Srbiji u pohode

(Danas, 17.5.2010)

Otvarajući populističku kampanju „Srbiji na noge“, Mlađen Dinkić i Rasim Ljajić juče su ukinuli radno mesto „ministru za siromašne“ Sulejmanu Ugljaninu.

Može im se jer, od pre neki dan imaju svaki po dve stranke, po jednu prvu i po jednu za (kao FK „Partizan“ što ima FK „Teleoptik“) ne daj Bože. Jer, ako ne upali s novom, uvek im ostaje ona stara – mada liči na ono kad se SDU Žarka Koraća utapala u Orlićeve, pa sad, neću da baksuziram, nema ni Orlića u politici, ni socijaldemokrata kao respektabilne činjenice u Srbiji.

Pa, kad se, kao nedavno u Aranđelovcu, Dinkić i Ljajić udruže, ispada da je to koalicija najmanje četiri partije, ne računajući pripadajućeg Verka Stevanovića, „farmera“ Boška Ničića, te persone gratis poput nestranačko-nadstranačkog počasnog predsednika G 17 plus Peđe Markovića, režisera Paskaljevića u funkciji vođe nečega što podseća na „Orku“, estradnog maga „zelene kafe“ Saše Mirkovića i tome slično. I Mirka Todorovića Todora, člana Demokratske stranke (!), pride. Što ovoj „reform torti“ daje poseban šlag.

Ništa vam nije jasno? Meni jeste.

Uzmimo npr. večni Verko, da se ne vraćam u vremena komunizma, od devedesete je bio Vukov uzdanica, potom otpadnik i osnivač SDPO, mili partner Vojislava Koštunice, sve dok mu Dinkić nije priveo Torino u KG.

Ničić se družio sa socijalistima, bio je čovek Dušana Mihajlovića, očijukao s radikalima, jednom izašao u koaliciji i sa SPO da bi se, evo, pronašao u Ujedinjenim. „Naša Maja“ je, od Šešeljeve potpredsednice, preko Koštuničine i Veljine političke ortakinje, postala desna Dinkićeva ruka...

Izgleda kao DOS, a sliči - ne bih da preterujem - i SSRN-u.

Ono, tako se onomad na’vatavalo i u JUL, sve sa znanjem pokojnog Slobe, što je i Slobi i „onom“ SPS-u, na koncu, došlo glave. Prekjučerašnja podrška predsednika Srbije Miri Marković, da ne kažem Dinkiću, i formalno dopuštenje privatniku iz Vrnjačke Banje da sedi na dve stolice (i u DS-u i u URS-u), početak je nove „JUL-izacije“ Srbije. To je bilo ono kada su, od sredine do kraja devedesetih, aktivisti SPS-a masovno uterivani u bratski JUL. Zbog čega je, na duže vreme, bio umro SPS. Za ideju o formiranju Ujedinjenih regiona Srbije, Dinkićevima – kapa dole. Magistar (ekonomije) destrukcije, rečeni Dinkić, VKV insajder rušilac svih vlada od 2000. naovamo, jedan je od retkih ovdašnjih političara koji oseća život oko sebe.

Ali, šta bi se desilo kad bi svi lokalni voždovi, opštinske paše i seoski kmetovi, iz cele Srbije, pohrlili u URS? Ponovo bismo bili tu gde smo – na početku. Svih dvestotinak opština imalo bi privilegije u trošenju para iz budžeta, iz NIP-a, iz donacija, i svih drugih izvora koje, na ovaj ili onaj način, kontrolišu Dinkićevi. A gde su svi privilegovani, niko nije privilegovan, pogotovo ako je taj finansijski kolač za sečenje ionako preskroman. Čemu onda Ujedinjeni, ako je osnovni motiv za ujedinjenje, u startu diskvalifikovan?

Regionalizacija i decentralizacija, debeogradizacija i dekoncentracija vlasti, to su uvek atraktivni predizborni mamci, pogotovo ako se na život gleda iz bilo koje naseobine Srbije van prestonice. Ako se tome doda da Dinkić ovih dana obećava odmrzavanje plata i penzija na jesen i daje reč da neće biti povećanja PDV (tj. posledičnog talasa novih poskupljenja) – jasno je da ovaj potpredsednik Vlade tempira formu za nove izbore, s velikim šansama da i na njima pređe cenzus.

Ujedinjeni regioni Srbije daju, preko potrebno, veštačko disanje stranci G17 Plus, ali su i brak iz računa - pokušaj da se afirmišu i saberu rasuti lokalni lideri koji sami nikada ne bi mogli da preskoče cenzus na nivou zemlje. Stvar je, naravno, u logističkom, kadrovskom i finansijskom smislu, naslonjena na resore u Vladi Srbije koje kontroliše baš Dinkić. Vanbiblijski kultovi idolopoklonstva šire ideju da je Bog izabrao nekog čoveka da bude poseban svetac, ikona, papa, guru ili mesija s božanskim autoritetom. Imam utisak da se osiromašenoj Srbiji, Dinkić nameće kao upravo ta vrsta spasioca. Juče Kuršumlija, danas Rača, sutra – slutim nešto, jer ništa ne radi, a velika izborna baza – Niš...

Čudi me, pak, razdragani Tadić. Jeste i njegov prethodnik na Andrićevom vencu, sam sebi gajio guju u nedrima, hranio kuče da ga ujede. I ujelo ga.

No, taj frenetizam i raspirivanje negativne strasti prema imaginarnom unutrašnjem neprijatelju, Tadića, međutim, nije poneo prvi put. Pre krštenja URS-a, političkog saveza koji u startu ruši vladu, predsednika je tako onomad „ponelo“ i na nedavnoj čajanci kod Krkobabića.

Zato strepim da će i na nadolazećim izborima, u nedostatku kvalitetnih programa i kreativnih ideja, umesto odgovora na život, glavna parola Tadićevog bloka evrofanatika biti sejanje straha od moguće pobede opozicije i štancovanje retorskih pitanja tipa „šta je alternativa“. Što rekoše Tadićevi najmiliji partneri, socijalisti, 1990, na izborima pre krvoliptanja, na kojima su osvojili 194 od ukupno 250 poslaničkih mandata – „s nama nema neizvesnosti“...