Sve države su "asimetrične“

(Danas, 21. maj 2009)

Takozvana "ustavna inicijativa“ Borisa Tadića u "Večernjim novostima“ (od 1. i 2. maja) u kojoj je, zapravo, predsednik Srbije izneo mišljenje da su "moguće ustavne promene kojima bi se rešilo i pitanje regionalizacije i decentralizacije Srbije“ i kada je tome dodao da "nije prirodno da samo Vojvodina bude regija sa definisanim pravima u Srbiji, kada i druge regije žele ista takva prava“ nije se mogla drugačije razumeti nego kao konačno odlaganje ad acta famoznog Predloga statuta Vojvodine, koji je još oktobra prošle godine dvotrećinskom većinom usvojen u Skupštini Pokrajine. Tim pre što je Tadić tada još izjavio da bi "ako bi Vojvodina bila jedina regija, Srbija bila asimetrična država, što bi proizvodilo stalnu nestabilnost“.

Kada se ovim kratkim, ali generalnim ocenama, doda i njegovo nešto ranije nesrećno "nabrajanje“ onih kojima ne treba dozvoliti da usred tekuće ekonomske krize ugrožavaju Srbiju (zapravo rebalans njenog državnog budžeta), u kojem su se zagovornici vojvođanske autonomije našli odmah pored bosova organizovanog kriminala ("Utisak nedelje“, na B92), taj utisak, da je "sahrana Vojvodine“ zapravo njegova bolna ali pragmatična opcija - samo je pojačan. U stvari, učinilo se da se Boris Tadić, kao "predsednik svih građana“, konačno opredelio za politiku gušenja opozicije i jačanja vladajuće koalicije - putem promptnog prihvatanja stavova opozicije i svakog mišljenja koalicionih partnera.

Taj pristup doista sluđuje opoziciju (a osokoljava Dačićevu kompaniju u vlasti), pa ona nikako da se snađe zbog gubitka značajnog političkog prostora u takozvanoj kosovskoj politici, odnosu prema NATO-u i Rusiji, vraćanju u Pokret nesvrstanih zemalja (kome li je to palo na pamet, da mi je znati?), prema Vojvodini i Republici Srpskoj, u pitanju Srba u Crnoj Gori, u energetskoj strategiji i na mnogim drugim pravcima političkog delovanja - na kojima se brzo i čvrsto "naselila“ vladajuća koalicija sa Tadićem na čelu. Nespremne za ovaj "široki društveni konsenzus“ neočekivan posle poraza na majskim izborima 2008. godine, na kojem su izgubile vlast, a njihove ključne ideje, začudo, ostale vladajuće ideje - opozicione stranke bile su prinuđene da se hvataju uopštenih fraza, sitnih besmislica i (zamislite) "privatnih video kamera“, kako bi se na operativnom, ali i programskom planu bar prikazale kao stranke koje žele nešto drugačije od onoga što sprovodi sama vlast.

Taj gubitak daha kod opozicije, jer je sve ono u šta se ona uzdala usisala Tadićeva grupa, ovog proleća je naročito postao vidljiv kada je propao čitav njihov plan da bar na (večito nešto krivoj) Vojvodini pokuša da obnovi uporište za svoju politiku "jake Srbije“ koja dostojanstveno brine o svom integritetu i suverenitetu pod okriljem Ruske Federacije, što baš ugrožava autonomija Vojvodine, sa svojim "elementima državnosti“. Lakrdija sa permanentnim rađanjem vojvođanskog mrtvorođenčeta, Statuta Pokrajine, toliko je ozlojedila, na primer, Koštuničinu stranku, da sada čak i njen vojvođanski funkcioner Zoran Lončar izjavljuje da "vlast guši prava građana Vojvodine“, jer već duže od šest meseci nije u stanju da pripremi zakon o nadležnostima Pokrajine. Mislim da ova vrsta surovosti prema opoziciji nije dobra i da je njen bes bolje usmeriti ka Vojvodini, koja je već odavno navikla da je ponižava svako ko nameri da živi od politike u Srbiji - nego da se ta opozicija, nemajući kud drugde, okrene nekim drugim važnim problemima države, na primer onim socijalnim.

Ta "asimetričnost“ između političkog prostora koji sada drži vladajuća koalicija prema opoziciji, nažalost, nije stabilizovala Srbiju, kao što ni vladajući centralizam nije u Srbiji u proteklih dvadeset godina postigao ni ono što centralizam obično može da odradi (izvršenje velikih infrastrukturnih projekata, mikrobezbednost građana, razvoj nacionalnih kulturnih institucija, itd.). U stvari, simetričnost u državi (zapravo njena "homogenizacija“ - nacionalna, organizaciona, regionalno-ekonomska i svaka druga), koja je opsesija svih snaga reda i rada pod centralnom komandom, u realnosti ne postoji ni u jednoj stabilnoj državi - ni u onim autoritarnim, ni u onim kvazidemokratskim, a dakako ni u demokratskim. Od Kine, koja pod Centralnim komitetom ima čitave teritorijalne zone sa apsolutno različitim pravnim poretkom u odnosu na većinu drugih, do Rusije, koja u svom sastavu ima pregršt teritorijalnih jedinica sa različitim rangom autonomnosti (neke čak imaju svoje ustave). Od Sjedinjenih Država Amerike (čak u nekima ima, a u drugima nema smrtne kazne) do Savezne Republike Nemačke (u kojoj, na primer, Bavarska ima više prava od svih drugih "saveznih entiteta“). To su notorne pravne stvari, pa je smešno da ih predsednik države ignoriše.

U raspravi o vojvođanskom statutu stalno se javlja i problem njegove navodne pravno-tehničke ustavne "imperfektnosti“. Pa zar zbog toga nije jednostavnije da se taj dokument, koji uopšte i nije objavljen u javnosti (ja ga bar nisam imao u ruci), vrati u Skupštinu Vojvodine na novo čitanje i korigovanje, nego da se njegov politički leš preskače na glavnom javnom sokaku kao lešina neke zgažene životinje. Biće da glavni problem, ipak, nije u Statutu, nego u "neustavnosti“ zakona o nadležnostima autonomne pokrajine, jer, ako u njegovoj skici piše ono što je do sada uspela da sazna vojvođanska štampa, onda se o suštinskom pristupu tom zakonskom projektu može lako izneti lapidarna ocena: duplo golo!