Večiti mladoženja

(Blic, 21.12.2009)

Barem političari znaju da se gvožđe kuje dok je vruće i verujem da je malo ko iznenađen činjenicom da će Srbija najverovatnije u utorak i formalno podneti kandidaturu za prijem u punopravno članstvo u Evropskoj uniji.

Sled političkih događaja se zgusnuo, ubrzao, i od poslednje odluke, ove o kandidaturi, ovekovečene kamerama na zajedničkoj konferenciji za štampu Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića, nikakve štete ne može da bude, ali zato je pitanje hoće li biti tu neke koristi.

Tadić i Cvetković su, istina, naglasili da je „danas veliki i svečani dan za Srbiju”, jer je odlukom o kandidaturi trasiran put kojim će se zemlja ubuduće kretati, ali to je obično prigodno preterivanje, jer je taj put trasiran i pre ovogodišnje proslave dana svetog Nikole, a obojici političara izborima je dat mandat da to sprovedu, kao što je davan i onima pre njih.

Zato je pravo pitanje da li je ovaj „veliki i svečani dan” zakasnio ili je, kao što tvrde neki evroskeptici odavde i srboskeptici odande, to preuranjena odluka koja može izazvati kontraefekt glede narodnog evropskog entuzijazma. Ozbiljne procene govore da je srpski ulazak u formalnu strukture Evrope bliži 2020. nego 2014. godini.

Ima, dakle, onih koji misle da nije dobro biti u statusu „večitog mladoženje” i da takav status, kad dugo traje, podriva i narodni ali i činovnički entuzijazam ka sprovođenju brzih i efikasnih reformi.

Predsednik države je istakao: „Ovaj dan predstavlja prekretnicu, predstoji nam težak period dubokih, ali ponekad i bolnih reformi. Biće teško, ali na kraju tog puta ostvarićemo veću korist za svakog građanina Srbije i celo društvo”.

Političari dobrim delom žive od simbolike, ali ova je baš preterana. Nije postojala ni do sada nijedna prepreka da se „sprovode duboke i ponekad bolne reforme” kao što nam ni proglašenje memoranduma o kandidaturi nije baš neka garancija da će se to preduzimati od utorka.

Ali, ja se nekako uvek obradujem kad političari nešto obećaju, pa ne vidim nijedan valjan razlog da to ne učinim i sada jer će javnost imati više argumenata da ih drži za reč, tim pre što će ih formalna kandidatura ipak više obavezivati da budu aktivni u poslu društvenog reformisanja, sve u našoj i njihovoj nadi da se na toj kandidaturi neće skupiti tri prsta prašine.

Ovaj prošlonedeljni događaj predstavlja neku vrstu vakcine protiv društvene i činovničke apatije i može imati dobre posledice po stanje političkih odnosa u Srbiji. A ako makar i malo ubrza i/ili poveća otvaranje pretpristupnih fondova iz kojih Evropa pomaže i kandidatima za kandidate, onda će korist biti očigledna.