Upotreba smrti i lešinarenje bez kraja

 Smrt je neproverena glasina. Ova sentenca, istovremeno i naslov jedne knjige Emira Kusturice - inače sa mnogo dubljim smislom od proste semantičke dosetke - u ova dva dana živi svoje „zvezdane“ momente. Poslednji trenuci, sada već počivšeg patrijarha srpskog gospodina Irineja, bili su idealno tlo za njeno ovaploćenje, pre svega, u medijskoj sferi, a onda je na to zajahala politika. I naravno, da je sve otišlo dođavola, tu istinsku adresu na kojoj se vode ove dve profesije: prva, novinarska, uslovljena inherentnom logikom svog posla u koji je usađena potreba da se bude prvi i ekskluzivan; druga, sa izopačenošću kao svojim trejd markom koja je goni da (zlo)potrebi sve što se (zlo)upotrebiti može, pa i tako delikatnu stvar kao što je nečija smrt.

I dok se za medije, koji i postoje zato da nešto jave, može naći neko zrno opravdanja za brljotine povodom „preuranjenog“ objavljivanja vesti o patrijarhovom odlasku sa ovog sveta – slična stvar se događala i sa počivšim mitropolitom crnogorsko primorskim Amfilohijem – za političku konekciju na ovu smrt ne može biti ni razumevanja, ni opravdanja. Tačnost informacije iz tog „izvora“ nije dovoljna da pokrije problematični kontekst i konotacije u svetlu kojih je patrijarhova smrt postala samo još jedna platforma za političku samopromociju i osiono preuzimanje ingerencija koje prevazilaze nadležnost a, u krajnjem slučaju, kose se i sa dobrim ukusom.

Naime, vest/informacija kojom je nepobitno objavljena smrt patrijarha Irineja stigla je jutros sa Instagram profila Predsednika Republike, a nakon što je sinoć otišao u Vojno medicinski centar na Karaburmi. Mi ne znamo da li je njegov sinoćni odlazak tamo bio motivisan najiskrenijom ljudskom potrebom da se oprosti od prvojerarha naše crkve – moguće i da jeste – ali prateći talambasi povodom te posete iz njegove tabliodne mašinerije ostavljali su opori ukus jeftine propagande. Jer, maltene, dok se automobili iz njegove pratnje još čestito nisu ni parkirali u dvorištu bolnice, mediji bliski režimu već su pod parolom „najnovije vesti“ javili o njegovom boravku ispred VMC-a „na ivici suza zbog patrijarhovog zdravstvenog stanja“. Ta „sinhronizovanost“, svakako nije bila produkt „ekskluzivnosti“ medija koji iz sekunde u sekund prati kretanje i rad predsednika države, već rečito propagandno sadejstvo, ono što se vojnom terminologijom zove podrška iz pozadine.

A kada je, rano jutros, posle problematičnih licitiranja jeste umro/nije umro, stigla potvrda sa Najvišeg mesta u obliku Vučićevog oproštaja od patrijarha na Instagramu, ta mučna priča o upotrebi smrti dobila je svoje zaokruženje kao paradigma u kojoj je bilo svega, sem onoga što je obraćanje tim povodom trebalo da bude.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Aleksandar Vučić (@buducnostsrbijeav)

Dakle, logičan i normalan redosled stvari povodom smrti patrijarha trebalo je da bude sledeći. Konzilijum lekara koji su ga lečili je u nekom trenutku konstatovao smrt. O tome su obavešteni ljudi iz Crkve i na njima je bilo da odluče kada i kako da javnost obaveste o smrti svog i našeg prvog pastira. Nakon toga je i Vučić, kao i bilo ko drugi, mogao da se oprašta gde i kako želi i hoće. Ovako, predsednik države je i u ovoj delikatnoj stvari preuzeo na sebe ulogu vrhovnog žreca koji obznanjuje smrt, zamenjujući i lekarski konzilijum i Sinod Srpske pravoslavne crkve. Ispalo je da patrijarhovo upokojenje nije moglo biti ni objavljeno, pre nego što on kaže amin.

Na kraju krajeva, kada je se i u ovome našao kao neizbežna mirođija, barem je mogao to uraditi sa nekim minimum dostojanstva i osećaja za trenutak i delikatnost cele stvari pa je njegov kabinet mogao izaći sa adekvatnim saopštenjem ili je, u krajnjem slučaju, mogao pribeći svojoj omiljenoj disciplini – televizijskom obraćanju javnosti.

Umesto svega, on je to uradio u vidu posta na društvenoj mreži i to onoj specijalizovanoj za selebriti sadržaje na kojoj objavljuje fotografije na kojima se predstavlja u situacijama „hinjene normalnosti“ – jede lubenice na terasi, gibanicu u helikopteru ili igra šah sa svojom partijskom služinčadi.

Vučić je, dakle, i ovom prilikom poslao poruku kako je on gospodar života ali i smrti, uspevajući da jednu osetljivu stvar obesmisli i sa stanovišta mere i dostojanstva.

Za Vučićev „klizeći“ u nadležnosti lekarske struke i crkvene vlade, opravdanja nema. Razmere jednog i drugog lešinarenja su neuporedive i po namerama i po šteti koju su proizvele. Počivšem patrijarhu hvala i slava, uz molbu da oprosti što se i povodom njegove smrti krstimo i desnom i levom rukom

Zato u svetlu ovog njegovog najnovijeg nezgrapnog trpanja tamo gde mu nije mesto, medijski gafovi oko patrijarhove smrti deluju kao dečija igra i derivat poslovične novinarske brzopletosti, nestrpljenja i želje za prokletom ekskluzivom. Nije za opravdanje, ali donekle može da se razume. (U krajnjoj liniji, postoji velika verovatnoća da je „prerana“ vest o patrijarhovoj smrti i bila istinita, ali ona je bez zvanične potvrde bila samo „neproverena glasina“).

Za Vučićev „klizeći“ u nadležnosti lekarske struke i crkvene vlade, opravdanja nema. Razmere jednog i drugog lešinarenja su neuporedive i po namerama i po šteti koju su proizvele. Počivšem patrijarhu hvala i slava, uz molbu da oprosti što se i povodom njegove smrti krstimo i desnom i levom rukom.

(Nova.rs)