Srpski poraz i natovsko-albansku pobedu na Kosovu odlučujuće su uslovili spoljni uticaji

(Politika, 29-31. 5. 2011)

Milošević 1991. odbio podelu Kosova

Upravo izlazi Vaša knjiga „U tuđem veku”. Zbog čega je tekući vek Vama tuđ?

Ima mnogo razloga zbog kojih mi je početak ovog veka – tuđ i bez vedrih horizonata. Iz jednog rđavog društvenog poretka stupili smo po mnogo čemu u gori za većinu ljudi naše zemlje. Promene u koje smo verovali donele su nam teži, poniženiji i neizvesniji život. Neuspešan socijalizam zamenjen je surovim, pljačkaškim, korupcionaškim kapitalizmom, sa uvećanom socijalnom i kulturnom bedom.

Umesto istinski demokratske, pravne, socijalne i civilizovane države stvorena je partitokratska, birokratska, poluvazalna i u svemu neuspešna država. Vlast jedne partije razdeljena je na više stranaka i u celokupnoj institucionalnoj strukturi društva. Mnogo je neznalica, partijaša, karijerista i neradnika zavladalo Srbijom. Omladina ne zna šta će sa sobom pa puni kafane i na utakmicama prazni gnev.

U prvoj deceniji 21. veka nije zaustavljeno decenijsko nazadovanje Srbije nego se ubrzalo kretanje ka patuljastoj Srbiji, preteći izumiranju srpske nacije ideologijom „novog svetskog poretka”, poništava nam se slobodarska prošlost, obezvređuju materijalne i duhovne vrednosti stvorene od prethodnih naraštaja. Propagandom naših neprijatelja nagrđeno je lice našeg naroda. Države Zapada u osnovi nisu prema Srbiji napustile politiku pritisaka i ucenjivanja započetu krajem prošlog veka. Istorija nam se piše u haškoj sudnici. Nas danas raduju samo uspesi naših sportista.

A svet? Najveća sila sveta, sa svojim satrapima, pod maskom demokratije i ljudskih prava povela je seriju surovih, osvajačkih i pljačkaških ratova. Civilizacija koja nastaje tehničko-tehnološkim revolucijama sa motivom kapitalističkog profita proizvela je globalno i totalno potrošačko društvo u kojem je novac sve; njim se sve kupuje, za njega se sve prodaje. Na zemlji je prevagnulo zlo, siromaštvo, duhovna beda, banalni nihilizam...

Nada u stvaranje Evropske unije u kojoj bi i srpski narod stekao životnu bezbednost i dostojanstvo, brže stupio u ekonomski i kulturni preporod, dejstvom mnogih činilaca, izgleda mi, pretvara se u fatamorganu...

Treba li da navedem više dokaza da se i ja osećam samoobmanutim i istorijom prevarenim i treći put u svom životu i da mi je doba u kojem još živim tuđi vek i svet.

Knjiga je dnevnik događaja i nadovezuje se na Vaše „Piščeve zapise”, ispisujući dnevnopolitička dešavanja, a uspeli ste da im nadogradite književnost, što potkrepljuje i Vaša rečenica s početka: „Pisac sam i to želim da ostanem dok mislim.” Šta Vam je bio prevashodni cilj dok ste beležili događaje?

„Piščevi zapisi” nisu imali prevashodni cilj, oni su nastajali na marginama mojih romana, u permanentnom sukobu sa stvarnošću, u nezadovoljstvu njom i sobom. Samim nagonom zapisivanja značajnijih događanja u realnosti u kojoj sam živeo, a koja se radikalno menjala, a i ja svoju svest sa njom, u sadašnjem uviđanju karaktera tog obimnog rukopisa, „Piščevi zapisi” su postali „Lična istorija moga doba” i moja antropologija politike koja je egzistencijalnom nuždom postala preokupacija, profesionalno zanimanje i muka u ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji. Radikalnim društvenim i duhovnim promenama, padom tradicionalnih vrednosti, promenilo se socijalno i duhovno biće srpskog naroda. Razlike u društvenoj svesti i redosled u vrednosti, duhovnosti i moralu, stvorile su dramatičan diskontinuitet između bližih predaka i nas njihovih potomaka, između očeva i dece, pa je danas na početku druge decenije 21. veka vrlo teško preciznije imenovati identitet Srba. Ali je vrlo lako steći svojstva briselskog Evropljanina.

U vreme odvajanja Crne Gore od Srbije kažete da je crnogorski separatizam izraz titoističke koncepcije razbijanja Jugoslavije. Dalje pišete o stvaranju nove crnogorske države i njenoj politici. Kako danas gledate na ovaj fenomen potpune dezintegracije Titove Jugoslavije?

Etničko crnogorsko je ideološko kopile Kominternine politike razbijanja Jugoslavije. To dukljansko crnogorstvo je poslednji ideološki ostatak Staljinove Kominterne na Balkanu. Uz greške koje su činile vlade Miloševića, Đinđića i Koštunice, antisrpsko crnogorstvo je za sada pobedilo. Kako i zašto, to je prevashodno crnogorsko pitanje. Crnogorskim državoborcima Srbija ne treba da osporava tu Pirovu pobedu, niti da izražava težnju za novim državnim ujedinjenjem. Dosta nam je stradanja zbog „velikosrpskih ciljeva”, koje su nam neprijatelji postavljali. Danas treba svestrano sarađivati sa crnogorskom državom na načelima obostranih interesa. I zalagati se za nacionalna i demokratska prava Srba u Crnoj Gori.

Zapisivali ste tokom tri godine u dnevniku i događaje u vezi sa Kosovom. Od tuge do razjarenosti. Šta biste danas napisali na tu temu?

O Kosovu i Metohiji zaludno govorim i pišem četiri decenije predlažući demokratsko, pravedno, kompromisno i trajno razgraničenje. To je jedini način da se prevaziđu vekovni antagonizmi između Albanaca i Srba. Time bi se zaustavila velikoalbanska ekspanzija i stvorili uslovi za normalan život oba naroda. Srpsku državnu politiku prema Kosovu i Metohiji smatram pogrešnom od Pašića do Tadića. U tu pogrešnu, jednosmernu i poraznu politiku uporno se participirala Srpska pravoslavna crkva i patriotska inteligencija Srbije. Srpski poraz i natovsko-albansku pobedu na Kosovu i Metohiji odlučujuće su uslovili spoljni uticaji, američki i evropski. Ako svi činioci kosovske tragedije ne promene pretpostavke svoje politike prema toj radijacijom zatrovanoj zemlji u kojoj još uvek ne vlada razumna tolerancija, „kosovsko pitanje” će ostati dugotrajan i opasan problem Balkana i Evrope.

Da li ste sa Miloševićem razgovarali o Kosovu?

Razgovarali smo više puta i nismo se nikad saglasili. Najpre sam mu 1991. preneo američki predlog o podeli Kosova prema kojem bi Srbiji pripala trećina Kosova i Metohije, ali Milošević nije odustajao od srpskih zabluda sve do kumanovske kapitulacije u „malom svetskom ratu protiv Srbije”. Taj samouvereni političar je tvorac najbesmislenijeg paradoksa u srpskoj istoriji: on je kosovski poraz slavio kao pobedu koja se brzo porekla u haškoj sudnici.

Đinđićeva politička prekretnica

Vi ste se kao predsednik SR Jugoslavije mnogo bavili okončanjem rata u Bosni i 2008. godine napisali studiju „O stvaranju Republike Srpske” kao predgovor „Dnevniku” profesora Nikole Koljevića, prvog potpredsednika Republike Srpske. Kako danas gledate na političko stanje Bosne i Hercegovine?

Internacionalni verski rat u Bosni od 1992. do 1995. kojim su politički rukovodile Sjedinjene Američke Države u saradnji s Evropskom unijom, oružano se okončao Dejtonskim sporazumom, a politički se nastavio pod protektoratom i rukovodstvom „visokih predstavnika” saveta Ujedinjenih nacija i Evrope. Nijedan učesnik i činilac Bosanskog rata, nijedna ratna strana nije se odrekla ostvarenja svojih ratnih ciljeva. Muslimani pod imenom Bošnjaka nastavljaju da se bore za „unitarnu Bosnu” na načelima Islamske deklaracije Alije Izetbegovića uz izdašnu podršku svih dosadašnjih „visokih predstavnika” i sadašnjeg gospodina Incka. Hrvati se bore za separaciju sada svoje Herceg-Bosne; Srbi se bore da odbrane Republiku Srpsku na dejtonskim načelima. Posle svega što se dogodilo u tom svirepom ratu, teško je shvatljivo odsustvo političkog razuma bošnjačkih političara i agresivnog reis-ul-uleme koji se ne odriču svojih ratnih ciljeva – „unitarne Bosne” i želje za poništenjem Republike Srpske. Ponašajući se kao srpska žrtva, oni verskim šovinizmom podgrevaju permanentnu i agoničnu krizu konfederalne dejtonske tvorevine. Ja verujem u uspešnu odbranu nacionalnih i demokratskih prava Srba oličenu u Republici Srpskoj.

Novi generički faktor takve bosanske krize je neoosmanska Turska koja u ime „istorijskih prava” izjednačuje Bosnu sa svojom Anadolijom i Sarajevo sa svojim Istanbulom. Zbiva li se to inverzija nekadašnjeg „Istočnog pitanja”? Šta je politički smisao „Istanbulske deklaracije” i samita u Karađorđevu na kojem nema Grka, Bugara, Makedonaca, i na kojem je najznačajnija figura predsednik turske vlade Erdogan? To su događaji koji nesumnjivo najavljuju novo, da li samo novo, razdoblje Turske na Balkanu. Sletanje moćne Turske na Balkan kao u „svoje istorijske osmanske prostore” sumnjam da donosi spokojnu budućnost Balkanu i srpskom narodu, jer aktivira i Zukorlićevo „sandžačko pitanje”. Kao da započinje i „sandžakizacija” Srbije, organski nastavljajući „kosovizaciju” Srbije, podstičući i druge vlastodržačke ambicije motivisane najavljenom regionalnom dezintegracijom Srbije.

Mislite li to na teritorijalnu reorganizaciju Srbije koju zastupa stranka Ujedinjeni regioni?

Da. To je vlastodržačka ambicija nekih političara čiji su ciljevi birokratski i dezintegracioni. Ako smo za demokratizaciju države, onda vlast i prava treba predati opštinama i ne ponavljati poraze komunističkih okruga i oblasti, koji u ekonomskoj i civilizacijskoj strukturi sadašnje osiromašene Srbije mogu biti samo još jedan činilac političke birokratizacije Srbije.

A šta mislite o Dodikovoj politici?

Milorad Dodik je nova pojava u srpskoj politici novije istorije. Borben, a spreman na kompromis. On je u mom doživljaju hrabar i dostojanstven borac za srpska prava i odbranu Republike Srpske na dejtonskim osnovama. Odličan je taktičar.

Prateći događaje, zaključno sa ubistvom Zorana Đinđića, dali ste portret ubijenog premijera. Mnogo toga ste mu zamerali, a i družili ste se s njim. Kako biste to danas prokomentarisali?

I Đinđić je dete titoizma iako je bio njegov radikalni rušilac. I danas mislim da je u svom naraštaju bio najdarovitiji srpski političar. Osobito cenim njegovu političku pamet da uvidi neuspehe svoje politike krajem 2002. godine i izrazi spremnost da zasnuje novu nacionalnu i državnu politiku. Polovinom decembra 2002. godine rekao mi je: „Više u Srbiji demokratija ne može da se dokazuje izdajom državnih i nacionalnih interesa. To sam prekjuče izjavio nemačkim novinama.” Promena politike prema Kosovu bila je samo početak Đinđićeve nove politike. Posle njegovog izvanrednog intervjua „Večernjim novostima”, albanski vođa Mahmut Bakali nije ga omaškom, takođe u „Večernjim novostima”, nazvao „srpskim nacionalistom gorim od Miloševića”. U razgovoru sa mnom Đinđić je bio naročito oštar prema vojvođanskom separatizmu i njegovom najglasnijem zagovorniku, kajući se što mu je u Vojvodini dao veliku vlast. Ljutili su ga i briselski birokratski pritisci i ucene. Kritički je govorio o Evropskoj uniji koja će nas primiti u svoje članstvo „za deset–petnaest godina, a mi tada treba da razmislimo da li da se penjemo u taj voz. Sada moramo sa njima, pre svega sa Nemačkom...”

Njegovi naslednici u Demokratskoj stranci nisu uvažili Đinđićevu prekretnicu i njegovo vizionarstvo. Oni su nastavili politiku koju je Đinđić napuštao i spremao se da formuliše novu koncepciju državne politike. Oni su sledbeništvo potvrdili formalnom idolatrijom njegove ličnosti bez kritičke i stvaralačke razrade njegovih ideja. Takva politika se izrazila u odsustvu ozbiljnih reformi i daljem nazadovanju Srbije

Znate da će velike polemike izazvati Vaš stav da je Đinđić promenio politiku i prihvatio Vašu koncepciju kosovske politike.

Pretpostavljam da se neki iz vođstva Demokratske stranke neće obradovati mom razumevanju političke prekretnice Zorana Đinđića krajem 2002. godine dokazane u knjizi „Kosovo” koju je priredila moja ćerka Ana 2004. godine. Na eventualna osporavanja mojih svedočenja o promeni političke koncepcije Zorana Đinđića – sa stranačkim političarima i njihovim glasnogovornicima, neću stupati ni u kakve polemike. Kao disident nisam imao slobodu za polemike, pa sam vremenom postao ravnodušan na osporavanja, krivotvorenja i ruženja mojih stavova. Razume se, sve što pišem i činim podložno je kritici i osporavanju.

Milošević je bio neuspešan državnik, ali njegovo držanje u haškoj sudnici zaslužuje svaku pohvalu

Suprotstavili ste se Miloševićevom režimu, a u vreme njegovog hapšenja i isporučivanja Hagu bili ste potreseni i izrazito protiv tog čina. Kako iz današnje perspektive vidite Miloševićev kraj?

Nas dvojica nismo uspeli da ostvarimo saradnju neophodnu tadašnjem položaju SR Jugoslavije. Među nama su postojale značajne ideološke i strateške razlike u shvatanju nacionalne i državne politike. On i Šešelj smenili su me pučem, na moje zadovoljstvo. Ali se o Slobodanu Miloševiću više ne može govoriti na propagandnim stereotipima ustaške, mudžahedinske, slovenačke i Tačijeve politike, njihovih inostranih zaštitnika i domaće stranačke, vladine i nevladine satrapije. Te „devedesete godine” moraju se trezveno analizovati i kao svaki istorijski period Srbije objektivno i kritički prosuditi. Milošević je imao odlučujuću ulogu u dve decenije srpske politike. I nije sve rđavo što je radio. Ja imam negativno iskustvo u saradnji sa njim i loše procene njegovog državništva; doduše, u najtežem spoljnopolitičkom položaju Srbije. A te okolnosti se potcenjuju. Najteži nedostaci njegove politike su spora i neodlučna detitoizacija i demokratizacija Srbije, jugoslovenske zablude i pokušaj ratne odbrane Jugoslavije, nerazumevanje i potcenjivanje spoljnih faktora, dugo podržavanje maksimalističke politike kninskih Srba, pa posle šurovanja sa Tuđmanom prepuštanje srpskog naroda u Hrvatskoj „domovinskom” genocidnom zločinu Tuđmanove soldateske.

Dakle, u celini njegovo državništvo smatram neuspelim i tragičnim za srpski narod. Međutim, Miloševićevo dostojanstveno, patriotsko, pošteno držanje u haškoj sudnici ocenjujem kao ljudski podvig koji srpska i evropska istorija ne može da prećuti.

Šta smatrate najznačajnijim događajem u kulturi i javnom životu u poslednjim mesecima?

Objavljivanje knjige „Memoari II” Dušana Bilandžića, hrvatskog istoričara i akademika. On je 2006. godine objavio svoje memoare pod naslovom „Povijesti izbliza” u kojima je, kako kaže, izostavio „državne tajne” i razgovore u četiri oka sa političarima iz svih republika i pokrajina. Verovatno ga je savest istoričara primorala, što zaslužuje poštovanje, da ovoga proleća objavi „Memoare II” – i „Titovo upravljanje procesom raspadanja SFRJ”. Bilandžićeva knjiga donosi nova dokumenta iz partijskih zapisnika koji, koliko mi je poznato, šira javnost saznaje prvi put; reč je o nekim bitnim istinama o zemlji „bratstva i jedinstva”. Tim dokumentima se dokazuje da su Tito i Kardelj bili sprovodnici Kominternine koncepcije razbijanja Jugoslavije. Citiraću samo nekoliko rečenica iz Bilandžićeve knjige.

„Tito je prikrivao svoju politiku prema Srbiji...” i tom veštom mimikrijom zajedno sa Kardeljem i Bakarićem „upravljao procesom razbijanja Jugoslavije”, što Bilandžić dokazuje zapisnicima sa sastanaka partijskog vođstva Jugoslavije. A Kardelj je 1971. izjavio Dogandžiću kao visokom partijskom funkcioneru: „Povijesno gledajući, projekat o stvaranju Jugoslavije bio je promašaj... Zato je Četvrti kongres KPJ od 1928. održan u Drezdenu prihvatio koncepciju Kominterne da ruši Jugoslaviju kao ’tamnicu nesrpskih naroda’. Taj projekat je bio realan i povijesno ostvariv, a ne onaj o obnavljanju Jugoslavije... Što se tiče budućnosti Jugoslavija se mora razdružiti, jer ne može opstati.”

Ako i posle Bilandžićevih „Memoara II” tužioci Srbije i dalje nastavljaju da je optužuju za razbijanje Jugoslavije, onda oni ostaju u prostoru profitabilne srbofobije.

U knjizi ste zapisali izvanredne eseje o proticanju života, suštini srpskog bića, opservirate i svoj lični život, zahvaljujete svojoj ćerki na predanoj pomoći. Šta bi iz ove perspektive bila Vaša poruka srpskom narodu?

Svojim savremenicima savetujem da ne veruju da srpskom narodu nikad nije bilo teže no danas. U istorijskom bivstvovanju srpskog naroda bilo je više i težih vremena od sadašnjeg. Ali su se srpski ljudi borili da opstanu i iznad svojih mogućnosti. I opstali su. Taj srpski hibris prevashodno je uzrokovan geopolitičkim položajem zemlje na kojoj živimo i nagonom da budemo slobodni i svoji. Ako hoćemo da promenimo svoje sadašnje nesrećno stanje, moramo promeniti i političku strukturu Srbije. Promišljeno, evolutivno, ali sa jasnim ciljem: stvaranjem zaista demokratske, pravne, socijalne države koja ima kondiciju da se dostojanstveno usaglašava s Evropom i savremenim svetom. Ako, dakle, hoćemo da promenimo svoju sudbinu, moramo najpre da promenimo sebe. A to je najteže u istorijskoj krizi opstajanja jednog naroda. Danas moramo više znati, više i bolje raditi, biti pošteniji i požrtvovanije služiti opštem dobru. Moramo se boriti! Moramo se boriti za preporod Srbije i sve radosti života.

Zapisali ste da je dnevnik samospoznaja sebe i realnosti u kojoj živi pisac, pod uslovom da je spontan i iskren, te da pišete za svoje savremenike. Šta je sa sudom istorije?

Ja sam od prvog romana pisao za svoje savremenike. Jer me zanimala i mučila istina njihove sudbine. Ljude 21. veka ne poznajem i nisam sebe zamišljao kao pisca 21. veka. Više puta sam rekao da sam ja čovek dvadesetog ljudolomnog veka. Ako moje knjige zasluže čitanje mlađih i potonjih naraštaja, biću nagrađen retkom slavom. A ti zamislivi čitaoci možda će u mojim romanima i knjigama pronaći neke opšte ljudske istine koje mogu njima nešto značiti.

Pišete li novi roman?

Sa drugom knjigom „Vreme vlasti” završio sam svoj romansijerski ciklus. Nemam snage za novi roman.

I poslednje intimno pitanje: šta Vam je danas najteže?

Teško podnošenje starosti.

(Razgovarala Dušica Milanović)