšestogodišnjeg mladića koji se spalio 16. decembra prošle godine, koji je hospitalizovan i umro 4. januara. Ovo izražavanje intelektualne i emocionalne frustracije i gladi za promenom kroz jedan emocionalni, fizički čin na ulici – to je promenilo jednačinu. Ali bilo je i drugih stvari, sistemskih pitanja koja su postepeno jačala. Dakle, imali ste ostarele vladare na Bliskom istoku, čiji su režimi i zbog toga slabili. Upravljanje je postajalo teže. Imali ste i uspon satelitske televizije. Odluku Al DŽazire da snimi i emituje scene protesta na ulici. Režim sve vreme govori – ovo je glas jednog izopštenika, to je manjina, to nije javno mnjenje. Zatim mediji cenzurišu te glasove i sprečavaju ljude da shvate da je ono što država proglašava za manjinu zapravo većina. Kad ljudi jednom shvate da je njihov stav većinski, onda razumeju i da imaju fizičku prednost. To se najbolje radi na trgovima. Zato je Tahrir u Egiptu bio važan, jer su svi videli da je to većina.

Slavoj Žižek: Znate šta je, po meni, istina o Egiptu? Mi iz zapadne Evrope imali smo onaj uobičajeni, spontano rasistički stav – voleli bismo da vidimo sekularni, demokratski pokret u arapskim zemljama, ali nažalost, oni su sposobni samo za neke glupe antisemitske, fundamentalističke, nacionalističke projekte. Sada smo zvanično dobili upravo ono što smo želeli. Čistu sekularnu pobunu. A znate kako smo se poneli? Da li ste gledali Trifoov film „Američka noć“, gde tip hoće da spava s devojkom, dugo pokušava da je ubedi, i zatim se nađu nasamo na obali jezera, gde on opet kaže: „Hajde da to na brzinu uradimo, sami smo.“ A devojka odgovori: „Dobro, hajde.“ i počne da otkopčava pantalone. A tip kaže: „Pa čekaj, kako ćemo tek tako odjednom?“ To je bila naša reakcija. Želeli smo sekularnu demokratiju, pokret otpora je skinuo pantalone i ponudio nam sekularnu demokratiju, a mi smo se prepali. To je bio tako očigledan primer licemerja.

(Peščanik, 6. 7. 2011)