Vidovdanska beseda između Moloha i Sparte

Najnovija, verskim sadržajem ispunjena, Vidovdanska beseda Slobodana Antonića, privlači pažnju.

Antonić vidovdansku etiku opisuje kao etiku odbrane slobode, muškosti i žrtvovanja. Tvrdi da živimo u vremenima unutrašnje okupacije i da naša država i njene političke, prosvetne i kulturne ustanove rade sve suprotno interesima našeg naroda: “Oni uništavaju naš nacionalni identitet, oni krivotvore našu nacionalnu baštinu, oni pustoše našu nacionalnu kulturu, oni pljačkaju naše nacionalno bogatstvo, oni upropašćavaju ne samo nas nego i budućnost naše dece”.

Antonić smatra da je naša država obična vazalna teritorija koja je izložena “jednom opasnom projektu, globalnih razmera, koji hoće da uguši narode, koji hoće da smrvi i u zemlju ukopa sve vrednosti hrišćanske civilizacije – i hrabrost i viteštvo i muškost, i porodicu i vernost, i bogobojažljivost, i patriotizam i hristoljublje i čovekoljublje. Sve se to mrvi i ukopava da bi se na mestu Svetog hrama izgradio neznabožački žrtvenik za Moloha, tog demona oskrnavljene i pobijene dece”. Glavni zadatak i pretpostavku spasa Antonić vidi u očuvanju sećanja na slobodu, pri tom se pozivajući na primere iz istorije Sparte. On poručuje: “Učićemo i našu decu da budu nepokorna, učićemo i naše pse da grizu, učićemo i naše ptice da kljuju. I jednoga dana pokidaćemo vidljive i nevidljive lance i krenuti sa svojim narodom u izbavljenje – iz smrdljivog mraka Vavilona, ka svetlosti nebeskog Jerusalima.“ I, dalje: “da, kada dođe vreme, zapalimo vatru slobode, veliku vatru koja će sažeći i u pepeo smrviti i Molohov hram, i Molohove vračeve, i Molohove despote.”

Ako se izuzme jedna aluzija na Apokalipsu, bez obzira što se poziva na vrednosti hrišćanske civilizacije, Antonić Vidovdansku besedu oblikuje potpuno prema starozavetnim sadržajima, koje sa hrišćanima dele i ne-hrišćani, judaisti i muslimani. Mada se poziva na hristoljublje i čovekoljublje, u njegovoj besedi nigde nema Isusove etike čovekoljublja i borbe samoga sa sobom, nema shvatanja da je svejedno da li je neko Grk ili Jevrejin. Nema u Antonićevoj Vidovdanskoj besedi hrišćanstva. Uz ignorisanje Novog Zaveta, sa njegovim ne samo judaističkim nego i kosmopolitskim stoičkim korenima, ne koriste se, ni izbliza, ni svi ključni etički sadržaji Starog Zaveta. Naša država jeste obična vazalna teritorija, a to su više puta bili i Izrael i Judeja. Antonić ne pomišlja na i u Starom Zavetu hvaljene strane vladaoce poput Kira Velikog – kao na silu na koju, kad se interesi podudare, mali narod može da se osloni, a ne samo da od nje trpi.

Antonić Vidovdansku besedu oblikuje potpuno prema starozavetnim sadržajima, koje sa hrišćanima dele i ne-hrišćani, judaisti i muslimani. Mada se poziva na hristoljublje i čovekoljublje, u njegovoj besedi nigde nema Isusove etike čovekoljublja i borbe samoga sa sobom, nema shvatanja da je svejedno da li je neko Grk ili Jevrejin. Nema u Antonićevoj Vidovdanskoj besedi hrišćanstva.

Simbol stranog je Moloh. Simbol za uzor na koji se treba ugledati, u ovoj Vidovdanskoj besedi, jeste Sparta. Ali, Moloh nije bio „demon oskrnavljene i pobijene dece” – decu su u ritualima posvećenim ovom bogu ubijali sveštenici, a pomagali su im dečiji roditelji. Deca su najčešće bila žrtvovana kada je otažbina bila u opasnosti ili kada se mislilo da je ona ugrožena. Jednom pročitan Floberov opis žrtve Molohu iz Salambe ne može da se zaboravi. Moloh se nije hranio smirenom religioznošću nego egzaltiranim do čudovišnosti naopako shvaćenim rodoljubljem.

Naša književnost se u odnosu prema Molohu koleba, pokazujući odnos koji je višeznačniji od Antonićeve upotrebe ovog umrlog boga koji je postao simbol. Veljko Petrović, i u najrodoljubivijoj fazi svoga stvaralaštva, insistira na moći Moloha u priči naslovljenoj njegovim imenom, ali je za njega Moloh izjednačen sa vlastitom zemljom i narodom koji proždire svoju decu. Pri tom srpski pisci teško da bi upotrebili reči kao što je Antonićev izraz „oskrnavljen“‚ oni su znali da se nešto može samo „oskvrnuti“, a ne i „oskrnaviti“. Moloh je sinonim za otadžbinu ili naciju koja u nezdravom pijanstvu duha proždire svoje članove, a ne za neku stranu, imperijalnu silu.

Što važi za simbole zla, odnosi se i na Antonićevo viđenje uzora na koje se treba ugledati. U Sparti, veličanoj u Vidovdanskoj besedi, veoma mala manjina stanovništva imala je politička prava, pa čak i garantovano pravo na život. Pripadnici gornje kaste spartijata dokazivali su svoju mušku zrelost tako što bi ubili nekoga od podjarmljenih helota. Spartanci su slabunjavu i bolesnu decu ostavljali da umru od žeđi, primenjujući zakone o očuvanju rase dvadeset pet vekova pre nego što su oni dobili svoj moderniji ne-hrišćanski, nacistički oblik. Antonić veliča Spartu: da li on želi da samo zdravu decu uči da budu nepokorna?

Njegovo starozavetno spartanstvo je duboko ne-etičko: Toman Man je u Josifu i njegovoj braći, na primerima Lavana koji je sina uzidao u temelje svoje kuće i Potifarovih roditelja koji su iz verskih razloga uškopili svoje dete, pokazao da pridržavanje prevaziđenih etičkih normi jeste duboko nemoralno u ovome i ovakvom svetu. Antonić u Vidovdanskoj besedi govori samo o ovome svetu: njemu je, kao i pretproročkim knjigama Starog zaveta, strana hrišćanska zamisao o vaskrsenju, jer je povezana sa trpljenjem (tolerancijom) i okretanjem drugog obraza da bi se spasenje zaslužilo. Tomas Man je na Antonićevu apologiju muškosti i Spartanaca unapred odgovorio kroz usta Šopenhauerove sestre: „Samo je on, za moj ukus, išao kao muškarac nešto predaleko u obožavanju našeg mladića i ni prvi ni poslednji put me naveo da primetim da je ratoborni nacionalni duh povezan s pojačanim, nama ženama neprijatnim entuzijazmom muškarca prema sopstvenom polu, što nam je još u običajima Spartanaca smetalo na čudan i opor način“. A Maks Veber je, pišući o klasičnom helenskom dobu, odnosno razdoblju hoplitske vojske čiji je najrazvijeniji primer bila Sparta, primećivao da bi “ekskluzivno muževnom karakteru te epohe “demokratije” pristup erotskim doživljajima sa ženama kao “životnoj sudbini” izgledao – izraženo našim jezičkim blagom – kao nešto skoro školski sentimentalno. “Drug”, dečak, bio je – baš u centru helenske kulture – objekt žudnje sa svim ljubavnim ceremonijalom.” Tek će pozni judaizam i hrišćanstvo kao religije spasenja odbaciti ovu emancipovanu homoseksualnu erotiku u paketu sa hramovnom prostitucijom Molohove “koleginice” Astarte.

Antonić psima nalaže da grizu, a pticama da kljuju. Sveti Franja je sa pticama razgovarao, a Sveti Avgustin i, mnogo pre njega, Knjiga Propovednikova, pitaju se kuda ide duša životinja. Ni za koga od njih svet nije podeljen na Moloha koji se (umesto svojih sveštenika i vernika) proglašava krivim i na nas koji hrlimo „iz smrdljivog mraka Vavilona, ka svetlosti nebeskog Jerusalima“.

Tomas Man je nedvosmislen: “Naš građanski život sasvim se razlikuje od života ljudi klasičnog doba, naš odnos prema državi sasvim je drukčiji. Umesto da se skuči u sebe, Nemac mora da primi svet u sebe da bi na svet uticao. Naš cilj ne sme biti neprijateljsko izdvajanje od drugih, već prijateljski odnos s čitavim svetom, izgrađivanje društvenih vrlina, pa i na štetu urođenih osećanja, čak i prava.“

Jer, ako se (i inače nepotpuni i iskrivljeno prikazani) starozavetni aršini primene, važi i sledeće:  „Nikako ne želim, gospodine doktore, da vam pričinim bol. Ja znam da vi imate dobre namere. Ali nije dovoljno imati dobre i čiste namere; čovek mora da ume da sagleda posledice svojih postupaka. Od vaših postupaka ja se grozim jer su oni još uvek plemeniti, još uvek nevini prethodni oblik nečeg strašnog, što će se među Nemcima jednog dana ispoljiti u najužasnijim ludostima i zbog čega bi se vi sami prevrnuli u grobu kad bi nešto od toga do vas doprlo.“

Antonić psima nalaže da grizu, a pticama da kljuju. Sveti Franja je sa pticama razgovarao, a Sveti Avgustin i, mnogo pre njega, Knjiga Propovednikova, pitaju se kuda ide duša životinja. Ni za koga od njih svet nije podeljen na Moloha koji se (umesto svojih sveštenika i vernika) proglašava krivim i na nas koji hrlimo „iz smrdljivog mraka Vavilona, ka svetlosti nebeskog Jerusalima“.

Ili, sasvim sažeto, a opet iz Lote u Vajmaru: “Narod i njegovi pesnici koji su se upropašćivali politikom nalaze se u nekom stanju odvratne i sasvim neuputne zagrejanosti. Jednom rečju – užas.”

Tomas Man, opisujući humanistu Getea u vreme nacionalno-oslobodilačkih ratova Nemaca protiv Napoleona, zaključuje: “Prokleti život u borbi i sukobu s jednom narodnošću koja ipak opet nosi plivača. Svakako tako treba da bude, ja žalostan nisam. Ali nije pravo što oni mrze jasnoću. Za žaljenje je što oni ne poznaju draž istine – odvratno je što su im tako dragi isparenje i pijanstvo i svaka besna neumerenost – što se verno predaju svakom ushićenom nevaljalcu, koji u njima pobuđuje najniže strasti, učvršćuje ih u njihovim najnižim porocima i uči ih da nacionalnost shvate kao izolovanje i grubost – bedno je što se njima samima uvek tek onda čini da su veliki i divni kad su potpuno proigrali sve svoje dostojanstvo i s tako pakosnom srdžbom gledaju na one u kojima stranci vide i poštuju Nemačku. Ja uopšte neću da ih izmirujem. Oni ne vole mene – to je pravo, ja ne volim njih, tako smo međusobno izmireni. Moje nemstvo je moja stvar – njih nek đavo nosi zajedno s pakosnim filistarstvom, kako oni to zovu. Oni misle da oni predstavljaju Nemačku, ali to sam ja, i ako bi potpuno propala, ona bi trajala u meni.”

I za sam kraj, iz istog izvora i sa istog polazišta: “… nemstvo je sloboda, obrazovanje, svestranost i ljubav – što oni to ne znaju ništa ne menja stvar.” Ovde nema prostora za Moloha, Isus bi tu našao sebi mesta, pa i mnogi od starih Izraelaca, Judejaca ili Atinjana. Od Spartanaca – baš niko.