Tadić je doveo tajkune u DS, a prvi među njima je Đilas!

(Svedok)

Ranije je bila „istorijska činjenica“ da kad god se DS u Srbiji deli, novi izbori su na pragu.

Danas, „žuti“ se opet dele, o novim državnim izborima ni govora, ali se sve češće čuje, „čim Đilas počisti Tadića“ - Srbija dobija novu vladu sa okosnicom SNS-DS?!

Mali problem jeste, samo, što je utakmica u DS tek počela, prvi faulovi se prave, žuti kartoni se dele, a i nije baš jasno da li će Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, onaj „koji nikad neć udariti na Tadića“, uopšte iz bitke izaći sa štitom, kako to pompezno, a fol skriveno, najavljuju njegovi mediji, ili pak - na štitu...

Istovremeno, u DS se sve vreme pred izbornu priču govori samo o dvojici kandidata - Borisu Tadiću i Draganu Đilasu, a gotovo je izvesno da će se na izbornim listićima, verovatno, pojaviti i „treći čovek“.

Pominje se Zoran Živković, dugogodišnji najbliži saradnik Zorana Đinđića i ekspremijer u najtežim danima Srbije, po ubistvu predsednika Vlade Srbije...

Da sve ne bi ostalo na „pominje se“, u ovom ekskluzivnom intervjuu za „Svedok“ govori, kao i uvek bez dlaka na jeziku, upravo, mogući „treći čovek“ - Zoran Živković!

SVEDOK: Tadić ili Đilas? Šta je bolje ili gore za DS?

Zoran Živković: Ne vidim bitnu razliku između njih dvojice. Gospoda Tadić i Đilas su najbliži saradnici već devet godina, od početka akcije obaranja Vlade Srbije koju sam ja vodio 2003. godine. Njih dvojica su, zajedno sa poraženim snagama petokoktobarske revolucije, Koštunicom, Dinkićem i drugim mangupima iz DOS-a, bili aktivni učesnici tog projekta sa ciljem da spreče reformisanje i suštinsku modernizaciju Srbije.

S: Kako da spreče reformisanje i suštinsku privatizaciju?

Z.Ž: Tadić je predvodio grupu koja je sebe nazivala „patriotsko krilo Demokratske stranke“, a Đilas je bio finansijer i tehnički organizator medijskog linča koji je sprovođen od okončanja vanrednog stanja do Skupštine DS, februara 2004. godine. Proturane su laži i obmane kroz medije koji se definišu kao tabloidi i žuta štampa, ali i iz pera „uglednih analitičara i komentatora“ koji su, za šaku dolara, postali bruka za svoju profesiju. Naravno, mnogi od njih su kasnije nagrađeni uredničkim, direktorskim, čak i ambasadorskim foteljama.

S: Kako objašnjavate uzlet Dragana Đilasa?

Z.Ž: Tadić, na zadovoljstvo svih sa tadašnjeg političkog neba, postaje predsednik DS, a nešto kasnije i predsednik Srbije. Njegov prvi predsednički akt, jula 2004. godine, jeste osnivanje Narodne kancelarije predsednika Republike, veštačke tvorevine koja ima samo jedan cilj - političku afirmaciju svog direktora Đilasa. Nepotrebna, do tada nepostojeća institucija, koja je strano telo u državnopravnom sistemu, ima izdašan budžet namenjen kupovini „odanih“ ljudi širom Srbije i njihovo regrutovanje u novoprojektovanu piramidu buduće apsolutne vlasti. Kada je procenjeno da su ostvareni dometi tog neimarskog posla beznačajni, Tadić svog tadašnjeg prijatelja, maja 2007. godine, postavlja na mesto ministra za Nacionalni investicioni plan (NIP), ministarstva čija je besmislenost hiljadu puta veća od Narodne kancelarije, ali je i njegov budžet isto toliko veći. Troškarenjem ogromnih količina narodnog novca gradi se pomenuta piramida odanih plaćenika, ali i imidž dobrotvora i uspešnog menadžera, neimara, mostograditelja...

S: Stanite malo, pa bilo je mnogo kritika u delu javnosti o nekim potezima, kako rekoste menadžera, mostograditelja, neimara...

Z.Ž: Sledeće godine, kada je budžet NIP-a potrošen i kada do javnosti dopiru priče o nenamenskim i besmislenim primerima „nacionalnih investicija“ u česme, javne klozete, fontane i slično, Tadić i Đilas prelaze u sledeću fazu svoje „Dorijan Grej“ politike. Tadić menja zakon, ukida direktan izbor gradonačelnika Beograda, da bi omogućio postavljanje svog saborca na mesto prvog čoveka prestonice. Idila traje do ovog proleća, kada samozaljubljeni predsednik, kasno, tek posle izbora, ipak shvata da mu „prijatelj“ radi o glavi. Gubitak vlasti, za njih dvojicu nepresušnog izvora slave, moći i novca, dovodi do neprijateljstva čija snaga je obrnuto proporcijalna intenzitetu iskrenosti njihovog nekadašnjeg prijateljstva.

Danas tajkuni sede u Predsedništvu DS ili su savetnici članova Predsedništva!

S: Praktično, pokušavate da objasnite da je DS „skrenula“ sa svog osnovnog puta?

Z.Ž: Ovakva politika prva dva čoveka DS deformiše i profaniše našu stranku. Umesto najboljeg primera unutarstranačke demokratičnosti i odgovorne samostalnosti lokalnih organizacija, ona postaje zbir teritorijalnih feuda koje kontrolišu i zloupotrebljavaju članovi Predsedništva. Ne postoji unutarstranački dijalog, poltroni slušaju spahije, učlanjuju se samo oni koji u tome vide šansu za zaposlenje ili ostvarivanje svojih poslovnih poduhvata, naravno, pod okriljem korumpiranog sistema...

Ko je bolji za DS? Nijedan od njih dvojice...

S: Šta će za DS značiti ako Tadić ostane, a šta ako Đilas postane predsednik?

Z.Ž: Tadićev prvi korak, ako pobedi, biće obračun sa drugom stranom, osveta i čišćenje do poslednjeg ostatka. Nastaviće sa izgradnjom sopstvenog kulta ličnosti, za sve što je loše u DS i Srbiji će optuživati druge, a desetine njegovih skutonoša i čankoliza nastaviće sa pisanjem oda njegovoj mudrosti, hrabrosti, istorijskom značaju, međunarodnom ugledu, lepoti...

Stranka će dostići značaj Mićunovićevog Demokratskog centra, koketiraće sa svima na političkoj sceni, sa namerom da što duže protegne svoje političko trajanje i lične privilegije lidera i njegovih miljenika...

Đilasova pobeda bi takođe bila proslavljena osvetom i kaznenom ekspedicijom koja bi nedeljama krstarila Srbijom i brutalno isključivala i otpuštala sa posla sve one koji su mislili svojom glavom i imali hrabrosti da to što misle i javno kažu. Rukovodstvo stranke činili bi službenici njegovih mnogobrojnih kompanija, oni manje sposobni, ali potpuno odani. Današnji tajni dogovori i dilovi sa Dinkićem, Dačićem, Vučićem i Jovanovićem, postali bi intenzivniji i lukrativniji za njih, a ne za Srbiju, naravno... Ukoliko se pojavi posebno povoljna ponuda, Đilas bi bio spreman i da proda DS...

Bilo ko da pobedi, to neće biti dobro ni za DS ni za državu. Ko god da pobedi, vojvođanski deo Demokratske stranke ostaje samo formalno deo celine. Ne treba odbaciti ni mogućnost da Pajtić, kapitalizujući svoju sadašnju poziciju, odluči da otcepi vojvođansku organizaciju DS i od nje napravi novu, regionalnu partiju.

Tadić je nepromišljenom odlukom o pomirenju DS i SPS pokušao i delimično uspeo da Dačića opere od prljavština devedesetih, a Đilas ima zadatak da to isto uradi sa Vučićem. Njihova bliskost je očigledna i ima mnogo dokaza za to. Apsolutna zaštićenost Đilasove vlasti u Beogradu, u vreme masovnog isterivanja demokrata iz vlasti širom Srbije, jasan je dokaz toga.

Dakle, Tadić ne bi smeo da se ponovo kandiduje, a on to ipak čini. Sa druge strane, Đilas je pre izvesnog vremena izjavio da se nikada neće kandidovati protiv Tadića, a ipak će to učiniti. Toliko o njihovom moralu i doslednosti.

S: Vi ste bili, čini se, najbliži Zoranu Đinđiću, da bi Vas ovi sadašnji skrajnuli na margine DS. Kome Vi, zapravo, smetate u DS i zašto?

Z.Ž: Strah je razlog moje marginalizacije, a kukavice su oni kojima smetam. Sadašnja stranačka oligarhija je nesposobna i nekompetentna da se uhvati u koštac sa osnovnim problemima našeg društva. Suočavanje sa problemima i beskompromisna borba protiv konzervativne, vulgarne i prljave palanačke prosečnosti, obeležavali su vreme u kome sam pet puta obavljao funkciju potpredsednika i dva puta funkciji zamenika predsednika DS. Oni za to nisu bili spremni i zato su izabrali jeftinu nacionalno-socijalnu demagogiju kao svoj oblik političkog delovanja. Mnogo je teže boriti se sa zabludama i neznanjem, dominantnim u našem društvu, nego povlađivati masama i tako sticati estradnu popularnost.

S: Ipak, čini se, očekujete neke promene?

Z.Ž: Srbija se mora menjati i modernizovati tako što ćete prosvećivati neuke, eliminisati zle i pokvarene, a afirmisati pametne, hrabre i uspešne. Tadić, Đilas i njihovi sledbenici su se mirili i pobratimili sa Mrkonjićem i Dačićem, slizali sa Nikolićem i Vučićem, šenlučili sa Krkobabićem i Palmom. Dopuštali su da im kvazinacionalna rulja odlučuje o tome ko ima, a ko nema pravo da šeta beogradskim ulicama, utemeljili su julovskog ministra za agit-prop na mesto doživotnog direktora državne televizije. Paralelno sa tim, bezočnim lažima, predstavlju sebe uspešnim, „u Evropi i šire“ poznatim i priznatim reformatorima koji svakodnevno „podižu ugled Srbije u regionu i svetu“.

Potpuno je logično da im smeta moje prisustvo, jer ih podseća na vreme kada je DS bila drugačija, a oni bili na zasluženim, marginalnim mestima u njoj.

S: Kako gledate na sve jaču i samostalniju poziciju vojvođanskog DS-a? Koliko je realna ocena B. Tadića da će se stranka konfederalizovati?

Z.Ž: U vreme prave DS, do kraja 2003. godine, samostalnost opštinskih i gradskih, a posebno pokrajinskog odbora nije predstavljala nikakav problem, jer je podrazumevala i odgovornost. Ne mislim da bi to bio problem ni danas. Naprotiv, prava unutarstranačka demokratičnost ne bi postojala da nema, Statutom definisane, autonomije lokalnih odbora. Problem nastaje ako pokrajinski odbor DS svoju autonomiju i snagu zloupotrebi sa ciljem da ukine samostalnost i potčini sebi opštinske odbore na teritoriji Vojvodine, a da se istovremeno uzdigne na nivo ekvivalentnog partnera Predsedništvu i Glavnom odboru stranke. Bojim se da je danas takva situacija.

S: Vaše ocene i procene su sve sem optimističke?

Z.Ž: Tadić je dozvolio konfederalizaciju stranke jer, zaokupljen svojim likom u ogledalu, nije primetio da njegovi partneri, idoli, kumovi i konsiljeri dele stranku na feude i nahije. Ne samo da su je podelili, nego su i te delove međusobno posvađali. U svakom opštinskom odboru članovi su podeljeni na „struje“ i imaju intenzivniju komunikaciju sa svojim šefom iz Predsedništva, nego što međusobno razgovaraju.

S: Na sednici GO digla se velika prašina oko toga da li će se glasati delegatski, ili neposredno, kako je predlagao Tadić. Prevladala je Đilasova opcija, da se glasa delegatski. Zašto je to pitanje bilo toliko važno, odnosno zašto je bilo pitanje da li delegatski ili neposredno?

Z.Ž: Dosadašnja praksa izbora najvišeg rukovodstva stranke bila je da se to učini na skupštini, po delegatskom principu. Ipak, na poslednjoj skupštini 2010. godine stvorena je statutarna mogućnost i zauzet jasan stav da sledeći izbor predsednika, potpredsednika i ostalih funkcionera bude izvršen neposrednim glasanjem svih članova. Mislim da je to bila dobra odluka, jer smanjuje mogućnost manipulacije i neprincipijelnog lobiranja, čega je bilo na prethodnim skupštinama. Da podsetim, 2004. godine, kada sam bio kandidat za predsednika, delegati pre ubacivanja listića u kutiju, privođeni su Tadiću i njegovim operativcima kako bi pokazali za koga su glasali. A, 2010. godine, kada je neizlobirani kandidat za potpredsednika počeo da dobija suviše glasova, namerno je pokvaren program za elektronsko glasanje. U ručnom glasanju i brojanju taj kandidat je izgubio...

Danas postoje koalicije LDP - SRS, LSDV- Dveri, SNS-DS ili svi oni zajedno. To je politički kupleraj u kome korist imaju samo neideologizirani političari i njihovi korumpirani štićenici, a građanima je prepušteno da se sami bore sa brojnim nedaćama.

S: Vi kao da nešto nagoveštavate?

Z.Ž: Pobedom Đilasove struje i izborom delegatskog principa obezbeđeni su svi uslovi za neregularnost izbora funkcionera. Prvo, zato što će se sigurno ponoviti manipulacije koje sam naveo u prethodnim primerima i drugo, zato što će glasati bar jedna trećina nelegalnih i nelegitimnih delegata. Naime, bar trećina lokalnih odbora koji biraju delegate rade nestatutarno, jer im je mandat istekao pre godinu ili dve, a nove skupštine nisu i neće biti održane do 10.novembra. Dakle, na skupštini će biti bar 25 odsto lažnih delegata, a to znači da je i sama skupština DS nelegalna.

S: U nedavnom gostovanju na jednoj televiziji, Tadić je rekao da je krupni kapital zainteresovan da preuzme DS. Da li je Vama bilo poznato od ranije da je krupni kapital umešao prste u DS i, konkretno, gde se i kako to pokazivalo?

Z.Ž: Tadić je doveo tajkune u DS, a prvi među njima je Đilas! Za njim je došla još gomila ljudi koji ranije ne da nisu bili bliski stranci, nego su jasno i javno finansirali naše protivnike i prljave kampanje protiv nas. Pored Tadića i svaki od potpredsednika ima nekoliko svojih pajtosa iz kategorije novobogataša koji ga finansiraju da bi im bio politički zaštitnik. To je javna tajna i tako je u svim strankama, ali to ne može da bude opravdanje za demokrate. Od 1990. godine, pa do kraja 2003. godine, Demokratska stranka je bila poznata po tome što je imala veliki broj malih sponzora i tako se štitila od uticaja krupnog kapitala. Naravno, sa njima je neophodno razgovarati, jer zapošljavaju veliki broj građana, sa njima se treba konsultovati o efektima ekonomske politike, ali nikako se ne sme postati finansijski zavistan od njih. U tom periodu niko iz reda bogataša nije imao bilo kakvu privilegiju ili uticaj na našu politiku.

Danas tajkuni sede u Predsedništvu DS ili su savetnici članova Predsedništva!

S: Ukoliko bi Đilas preuzeo DS, da li mislite da je realno da u relativno skoro vreme vidimo mnogo tešnju saradnju DS i SNS? O ovoj saradnji se govorilo i uoči nedavnih izbora i posle njih, a i u novoj Vladi Srbije?

Z.Ž: Tadić je nepromišljenom odlukom o pomirenju DS i SPS pokušao i delimično uspeo da Dačića opere od prljavština devedesetih, a Đilas ima zadatak da to isto uradi sa Vučićem. Njihova bliskost je očigledna i ima mnogo dokaza za to. Apsolutna zaštićenost Đilasove vlasti u Beogradu, u vreme masovnog isterivanja demokrata iz vlasti širom Srbije, jasan je dokaz toga.

Takođe, na poslednjoj sednici GO DS, na njegov predlog, ukinuta je zabrana formiranja koalicija sa SNS. Saradnja se ogleda i u masovnom zapošljavanju članova SNS u beogradskim gradskim službama i preduzećima.

S: Nameće se mišljenje da ideologija više nije bitna?

Z.Ž: Svedoci smo svakodnevne kampanje po kojoj je stranačka ideologija nebitna i da samo treba sakupiti u vlasti „uspešne i sposobne“ i sve će biti rešeno. To je potpuno netačno i tragično pogubno za naše društvo. Kada nema ideologije, nema ni svesti o neophodnosti delovanja u javnom interesu, a kada toga nema, onda su lični i grupni interesi političara jedini cilj njihovog delovanja. Razlike među strankama moraju postojati jer se njihove ideologije razlikuju, a ta razlika proističe iz različitosti društvenih grupa koje stranke dominantno prestavljaju i za čije se interese bore. Nedopustivo je i ekstremno opasno kada se dođe u situaciju u kojoj je Srbija danas, a to je da može svako sa svakim. To je politička prostitucija, a ne istorijsko pomirenje. Danas postoje koalicije LDP - SRS, LSDV- Dveri, SNS- DS ili svi oni zajedno. To je politički kupleraj u kome korist imaju samo neideologizirani političari i njihovi korumpirani štićenici, a građanima je prepušteno da se sami bore sa brojnim nedaćama. Za narod je bolje da se političari potuku oko principa i ideologije, nego da se sližu oko ličnih interesa i korupcije.

S: Možda je sad pravo vreme da objasnite zašto ste raspustili Vladu Srbije? Zbog ucena koalicionih partnera ili nečeg drugog. Jer, sad je jasno da svaka nova vlada posle Vaše opstaje na ucenama, parohijskim podelama i po deobi postizbornog plena?

Tadićev prvi korak, ako pobedi, biće obračun sa drugom stranom, osveta i čišćenje do poslednjeg ostatka. Nastaviće sa izgradnjom sopstvenog kulta ličnosti, za sve što je loše u DS i Srbiji će optuživati druge, a desetine njegovih skutonoša i čankoliza nastaviće sa pisanjem oda njegovoj mudrosti, hrabrosti, istorijskom značaju, međunarodnom ugledu, lepoti...

Z.Ž: Da, Vaše pitanje daje istovremeno i odgovor. Pored ucena mangupa iz DOS-a, na koje nisam želeo da pristanem, Vlada koju sam vodio bila je napadana i od snaga bivšeg režima, što je prirodno, ali i iz same DS, od onih koji je danas vode. Odbio sam ucene „dosovaca“ i nepristojne ponude SPS da platim njihovu podršku i lojalnost, uveren da je nemoguće voditi principijelne reforme i menjati društvo na bolje, tako što ćete paktirati sa pokvarenima i nedostojnima.

Dokaz da sam tada doneo ispravnu odluku jeste sudbina Srbije u poslednjih osam godina. U vladama posle moje, svako je mogao sa svakim, koalicije i kohabitacije su stvarane na perverzan, neprirodan način, političari su se bogatili i međusobno delili komplimente, a narod i država su propadali. Korupcija i primitivizam su ovladali ovom zemljom i doveli je na dno svih svetskih kompetitivnih tabela, zaduženost je ogromna, a glad se približava...

S: U kampanji je, istina, mnogo toga dozvoljeno, ali ponadali smo se da nova vlast zaista misli da departizuje mnoga direktorska mesta? Istina, Dragan Marković Palma je glasno rekao da je to u Srbiji - nemoguće?

Z.Ž: Političke kampanje poslednjih godina jesu samo skup šarenih laži. Za to su krivi političari, ali i građani koji sa zadovoljstvom gutaju te otrovne bombone...“Šta glasaš to i trpiš!“, mogla bi da glasi jedna nova srpska poslovica. Ko je stvarno poverovao u obećanje, zaklinjanje, pa čak i javno potpisane izjave da više neće biti stranačkog zapošljavanja i zbog toga glasao za neku partiju - moraće hitno da poseti odgovarajućeg specijalistu.

S: Približavanje Srbije Rusiji je očigledno, ali zar ne mislite da će se u tom slučaju odnosi Srbija - EU poremetiti?

Z.Ž: Odnosi sa Rusijom nisu smetnja našem približavanju EU. Postoje mnoge druge smetnje, pre svega korupcija, problemi sa pravosuđem, loša ekonomska politika, ogromna javna potrošnja i javni dug, loši odnosi sa susednim zemljama, nepoštovanje bilateralnih ugovora i međunarodnih obaveza koje Srbija ima. Praktično, EU usporava naše pridruživanje iz razloga koji predstavljaju neodgovoran odnos naše vlasti prema sopstvenim građanima, a ne zbog spoljnopolitičkih igrarija.

Naravno, poklanjanje „NIS-a“ „Gaspromu“, nuđenje drugih javnih preduzeća pod istim uslovima, skoro besplatno, neće biti dočekano sa zadovoljstvom u Briselu. Istovremeno EU i Rusija međusobno imaju mnogo intenzivniju ekonomsku i političku aktivnost, nego mi i Rusi.

Zabluda o prisnim bratskim međusobnim odnosima, trabunjanja o večnoj, istorijskoj, ali i danjašnjoj ekonomskoj i političkoj pomoći Rusije, duboko utemeljena kod većine građana, nemaju nikakvo realno pokriće.

S: Kakvu bi spoljnu politiku, po Vama, morala da vodi Srbija? Junačenje Vuka Jeremića se, očito, osim njemu lično, nije isplatilo?

Z.Ž: Spoljna politika svake savremene funkcionalne države služi za ostvarivanje najviših nacionalnih interesa. Utvrđeni najviši nacionalni interes Srbije jeste put ka pridruženju EU. Vrlo su jasni uslovi koje je Brisel pred nas postavio i koje mi moramo da ostvarimo. Ostvarivanje tih pretpostavki nije ni lako, ni bezbolno, ali ono donosi ogromnu šansu za mirniji i bogatiji život sledećih generacija. Brzina približavanja EU je od velike važnosti, jer smo mi u ogromnom zaostajanju za drugima. Dakle, mi moramo što pre, uz što manje muka i žrtava, da dostignemo standarde koji nas kvalifikuju da postanemo članica EU. To sve zavisi od nas u Srbiji, ali i od stranih partnera.

Diplomatija je zanat, veština kojom se sprovodi utvrđena spoljna politika, koju usvaja Vlada Srbije. Ministarstvo spoljnih poslova samo izvršava i sporovodi tu politiku, a ministar ne treba da bude nikakva medijska zvezda, žongler ili gutač vatre, već profesionalac koji svoju veštinu koristi za javno dobro, a ne prevashodno za ličnu afirmaciju.

Šta se desilo poslednjih godina? Naš spoljnopolitički položaj je jadan, zbog nepostojanja jasne utvrđene spoljne politike, ali i zbog kvazipatriotskih egzibicija ministra spoljnih poslova. Naklapanje o četiri stuba naše spoljne politike, o zemljama BRIKS-a kao o strateškom partneru, o nesvrstanima i ko zna sve čemu, dovelo je do toga da se zaoštri diplomatska retorika, ali i suštinski odnos glavnih država EU prema nama. Surovo jasne izjave nemačkih zvaničnika poslednjih dana, po pitanju Kosova, jesu posledice „Sunđer Bob“ diplomatije koja je vođena poslednjih godina.

S: Ukinuto je međunarodno nadgledanje Kosova? Šta očekujete, novu seobu Srba pod Tomislavom ili će komplikovanje međunarodnih odnosa (Sirija, Iran, Izrael, Kurdi, Turska) pomoći našoj zemlji?

Z.Ž: Bilo koji konflikt i zaoštravanje u bilo kom delu sveta ne pomaže Srbiji, naprotiv. To je još jedna od mnogobrojnih srpskih zabluda. Mnogo je bolje da se nama bave diplomate visokog ranga onih država koje dominantno odlučuju danas, nego njihovi nižerazredni zamenici i pomoćnici.

Nezavisnost Kosova i dalje, posle ukidanja nadgledanosti, nije u punom kapacitetu, ali uticaj Beograda na dešavanja južno od Ibra ne postoji od juna 1999. godine. Vraćanje celokupnog Kosova pod suverenitet države Srbije je nemoguće, ni danas, ni bilo kada u budućnosti, bez obzira na međusobne odnose velikih sila. Srbija mora da se izbori za zaštićen autonomni položaj Srba severno od Ibra i za visoke garancije bezbednosti naših sunarodnika u ostalim delovima Kosova. Za to su nam potrebni saveznici, pre svega vodeće države EU i Amerika, jer je zainteresovanost Rusije i Kine za Kosovo mala, a i njihov realni uticaj na terenu nikakav. U tom pravcu treba pozicionirati naše spoljnopolitičke prioritete i aktivnosti. Samo na taj način možemo očuvati nadu da neće doći do nove, poslednje seobe Srba.

S: Da li ćete se Vi umešati u trku za prvog čoveka DS-a?

Z.Ž: Mislim da je članovima Demokratske stranke neophodno ponuditi alternativu politici i rukovodstvu koje vodi stranku stranputicom poslednjih osam godina. Tadić i Đilas nisu alternativa jedan drugom, oni su samo različita ambalaža za isti, nekvalitetan proizvod. Da među njima postoji minimum morala i odgovornosti, oni i ne bi bili protivkandidati. Naime, potpuno je prirodno da predsednik partije koja je izgubila parlamentarne izbore, a sam i predsedničke, podnese ostavku i apstinira na sledećim unutarstranačkim izborima. To je nepisano, ali apsolutno poštovano pravilo širom Evrope, a DS mora i na taj način pokazati spremnost na prihvatanje evropskih standarda i principa. To što je politička scena Srbije prepuna večitih predsednika stranaka koji su nekoliko puta gubili izbore, ne sme i ne može biti opravdanje za demokrate, jer mi uvek moramo biti iznad palanačkog proseka.

Ako u DS postoji svest o neoprostivim greškama koje su počinjene od 2004. godine do danas, ako u stranci postoji dovoljno hrabrih ljudi koji su spremni da zaustave dalje posrnuće DS i ako ima dovoljno energije neophodne za povratak izvornim vrednostima, programskim ciljevima i metodologiji po kojoj su oni nekada ostvarivani - sigurno je da će biti dovoljno kandidatura koje će me predlagati za predsednika stranke. Ako nema te svesti, hrabrosti i volje, kandidatura mi i nije potrebna.

S: Od čega Zoran Živković danas živi, pošto ste, bar formalno, van politike, a potpuno je jasno da se u Srbiji od politike najbolje živi?

 

Đilasova pobeda bi takođe bila proslavljena osvetom i kaznenom ekspedicijom koja bi nedeljama krstarila Srbijom i brutalno isključivala i otpuštala sa posla sve ove koji su mislili svojom glavom i imali hrabrosti da to što misle i javno kažu. ...Ukoliko se pojavi posebno povoljna ponuda, Đilas bi bio spreman i da proda DS...

 

Z.Ž: Nikada nisam koristio ni minimum privilegija koje može doneti politika, ni u vreme kada sam se time profesionalno bavio, ni nakon toga. Privatnim preduzetništvom počeo sam da se bavim pre više od 25 godina i to je, osim vremena kada sam bio na gradskim ili državnim funkcijama, jedini izvor finansija za život moje porodice. Tako sam nastavio i nakon odlaska iz politike, do dana današnjeg. Pružam konsultanske usluge i suvlasnik sam u dva privredna društva. Pre dve godine, nadležni poreski organi su, po nalogu sa vrha države, izvršili potpunu kontrolu rada tih preduzeća i nisu utvrdili bilo kakvu manjkavost. Takođe, poreska policija je izvršila uporednu analizu mojih prihoda i vrednosti moje imovine i zaključila da je sve zakonito. I bez toga sam mirno spavao jer, za razliku od mnogih političara, imam i čiste ruke i čist obraz.

S: Vi ste jedan od glavnih zastupnika teze, EU bez alternative? EU se grči, da ne kažemo raspada, zašto bi Srbija srljala po svaku cenu u EU? Ili mislite da su Rusija, Kina, Indija, Brazil predaleko da bi se Srbija okrenula tom delu sveta?

Z.Ž: Srbija je istorijski, kulturološki, politički i ekonomski upućena na EU, a i većinsko raspoloženje građana je takvo. Svaki pokušaj relativizacije ovih činjenica nanosi ogromnu štetu Srbiji i danas i u budućnosti. Gde su se školovali Srbi od 18.veka do danas? U Evropi. Gde su štampane prve knjige na srpskom jeziku? U Evropi? Po kom uzoru je stvarana organizacija moderne srpske države? Po belgijskom, evropskom. Po koji standardima je industrijalizovana Srbija? Po nemačkim, evropskim. Gde već pola veka idu srpski gastarbajteri? U Evropu. Gde se i dan-danas iseljava naša mlada inteligencija? U Ameriku i Evropu... Takvih primera ima još mnogo.

Naš najveći spoljnotrgovinski partner je EU, ukupan izvoz Srbije u Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu je manji od našeg izvoza u Crnu Goru.

Uz sve mane i komplikacije u našim odnosima sa Briselom, EU je jedina mogućnost naše ekonomsko - političke integracije, a bez toga Srbija u budućnosti nema nikave šanse. Ako alternativa postoji, zašto je niko do danas nije ozbiljno predstavio?

S: Kada ste gledali izveštaj sa sednice GO DS, da li ste u redovima videli ljude koji bi mogli da pozitivno utiču na dešavanja u DS, a koji sada nisu u prvom planu? Konkretno, ima li drugih osim Tadića, Đilasa i njihovih ekipa?

Z:Ž: Ne, nažalost, Glavni odbor DS je prava slika stranke danas. Za stolom u Predsedništvu sede licemerno nasmejani funkcioneri, koji jedan o drugom misle sve najgore, a ispred njih, u prva dva reda guraju se i mrko gledaju njihovi čauši. Ostali članovi, sa desetak časnih izuzetaka, jesu velika grupa malih klimoglavaca, koji ili nemaju svoje mišljenje o bilo čemu ili, ako ga imaju, čine sve da ga sakriju duboko u sebi.

Kvalitetnih ljudi ima u članstvu, ali oni su ili sklonjeni ili su se sami povukli stideći se toga u šta im se stranka pretvorila. Nesumnjivo je da su manjina u odnosu na novopridošle gomile koje su doveli Tadićevi saradnici, obećavajući im posao, funkcije, privilegije. Nadam se, ipak, da ta manjina pravih demokrata ima snagu za obnovu, za novi početak Demokratske stranke. Bez njih DS nema budućnost.

S: Nova vlada najavila je ispitivanje spornih privatizacija iz ranijeg perioda. Reč je, pre svega, o spisku 24 sporne privatizacije za koje je EU tražila da budu ispitane. Neke od tih firmi su privatizovane i u vaše vreme. Da li Vas to brine? Recimo SARTID?

Z.Ž: Raduje me ta najava nove vlade, ali sumnjam u njihovu iskrenost. Sigurno je da treba istražiti sve afere, pa i ove o 24 privatizacije, i na sudu staviti tačku na njih. Osuditi eventualne krivce i završiti tu temu.

Nažalost, moram da ponovim da sumnjam u to. To je najavljivao i Koštunica, koji je vodio dve vlade, pa nije učinio ništa, Time je pretio i Tadić, ali Cvetkovićeva vlada ni tu nije uradila ništa. Zašto se to glasno najavljuje, a onda ta tema ode u zapećak?

Glasna najava ovakvih istraga je obično posledica pritiska iz EU, a galama se stišava onog trenutka kada istraga naiđe na nekoga ko je štićenik aktuelne vlasti, a takvih ima mnogo. I u današnjoj vladi sede oni u vreme čijeg ministrovanja su vršene te sumnjive privatizacije (Dačić, Dinkić, Krkobabić, Velja, Ljajić i drugi), ali i mnogi članovi i štićenici SNS-a su u njima učestvovali.

SARTID je jedina kompanija sa tog spiska za koju se pogrešno sumnja da je privatizovana u vrema kada sam ja vodio srpsku vladu. Tačno je da je 2003. godine Smederevska železara dobila novog vlasnika, američki US Steel, ali to nije bila privatizacija po Zakonu o privatizaciji, za čije sprovođenje je nadležna Vlada preko agencije za privatizaciju, već prodaja iz stečaja, za koju je bio nadležan Trgovinski sud. Bez obzira na to što tu ne postoji mogućnost moje objektivne ili subjektivne odgovornosti, mislim da je to bila odlična odluka i da je samo američki partner mogao da spasi tog giganta. Mereno realnim ekonomskim aršinima, najbolji proizvodni rezultati u istoriji Sartida postignuti su između 2004. i 2010.godine. Danas železara ne radi i nema skoro nikave šanse da ponovo proradi.

Razgovarao Vladan Dinić