недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Викиликс - истина на врло прецизан начин
Преносимо

Викиликс - истина на врло прецизан начин

PDF Штампа Ел. пошта
Џулијан Асанж, Славој Жижек   
среда, 06. јул 2011.

(Democracy Now, 2. 7. 2011)

Џулијан Асанж: Што се тиче Ирака, ту смо имали 400.000 докумената, од којих је сваки написан војним жаргоном. С друге стране, сваки је имао географске координате – често у радијусу од 10 метара – број настрадалих цивила, америчких војника, ирачких војника и наводних побуњеника. То је најопсежнија и најзначајнија историја једног рата икад објављена, а поготово током трајања тог рата. То нам је пружило слику свакодневних страхота рата, од деце побијене на контролним пунктовима, преко 1.000 људи предатих ирачкој полицији, која их је мучила, до реалности артиљеријске подршке из ваздуха, и тога како се она врши у савременом ратовању. Све се то повезује са другим информацијама, попут овог снимка људи који се предају и бивају нападнути.

Дакле, као архива људске историје, ово је истовремено и дивна и ужасна ствар. То је историја ирачког народа, током за њега најважнијег периода у последњих 20 година. Иако стално читамо, ако имамо среће, новинске извештаје који откривају неке појединачне догађаје, или детаље о некој настрадалој породици, ово нам пружа ширу слику целог рата и појединачних догађаја. То су детаљи о 104.000 погибија. Заједно са организацијама попут Iraq Body Count, и адвокатима који заступају ирачке избеглице, обрадили смо приче о 15.000 убијених ирачких цивила – које је америчка војска означила као цивиле – које никад нису објављене у ирачкој штампи, никад објављене у америчкој или светској штампи, чак ни збирно. Чак ни речима: „Данас је настрадало 1.000 људи.“ То није објављено никако. Размислите о томе – 15.000 људи, чију је смрт америчка војска забележила, али о томе се у свету ништа није знало. То је врло значајно. Упоредите то са 3.000 људи погинулих 11. септембра, и замислите колико је то значајно за Ирачане.

Славој Жижек: Почећу од значаја ових снимака „апачи“ хеликоптера који пуцају. Знате зашто је то важно? Данас идеологија овако функционише. Не будимо наивни – не ради се о томе да људи нису знали. Али мислим да они на власти тиме манипулишу овако: знамо да се свакакве ствари тамо раде, али о томе вас информишу на начин да ви то можете да игноришете. Дозволите ми да направим једно можда родно увредљиво, али не простачко, поређење. То је као кад муж – извињавам се због шовинистичке ноте – можда апстрактно зна да га жена вара. То се може прихватити: „Добро, ја сам модеран, толерантан муж.“ Али ако добијете слику своје жене на делу, то је сасвим друга ствар.

Слична ствар се догодила пре отприлике две године у Србији. Знате, људи су рационално прихватили оно: „Радили смо ужасне ствари у Сребреници,“ и тако даље. Али то је било само апстрактно знање. Затим су случајно – свака част српским медијима који су то објавили – наишли на снимак који приказује групу Срба која изводи на пољану и стреља неколико бошњачких заточеника. Резултат је био потпуни национални шок. Иако, понављам, строго гледано, нико није сазнао ништа ново.

Знате ли – а то је добро знати – ако се ослањате на свој iPhone за вести, да је Apple потписао ексклузивни уговор са корпорацијом Руперта Мардока, која је сада ексклузивни извор свих вести? У томе је нова опасност. Више нема јасне разлике између јавног и приватног простора. Јавни простор се приватизује на читав низ невидљивих начина. Понављам, ово подразумева нове моделе цензуре. Шта смо заправо ново сазнали? Можда нисмо сазнали ништа ново. Али то је исто као у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“. Цар је го, и сви знамо да је цар го, али тек када неко јавно каже да је цар го – све се мења. Зато, чак и да нисмо сазнали ништа ново – а јесмо сазнали много нових ствари – форма је важна. Не мешајте Џулијана и његову групу са уобичајеним буржоаским јунаштвом – истраживачко новинарство, слободан проток информација и тако даље. Ви радите нешто много радикалније. Зато је то изазвало такву експлозију презира. Ви не само што кршите правила о објављивању тајни. Да то формулишем да стари марксистички начин, данашња буржоаска штампа има своје начине трансгресије. Њихова идеологија не само што контролише шта може да се каже, већ и начине кршења правила о томе шта је дозвољено да се каже. Ви не само да кршите правила, ви мењате сама правила о томе како нам је дозвољено да кршимо правила. Можда је то најважнија ствар коју радите.

Џулијан Асанж: Потребан нам један Cablegate за ЦИА, један Cablegate за СВР (руска Спољна обавештајна служба), један Cablegate за New York Times – о свим причама које су угушене и како је то рађено. Да остваримо такав утицај и утврдимо права свих да међусобно комуницирају, што је по мени основни чинилац цивилизованог живота. То није право на слободу говора. Шта значи имати слободу говора ако сте на Месецу, ако нема никог да вас чује? Не значи ништа. Право на слободу говора произлази из нашег права да знамо. Право неког да говори и право неког другог да то сазна производе право на комуникацију. Дакле, на томе се темељи све што нам је блиско у цивилизованом животу. Кад кажем „цивилизовано“ не мислим на „индустријализовано“. Мислим на то да људи сарађују да би избегли глупости. Да уместо тога уче на ранијим искуствима, да уче од других, да заједно иду ка истом циљу, да бисмо проживели живот са мање сукоба. Дакле, задатак да заштитимо историјске податке и омогућимо свима да учествују у пружању историјских података, то је мој циљ већ двадесетак година. То подразумева заштиту људи који дају допринос нашем заједничком интелектуалном регистру. То такође подразумева заштиту издавача и подстицање дистрибуције историјског материјала сваком ко има потребу да о томе нешто сазна. На крају крајева, историјски материјал који садржи нешто што не можете да пронађете, и није никакав материјал.

Славој Жижек: Ово је моја поента о WikiLeaksu. Ви не само што износите истину – ви износите истину на врло прецизан начин, тако што се супротстављате експлицитној рационализацији или оправдавању у јавном дискурсу, са његовим прећутним претпоставкама. Не ради се само о изношењу истине. И то је врло важно. Зашто? Знате онај скеч браће Маркс, који мислим да савршено описује данашњу идеологију? Ако слушате неког попут оног пропалог бизнисмена, који је касније уништио америчку војску као министар одбране – Доналда Рамсфелда... Читао сам његову биографију, где је доказано да је био и глуп и лош управник, потпуни је мит да је он био геније за бизнис. Али добро, да се вратим на поенту. Његов циничан став према Ираку, кад је откривено да није било никаквог оружја за масовно уништење, био је отприлике овакав: „Добро, лагали смо, али лагали смо искрено, са добрим намерама, изманипулисали смо вас, али то је био део шире стратегије“, и тако даље. Можда је ово најлукавија и најциничнија одбрана једног лажова. „Добро, лажем, али шта сад? Отворено признајем да сам лагао, па сам на неки начин искрен.“ Овде треба да поновимо ону изреку браће Маркс, и ја тврдим да ви то радите. Знате оно, кад Граучо Маркс глуми адвоката који брани свог клијента и каже: „Овај човек изгледа као идиот, понаша се као идиот, али то не сме да вас превари – овај човек јесте идиот.“ Требало би Доналду Рамсфелду да кажемо: „Добро, признајеш да си изгледао као лажов, понашао се као лажов, али то нас неће преварити – ти и јеси лажов.“ Не смемо им допустити да тако цинично продају своје лажи као неку дубљу истину. Тако данас функционише идеологија.

Џулијан Асанж: Што се тише Арапског пролећа, имали сте оног двадесетшестогодишњег младића који се спалио 16. децембра прошле године, који је хоспитализован и умро 4. јануара. Ово изражавање интелектуалне и емоционалне фрустрације и глади за променом кроз један емоционални, физички чин на улици – то је променило једначину. Али било је и других ствари, системских питања која су постепено јачала. Дакле, имали сте остареле владаре на Блиском истоку, чији су режими и због тога слабили. Управљање је постајало теже. Имали сте и успон сателитске телевизије. Одлуку Ал Џазире да сними и емитује сцене протеста на улици. Режим све време говори – ово је глас једног изопштеника, то је мањина, то није јавно мњење. Затим медији цензуришу те гласове и спречавају људе да схвате да је оно што држава проглашава за мањину заправо већина. Кад људи једном схвате да је њихов став већински, онда разумеју и да имају физичку предност. То се најбоље ради на трговима. Зато је Тахрир у Египту био важан, јер су сви видели да је то већина.

Славој Жижек: Знате шта је, по мени, истина о Египту? Ми из западне Европе имали смо онај уобичајени, спонтано расистички став – волели бисмо да видимо секуларни, демократски покрет у арапским земљама, али нажалост, они су способни само за неке глупе антисемитске, фундаменталистичке, националистичке пројекте. Сада смо званично добили управо оно што смо желели. Чисту секуларну побуну. А знате како смо се понели? Да ли сте гледали Трифоов филм „Америчка ноћ“, где тип хоће да спава с девојком, дуго покушава да је убеди, и затим се нађу насамо на обали језера, где он опет каже: „Хајде да то на брзину урадимо, сами смо.“ А девојка одговори: „Добро, хајде.“ и почне да откопчава панталоне. А тип каже: „Па чекај, како ћемо тек тако одједном?“ То је била наша реакција. Желели смо секуларну демократију, покрет отпора је скинуо панталоне и понудио нам секуларну демократију, а ми смо се препали. То је био тако очигледан пример лицемерја.

(Пешчаник, 6. 7. 2011)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер