U Srbiji se priprema udar na „Južni tok“

(Fond strateške kulture)

„Srbija je 2008. godine potpisala nepovoljan sporazum (*), a reći to otvoreno ne znači biti protiv Rusije i saradnje sa tom zemljom, ali stvari treba nazvati svojim imenima“ – izjavila je Zorana Mihajlović-Milanović, ekspert za energetiku i član Predsedništva u stranci Tomislava Nikolića (Srpska napredna stranka – SNP).

Dakle, na nišanu je rusko-srpski sporazum o „Južnom toku“. Napad je krenuo čitavim frontom. Loše je, po mišljenju gospođe Mihajlović-Milanović praktično sve: to što je Srbija na 25 godina prodala prava na eksploataciju nafte i gasa; to što „za uvoz nafte mi trošimo milijarde evra, a mogli bismo uštedeti 250 miliona“; to, što će „Rusija za manje od pet godina (ne za 35 niti za 30) iscrpeti svu naftu, tako da ćemo mi kroz tri decenije ostati bez energoresursa“, to što smo naftnu kompaniju NIS „prodali za 400 miliona dolara, a srpske rezerve nafte iznose 250 miliona evra godišnje – niko zdravog razuma ne može podržati takvu odluku države“; to što je vlast „učinila poklon Rusiji“; „prošlo je mnogo vremena, minimum deset godina, a gasovoda „Južni tok“ još uvek nema, mi smo izgubili mogućnost da postanemo zemlja koja raspolaže centralnim skladištima gasa u Banatskom Dvoru“, „od ruskog obećanja da će gas stići do 2015. godine nije ostalo ništa“; to što je „zbog energetskog sporazuma sa Rusijom Srbija izgubila preduzeće od javnog značaja, kakvim je mogao biti „Srbijagas“; to „što smo umesto toga dobili posrednika u isporukama gasa, drugo preduzeće je postalo vlasnikom magistralnog dela gasovoda; mi smo dobili visoke cene za gas i ozbiljnu nejasnost u vezi pitanja o tome, kako će se gasifikovati Srbija i graditi gasovod u pravcu Kosova i Albanije“.[1]

Podsetimo da je kontrolni paket NIS predat „Gaspromnjeftu“ (kćerki preduzeća „Gasprom“) februara 2009. godine, nakon što je ruska strana u celosti isplatila 400 miliona evra (i koja se takođe obavezala da će uložiti 550 miliona u modernizaciju proizvodnje do 2012. godine). Modernizacija je počela, i u 2010. godini u rafineriju u Pančevu je ruska strana uložila 120 miliona evra. U budućnosti, do druge polovine 2012. godine, pretpostavlja se okončanje njene modernizacije, a do 2014. godine obim ruskih investicija u NIS trebalo bi da iznese milijardu evra.[2]

„Problem NIS“ partija SNS promoviše u prvi plan u uslovima kada u ekonomiji Srbije ne postoji bukvalno ni jedna pozitivna tendencija: nezaposlenost je, prema zvaničnim podacima, dostigla 750 hiljada ljudi (prema nezvaničnim podacima – premašila je milionsku granicu), oko dva miliona ljudi živi na ivici bede, a po podacima Svetske banke, samo je u pet država sveta spoljni dug veći nego Srbije.[3] Od 2001. godine privatizovano je oko 2400 srpskih državnih preduzeća, ali do danas je otprilike četvrtina ugovora raskinuto zbog nesolventnosti novih vlasnika. Zapadnim kupcima srpska preduzeća su rasprodavana po bagatelnim cenama. Na primer, srpski metalurški koncern – gigant „Sartid“ prodat je «U.S. STEEL»-u u trodnevnom roku za 23 miliona dolara (3-4 procenta od njegove realne tržišne cene) – bukvalno se ni mastilo na ugovoru nije osušilo, a u Beograd je doleteo tadašnji državni sekretar SAD Kolin Pauel, koji je pohvalio Srbe za demokratiju i reforme; aluminijumski gigant «Nisal» otišao je za neverovatno nisku cenu od 325 hiljada evra; napredna srpska kompanija Mobtel se zbog nerazumne argumentacije prodaje norveškoj državnoj kompaniji Telenor, velika farmaceutska kompanija «Hemofarm» - nemačkoj kompaniji «Štada» za 475,4 miliona evra – spisak tih rasprodaja toliko je upečatljiv da je Savez ekonomista Srbije u martu 2010. godine već usvojio rezoluciju, kojom se osuđuju prestupi protiv ekonomije i građana.[4] I možemo biti sigurni da se stvar neće ograničiti samo na rezolucije.

***

Nekoliko reči o predistoriji 'antiruskog demarša' Srpske napredne stranke (SNP). Sama stranka nastala je krajem 2008. godine nakon istupanja iz Srpske radikalne stranke (SRS), čiji je predsednik Vojislav Šešelj, zamenika predsednika stranke T.Nikolića i generalnog sekretara A.Vučića, koji su sa grupom svojih pristalica osnovali sopstvenu stranku. Nova stranka je u potpunosti odustala od ideologije radikala i proglasila svojim spoljnopolitičkim prioritetom uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Na unutrašnjem planu izrazita karakteristika SNS je nepostojanje političkog prgrama, koji je zamenjen setom parola, koje su po svačijem političkom ukusu.

Prilično brzo postalo je jasno da nije reč jednostavno o razlikama u pogledima sa Vojislavom Šešeljem, ili o «umoru» T.Nikolića od uloge «večitog zamenika».

Iznenađuje i stremljenje sa kojim se SNS latila posla afirmisanja na političkoj sceni. U oči odmah pada nekoliko stvari.

Kao prvo, srpski mediji (koje uglavnom kontrolišu Nemačka i SAD), koji su se ranije isticali po klevetanju radikala, naširoko su i dobrodušno počeli osvetljavati delatnost stranke Nikolića i Vučića, koje su ranije ti isti mediji kvalifikovali nikako drugačije do kao „čudovišta“.[5]

Drugo, analitičari su odmah započeli priču o tome, da SNS, bez obzira na demonstrativnu kritiku vlasti, ne oduzimeju glasove ni od koga osim radikala V.Šešelja.[6] Stranački rimejk grupe Nikolić-Vučić prikočio je napredovanje Srpske radikalne stranke.

Treće, pokazalo se da SNP ima kudikamo šire ciljeve od osvajanja određenog dela vlasti. Ti ciljevi bili su slični onima kojima je težila Demokratska opozicija Srbije - DOS**, koja je došla na vlast oktobra 2000. godine. Tada je u rezultatu državnog udara DOS likvidirao politički kurs S.Miloševića. SNP danas sledi cilj istiskivanja sa političke pozornice nacionalno-patriotske opozicije i za svaki slučaj – Demokratske stranke B.Tadića (ukoliko poslednji rizikuje da ne pristane na neke zahteve Zapada).

Principijelna „inovacija“ tvoraca „projekta „Nikolić- Vučić“ jeste nepostojanje jasnog programa, što daje širok prostor za političko manevrisanje. Ono što je prezentovano kao program, iskazalo je prekomernu generalizaciju, uopštenost.

***

U oktobru 2009. godine gospodin A.Vučić je posetio SAD, a potom su njegove posete Vašingtonu postale redovne. On je obznanio da Srbima bez podrške SAD „nije moguće da postignu iole značajnije spoljnopolitičke ciljeve, niti ekonomski napredak“.[7]

Izjava Vučića promenila je odnos političkih snaga u zemlji: ispostavilo se da se SNS bori za patronat SAD i pretvaranje u „zamenika Demokratske stranke“. Od tog trenutka A. Vučić i drugi predstavnici SNS su postali česti gosti u ambasadama SAD i Velike Britanije u Beogradu. Deklaracija SNS „i Kosovo, i Evropa, oslonac na Evropu s jedne strane i na Rusiju s druge strane, dobri odnosi sa Kinom i izjednačavanje odnosa sa novom američkom administracijom“ pokazala se ispraznom, čistim blefom.

Strateški cilj novih američkih stavljenika jeste formiranje u Srbiji dvopartijskog sistema, u kome će vlast menjati DS i SNS, dublirajući jedna drugu i osiguravajući Sjedinjenim Državama zadržavanje pozicija u zemlji i na Balkanu u celini. Srpske stranke i organizacije patriotskog opredeljenja iz te političke konstrukcije treba da budu izbačene.

Grupa Nikolić-Vučić, koja je stvorila Srpsku naprednu stranku, apsolutno je nova pojava u političkom životu Srbije, koja je izrazito antiruske prirode. Antiruski motivi čuli su se od T.Nikolića odmah nakon transformisanja „grupe“ u stranku: posle parlamentarnih izbora u Srbiji maja 2008. godine on je torpedovao stvaranje vladine koalicije orijentisane na Rusiju, i sam je kasnije prokomentarisao to ovako: „...takva vlada zasigurno bi bila tesno vezana sa Ruskom Federacijom, i u startu bi imala problem sa EU, jer bi bila protiv bilo kakve saradnje sa EU po pitanju Kosova...“.[8] Nikolić je istupio i protiv toga da Rusija odobri Srbiji kredit od jedne milijarde dolara: „Ja podržavam, - izjavio je on , - uzimenje kredita, ali samo za izgradnju fabrika i unapređenje poljoprivrede. Ne podržavam uzimanje kredita za isplatu budžetskih obaveza“.[9] Podsetimo da je veći deo ruskog kredita – 800 miliona dolara – usmereno u infrastrukturne projekte.

***

Koje konkretno interese SAD u Srbiji opslužuje grupa Nikolić-Vučić? Pre svega, to su dve američke vojne baze na teritoriji Kosova i Metohije („Bondstil“ i „Mali Bondstil“, precizniji podaci o brojnosti i sastavu naoružanja teško su dostupni); dalje, „nezavisnost“ Kosova, jačanje institucija albanske vlasti u pokrajini sa perspektivom asimilacije srpskog stanovništva; davanje „krova“ albanskim organizovanim kriminalnim grupama, koje preko sive narko-zone Tirana – Priština – Skoplje vrši isporuke do 80 procenta heroina i kokaina u Evropu i Rusiju; „prepakivanje“ ruskog projekta „Južni tok“ u projekat „Nabuko“.

Tri sporazuma sa Sjedinjenim Državama, koje je ratifikovala Narodna skupština Republike Srbije 2009. godine, omogućavaju Amerikancima da rešavaju sve te zadatke, koje su u vidu ultimativnih zahteva stavljeni pred Saveznu Rapubliku Jugoslaviju još u Rambujeu, nedugo pre početka bombardovanja.

Prvi od ta tri dokumenta jeste potvrda Sporazuma između vlade Srbije i Crne Gore i vlade SAD o saradnji u oblasti neširenja oružja za masovno uništavanje i razvoj odbrambenih i vojnih odnosa, koji je potpisan u Beogradu još 5. aprila 2006. godine. Član 7 ovog Sporazuma oslobađa vojnike i drugi personal SAD od krivične odgovornosti u slučaju „smrti ili povrede bilo koga na teritoriji Srbije i Crne Gore“. Član 10 Sporazuma predviđa da opremanje, rezerve, materijali i druga sredstva vlade SAD i njegovih partnera u sporazumu (pored ostalog privatnih vojnih kompanija), koji se uvoze i izvoze, neće biti podvrgnuti carinskoj ili bilo kojoj drugoj kontroli od strane srpskih vlasti. Armija SAD i privatne kompanije, koje ona angažuje za saradnju, mogu slobodno uvoziti u Srbiju sve što smatra potrebnim, uključujući različite vrste naoružanja, opasne materijale itd, bez bilo kakvih provera. Član 11 navedenog Sporazuma daje pravo Amerikancima da grade objekte na teritoriji Srbije u skladu sa pravilima SAD.[10]

Drugi dokument je Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama između ministarstva odbrane Republike Srbije i ministarstva odbrane SAD, koji je potpisan u Beogradu 8. novembra 2006. godine, Tim sporazumom Srbija se obavezuje da će „pružati podršku SAD u logistici, rezervama i servisiranju“.[11]

Treći dokument je Sporazum između vlade Republike Srbije i vlade SAD o zaštiti statusa, dostupa i korišćenja vojne infrastrukture u Republici Srbiji (takozvani SOFA-ugovor, SOFA: Status of Forces Agreement).[12] Prema tom dokumentu, Srbija je dužna da obezbedi Sjedinjenim Državama dostup i korišćenje onih objekata, koji će biti neophodni za realizaciju Programa međudržavnog partnerstva i drugih akcija, o kojima se strane dogovore, uključujući, pored ostalog, objekte koji su vezani za transport, skladištenje i obuku, i to „bez naknade“, navodi se u članu 2. Sporazuma. Član 4 kaže da personal SAD može dolaziti i napuštati teritoriju Republike Srbije (Kosovo i Metohiju Vašington ne tretira kao teritoriju Srbije) samo sa ličnim dokumentima, izdatim od strane SAD. U članu 7 se kaže, da „Oružane snage i personal Sjedinjenih Država mogu uvoziti, izvoziti i koristiti u Republici Srbiji predmete za ličnu upotrebu, opremu, sredstva, materijal, tehnologije, opremu za obuku i opsluživanje u okviru realizacije datog sporazuma. Uvoz, izvoz i korišćenje će biti oslobođeni od provere, izdavanja dozvola i drugih ograničenja, uplate carinskih dažbina i drugih vrsta poreza, koji se primenjuju u Republici Srbiji“. Status neprikosnovenosti Amerikanaca proističe iz paragrafa 2 tačke 7: „Avijacija, transportna sredstva i brodovi SAD oslobađaju se od kontrolisanja“. Čak štaviše, član 9 SOFA-ugovora glasi: „ugovorne strane odriču se prava da jedna drugoj iskazuje pretanzije u pogledu bilo kakvih kompenzacija za štetu, gubitak ili uništenje imovine, povrdu ili smrt personala bilo koje od strane, koji bi se dogodili u toku izvršavanja njihovih zvaničnih obaveza prema ugovoru SOFA“.

Na taj način, armija SAD i privatne vojne kompanije koje sarađuju sa njom u Srbiji uživaju pravo „pravne eksteritorijalnosti“. Baš kao u okupiranoj zemlji.

Posedujući tako široke vojne interese u Srbiji, SAD prirodno teže da ovde ne dopuste ni senku ruskog uticaja. Sudeći po poslednjoj informaciji, taj zadatak za Vašington postaje sve nasušniji, sa atributima vanrednosti. Kako su saopštili balkanski mediji, 7-9. februara u Stejt departmentu SAD održano je nezabeleženo u istoriji takvih konsultacija savetovanje 260 američkih ambasadora, konzula i diplomatskih predstavnika koji rade u 180 zemalja sveta. Iz krajnje oskudnog zvaničnog saopštenja može se dokučiti da je to prvo savetovanje slične vrste. O njegovim ciljevima i dnevnom redu nemaju pouzdane informacije čak ni američki novinari.[13] Najverovatnije se radi o procesu izrade nove strategije i taktike sa ciljem da Sjedinjene Države zadrže svoj uticaj u različitim regionima sveta.

U tom kontekstu u Srbiji se organski uklapaju „unutrašnje strukture, koje podržavaju politiku Sjedinjenih Država (dvopartijski sistem) – Demokratska stranka i Srpska napredna stranka, koje imitiraju žestoku borbu jedna protiv druge, a u suštini su strane jedne medalje – američkog projekta političkog sistema Srbije u savremenoj etapi. Početkom 2011. godine otpočeo je proces konsolidacije vodećih snaga u zemlji. Na primer, 4. februara 2011. godine, prema podacima srpskog lista „Kurir“, „B.Tadić i Nikolić su uz posredovanje inostranih diplomata postigli dogovor o ključnim momentima zajedničkog rukovođenja nakon održavanja izbora“. Među paragrafima dogovora su pospešivanje procesa „evrointegracije“ i „lakše usvajanje mnogih ekonomskih odluka“.[14]

Na taj način, prozapadno orijentisani faktori Srbije, pojačavši svoje redove, osim unutarpolitičkog pravca, ušli su u fazu aktivne spoljnopolitičke ofanzive. Marionetske strukture, koje su sebi za cilj postavile osvajanje vlasti u svojoj zemlji po svaku cenu i pokroviteljstvo SAD (i EU), otpočele su ofanzivu na rusko-srpsko ekonomsko partnerstvo, preciznije rečeno, na ruski „Južni tok“. Slična sprega interesa vladajuće i opozicione stranke i Stejt departmenta SAD predstavlja ne samo istorijski fenomen, nego u sebi nosi i evidentnu opasnost po ruske pozicije i geostrateške interese.

______________________________
(*) Reč je o rusko-srpskom sporazumu, koji je potpisan u Moskvi 25. januara 2008. godine između prvog i drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji. Predmet sporazuma je izgradnja na teritoriji Srbije 400-kilometarskog kraka magistralnog gasovoda „Južni tok“, kojim bi se ruski energenti transportovali iz Rusije preko Crnog mora, Bugarske i Srbije na Balkan i u druge evropske zemlje. Istovremeno je sa sporazumom o Južnom toku bio potpisan ugovor o tome, da Gaspromnjeft kupi 51 procenat akcija srpske naftne industrije NIS. Ruska kompanija je ponudila 400 miliona evra za udeo u NIS i još 500 miliona evra investicija u projekte u gasnoj infrastrukturi. Međutim, rusko-srpski sporazum je postao talac drastično orijentisanog na Zapad Borisa Tadića i njegove vlade, koji su činili sve da anuliraju sporazum. Sada im se pridružila i tobožnja opoziciona Srpska napredna stranka.

(*) Demokratska opozicija Srbije nalazila se na vlasti u Srbiji tri godine posle svrgavanja S.Miloševića i u svom sastavu je imala različite, idejno raznorodne i katkada suprotne pokrete, ali je njena ukupna odlika bila odsustvo jasnog političkog programa. U rezultatu težnje da po svaku cenu zadrži vlast DOS je popuštao zahtevima praktično svih antidržavno raspoloženih političkih grupa (pre svega mađarskim autonomašima N.Čanka), što je dovelo do slabljenja države na spoljnopolitičkom, ekonomskom i nacionalno-kulturnom nivou.

(Fond strateške kulture, 10.2.2011)