Србија потенцијални тројански коњ Русије у ЕУ

Регион Балкана, иако неформално, као задатак додијељен је главном јастребу руског предсједника Владимира Путина, Николају Патрушеву, некадашњем шефу руске Федералне службе безбједности (ФСБ), сада секретару Савјета за безбједност. То је, према ријечима Марка Галеотија, британског аналитичара из Европског савјета за вањске послове (European Council on Foreign Relation/Ecfr.eu), била прва назнака да Москва мијења начин дјеловања на Балкану.

За РСЕ је говорио и о начинима на које Русија оперише на Балкану, ко су и како њени главни експоненти, ривалитету и сарадњи Русије и Турске, те зашто Путин "веома добро игра са лошим картама" и зашто би "случај Скипаљ" могао бити први сигнал опадања моћи Русије.

Галеоти је прошле седмице о руском утицају на Балкану објавио нову анализу, а у уторак у Великој Британији излази његова књига о руском организованом криминалу у земљи и иностранству "The Vory" (значење на руском - "лопови").

РСЕ: Ваше ново истраживање је насловљено: "Да ли се Западни Балкан суочава са доласком руске олује?" Да ли сте дошли до закључка и одговора на то питање?

Галеоти: Жалосно, одговор је вјероватно да. Неће почети као олуја, почеће као повремене падавине са лаганом кишом, али мислим да је јасно да се Руси заокрећу више према Балкану од ове године и постављављају га ближе центру своје геополитичке стратегије него што је то било у прошлости.

Прво подстаћи Србију да се приближи ЕУ, потом инцирати тензије

РСЕ: Који су најевидентнији сигнали тога?

Галеоти: Прво, још од очигледног покушаја пуча у Црној Гори, који је на једном нивоу искрено речено, био више него фарсичан, али исто тако и веома озбиљан, јер је јасно демонстрирао вољу да се иде много даље од било којег ограничења које је постојало до тада. Али тек након тога, оно што смо видјели, прије свегу у смислу тога какви се разговори воде у Москви, и јавни, они далеко од очију јавности, јасно је да су показали већу пажњу нарочито за Србију и Босну из различитих разлога.

Друго, свим тим знаковима треба додати да је Николај Патрушев, секретар Савјета за безбједност и веома блиски савезник предсједника (Владимира) Путина, који је уз то један од највећих јастребова руске владе, задужен за Балкан као његову регију.

Видјели смо раније из других примјера у прошлости шта се дешава када је неко задужен иако неформално за неку земљу или регију. Имамо (Владмира) Суркова у предсједничкој администрацији који је јасно задужен за Украјину, Сирија је у суштини у рукама министра одбране Сергеја Шојгуа. Тако је и Патрушев добио своју територију да се игра са њом. И имајући у виду да је веома велики јастреб у политичком смислу, он ће се врло потрудити да сваки неуспјех ЕУ и НАТО-а на том простору, претвори у у добитак за Русију. Мислим да он види Западни Балкан као област гдје постоји простор за такве потезе.

РСЕ: Али интересантно је да је, као што сте рекли, Николај Патрушев један од најповерљивијих Путинових људи чији је задатак Балкан. Са друге стране, пак, има пуно аналитичара који кажу да Русија заправо нема јасну стратегију за Балкан. Како бисте то објаснили?

Галеоти: У томе је тачно поента.То је оно што сам слушао кроз цијелу 2017. А суштина је управо да је руска ефективност у региону била ограничена због недостатка такве стратегије. И дио разлога због чега је Патрушев хтио да добије ову одговорност за себе, али и зашто је Кремљ желио да му то омогући, је да би управо то учинили. Да постигну да се оно што је до сада био сет опортунистичких рекација на одређене околности, претвори у мало више јасну стратегију за Балкан. И то је оно што вјероватно видимо да се дешава ове године.

РСЕ: А шта је стратегија за Балкан? Можемо ли видјети неке прве назнаке шта би то могло бити ?

Галеоти: Веома јасно видимо да је улога Србија кључна као што смо и очекивали, јер је њихов најближи савезник. Оно што је интересантно је да сада видимо Русију, много, много више, па готово ентузијастичну за чланство Србије у Европској унији. Док су раније понекад знали рећи "све је на Србији" сада су много јаснији у томе и охрабрују их "само напријед". Разлог за то је што покушавају да развију Србију као њиховог потенцијалног тројанског коња унутар ЕУ, политички, али и економски.

Тако да мислим да је први задатак да се развија и охрабри Србија да се приближи ЕУ. Други задатак је да се у суштини створи цијела серија локалних конфликата, не нужно са оружјем већ политичких.

Додик и Дачић више зависе од Кремља, Вучић важнији

РСЕ: Да ли мислите да је оно што се тренутно дешава са Косовом и господном (Александаром)Вучићем на неки начин повезано са Русијом?

Галеоти: Не смијемо подцијенити до које су мјере људи на Балкану у стању да имају свађе и несугласице без да их ико на то подстиче. Али сасвим сигурно ово подржавају.

Са њихове тачке гледишта Вучић је савим сигурно најкориснији савезник. Постоје други који су много више зависни од Москве, као што је (Милорад) Додик у Републици Српској,у Босни и Херецеговини, али у смислу комбинације некога чији су инстинкти веома корисни Моксви - он је презентан, и из којег код разлога, има приличну подршку у Бриселу, сујетан је и зна како да говори у западном стилу, да се прави да је један од њих, иако је јасно да није. Са друге стране и зато што је он тај који гура прилично тешку агенду о Косову, а то је све заправо веома корисно за Русију. Јер све што ствара даље тензије у региону добро је за Русију у овом моменту.

РСЕ: Шта је са руским интересима кроз економију, или је за њих важнија политика? Или можда покушавају да остваре политички утицај кроз економске везе. И ту се не ради само о Србији и Босни и Херцеговини, већ и о другим државама попут Хрватске која је чланица Европске уније, а они и тамо имају важне инвестиције?

Галеоти: Да, рекао бих да је у питању западно тумачење да постоји разлика између економије и политике. Мислим да Руси имају много реалистичнији и помијешан приступ томе. У одређеној мјери јасно је да постоји један број Руса који покушавају да зараде паре у региону. Ипак кључно је да у циљу да би били у стању да то ураде и да задрже позитивне односе и везе код куће, они такође морају прихватити да буду агенти руског утицаја.

Класичан примјер тога је Константин Малофејев, који је нека врста олигарха или боље речено "минигарха", који је играо кључну улогу на Криму, у Донбасу, вјероватно је био и један од главних актера у позадини покушаја пуча у Црној Гори. Он је такође умијешан и у улазак у медијски сектор у Србији и другдје. То је управо човјек који оперише у оба свијета. Он је суштински бизнисмен, али очигледно има политичку агенду. То је модел на који начин Русија гледа на своје економске активности у региону.

Слушајте, Русија није богата земља, они немају пуно новца. На много начина су интереси Русије и Турске у економском надметању у региону. Али и поред тога Западни Балкан је област гдје се са релативно малом количином новца може много постићи. Многе од њих су сиромашне земље. Такође врло често све ове земље имају прилично нетранспарентне законе када је ријеч о начину стицања власништва, што омогућава Русима да релативно лако дођу до жељених инвестиција.

Такође ту је осјећај да постоје одређени стратешки сектори у које улазе. Дакле они не могу купити Западни Балкан, али могу градити политички корисне секторе, нарочито у медијима, али и одређеним областима као што је фармацеутски сектор у БиХ, врло често некретнине, јер ако купиш одређену некретнину, купиш хотеле и сличну имовину ти привлачиш одређену пажњу локалне политике, и то је такође дио њхове рачунице.

РСЕ: Само на тренутак желим да се вратим на главне играче Русије у државама Балкана. Поменули сте Вашу процјену да је Вучић за Москву главни играч. Али из балканске перспективе изгледа заправо да је (Ивица) Дачић главни експонент Кремља, а да Вучић некако покушава да игра на све стране. Да ли мислите да постоји разлика између њих двојице?

Галеоти: Апсолутно, али морамо да направимо разлику у томе колико су заправо ти људи про-Кремљ и колико су зависни од Москве. У том смислу Дачић и Додик су круцијални. Али када је ријеч о томе колико је ко користан, Русија то овако гледа - да Вучић има сопствену агенду у то нема сумње, али..

РСЕ: А колико је он зависан од Москве ?

Галеотти: Он није зависан од Москве и поред малих руских гестова према њему, попут давања борбених авиона, то није нешто чиме се може купити држава. Њихова калкулација је, и ја мислим на жалост вјероватно је тачна, да они неће покушавати да освоје Вучића, они у суштини покушавају да освоје српску политичку елиту. Они планирају дугорочно.

У том је контексту Вучић неко ко управо са једне стране говори језиком Запада, али са друге стране и неко ко слиједи оно што је много више традиционална српска политика и као такав је веома користан за њих. Јер је он управо она врста особе која може бити позајмљена ЕУ.

На одређени начин, када би Србију водио неко ко је много више отворено промосковски орјентисан то што желе би било много теже остварити.

ЕУ срамно запоставила Балкан - јаз између реторике и акција

РСЕ: Поменули сте у извјештају правила према којима Русија ради. Заправо сте идентификовали сет правила које Русија користи на Балкану - попут употребе политичких фугура деснице, покушаја наметања као регионалног играча, потом "завади па владај" и слично. Да ли је то модел само за Балкан?

Галеоти: Не, то су стандардна руска правила игре на које очигледно посебан утицај имају локални услови и прилике. Шансе Русије су најчешће врло опортунистичке, они нијесу у позицији да преобликују било Балкан или било шта друго. Али поента је што Балкан омогућава тако много мутних политичких вода.

Балкан је очигледно у тврдоглавим политичким конфликтима између земаља и етничких група. Ту је и та рупа коју је направила ЕУ. И очигледно је да је ЕУ срамно запоставила регион, а то је тамо створило и одређени ресентимент баш као и очекивања. И коначно, чињеница да су то земље са релативно слабим политичким системима, што такође, омогућава више прилика за корупцију него негдје другдје.

РСЕ: Ви очигледно дијелите перцепцију Русије да приступ ЕУ Западном Балкану није озбиљан и није системски, и да то Москва користи као прилику да оствари одређене циљеве. Шта би онда ЕУ требала да предузме да то спријечи?

Галеоти: Једно од првих и фундаменталних питања је да ЕУ одлучи шта мисли са регионом. Ја не бих ни за тренутак то подржао, али неко може сматрати да сада није вријеме за проширење, да земље Западног Балкана нијесу ни близу, економски и политички у позицији да се прикључе и да само подвлаче линију. Не бих желио да видим да се то догоди, али то је и поред тога одржива позиција.

Или са друге стране кажу - не ово су европске државе и баш као и земље централне Европе, попут Чешке Републике у којој смо сада, требају нашу помоћ и подршку, а такође и одређени ниво притиска да достигну фазу у којој могу постати чланице ЕУ. Ово је, можемо рећи, некаква позиција ЕУ у теорији. Како је то у пракси, јасно је из њихових акција и изјава, а нарочито када имате названичне разговоре са људима у Бриселу - онда видите да у овом моменту то није ничији приоритет.

Тако да у овом тренутку имамо много реторике о томе како је Балкан драг ЕУ, а да углавном ништа није учињено на терену и то је кључни проблем - јаз између реторике и акција.

РСЕ: Као све очигледнији фијаско сљедећег мјесеца са суммитом у Софији, који су на почетку најавили као веома важан, а сада покушавју да умање његов значај. Али то постају већ уобичајни проблеми са ЕУ и тиме се оставља простор другима.

Галеоти: Могу указати на врло специфичну ствар. Видјели смо фебруарски састанак ЕУ.Ту ужасавајућу ситуацију у којој је изложена прилично отворена политика наклоњена проширењу, иако наравно није речено да ће се то догодити сљедеће сриједе, али, у суштини је све било у стварању прилично јасног осјећаја за датуме. А онда, када су се окупили министри вањских послова јавно је показано несагласје, неки су рекли - то је много далеко, а други - ове земље нијесу спремне за то.

Дакле, да је ту ријеч о озбиљној политици ЕУ онда би одговарајући договори били постигнути унапријед да би до тренутка када јавно објавите ту политику имали консензус о њој. Чињеница да су министри вањских послова практично оповргли све што је речено, показује још једном да ту није ни било озбиљне политике у старту.

Фасцинантни односи регионалних ривала Турске и Русије

РСЕ: Да ли бисте накако могли повезати ово чему сада свједочимо, блиској сарадњи Русије и Турске, прошле седмице а и иначе у посљедње вријеме, са Балканом? Обије ове земље покушавају остварити одређени утицај у балканским државама.

Галеоти: Мислим да је веза Русије са Турском фасцинантна и наглашава једну кључну ствар. А то је, да Русија нема пријатеља, они немају стварних савезника, ту је сарадња, то су партнерства али врло специфична и временски ограничена.

Ако гледате на оно што се дешава у Сирији, ту постоји значајна кооперација, и у другим областима имају сарадњу, али су у неким другим сферама, веома је то очигледно, регионални ривали. У овом тренутку имамо Турску у тежњи и покушају обнављања неког неоотоманског процеса - да изграде себе као регионалну силу и стога је нарочито заинтересована за Балкан, те покушавају да остваре одређени утицај у Албанији, на Косову, БиХ и тако даље. У том контексту то је и предност и отежавајућа околност за Москву.

Предност је у смислу да је Турска као и Русија посвећена томе да подрије ширење европских норми и вриједности и њихова се сарадња у овој регији уклапа у ширу слику.

РСЕ: А обје су врло ауторитарне државе.

Галеоти: Апсолутно, али у исто вријеме то Турска очигледно не ради за бенефите Москве. Предност је то што Русија не покушава да створи царство већ прије да створи проблеме за Европу. Изнад свега они нијесу заинтересовани за Балкан због личних интереса за тај простор, већ они на Балкан гледају као на користан начин да створе притисак и ометају НАТО и ЕУ.

Тако да, са те тачке гледишта, имајући у виду да Турска подржава интересе једних земља, а Русија других и додатно погоршавају атмосферу, у смислу да се велика игра одиграва у овој регији, то ствара предност за Москву.

РСЕ: Морам Вас још ово питати, сви аналитичари закључују исто: да Русија нема савезника, да економија Русије није снажна, јер су овисни само о природним ресурсима које експлоатишу јако дуго. Али, са друге стране, Русија на глобалној политичкој сцени изгледа као главни играч сада, као да остварује успјехе, не само у дијеловима свијета као што је Блиски исток већ и на Западу. Како је то могуће?

Галеоти: Двије ствари имамо. Једна је то што се Путину мора признати да са слабим картама игра веома, веома добро. И посебно, он се ослања на то да су он и Руси веома свјесни да је Запад много снажнији у сваком објективном индеxу на који се гледа од њих: економском, војном, којем хоћете.

Оно што Русија има је спремност да крши правила, да дјелује кад други још разматрају могућности. Дугорочно, мислим да ће се све то Русији обити о главу. Заправо када историчари за 100 година буду анализирали ово вријеме, они ће заправо вјероватно рећи да је Путин сада већ превазишао своје домете, али у овом тренутку изгледа као да је он у снажној позицији.

Друга је пак ствар је да ми гледамо ситуацију у којој је Путин у могућности да искористи предност из свих врста процеса који би били ту чак и да се Путин никада није родио. Било би истих ових тензија у ЕУ.

Лимити руске моћи

РСЕ: И они очигледно немају стратегију да то спријече.

Галеоти: Да, али он очигледно не ствара ситуације, он их искориштава. И да, ми почињемо да налазимо начине да узвратимо. Али је то тешко, чак и за релативно стабилне и релативно богате државе са чврстим педигреом демократије. Само питајте Американце. Тако да морамо схватити да размјере до којих Путин изгледа снажно, није због тога што је заиста моћан, већ зато што користи наше слабости.

РСЕ: Али колико дуго ћемо још имати такав утисак?

Галеоти: Ја бих рекао да ми већ видимо неке од лимита те стратегије.

РСЕ: Али ми не видимо опадање руске моћи још увијек?

Галеоти: Ја бих рекао да видимо. Неке су ствари много јасније видљиве мало касније него онда када се догађају. Да вам дам примјер. Када су Турци оборили руски борбени авион на сјеверу Сирије, у то вријеме Путин је био видљиво бијесан и увели су неке санкције против Турске, било је чак и неких назнака да ће бити чак и много озбиљнијих акција, а понеко се питао и да ли би могли зауставити кампању бомбардовања или нешто слично.

Али са друге стране (Реџеп Тајип) Ердоган, који је на неки начин сам "мини-Путин", није попуштао већ је врло интересантно да су Руси били ти који су на крају морали да почну фино да се понашају. Мислим да смо ту већ видјели ситуацију у којој, када се суоче са оштром линијом, Руси морају да воде рачуна о ограничењима њихове моћи.

Могуће је то сада видимо на Западу. Из перспективе некога из Британије, а гледајући на одговор који је услиједио након напада нервним агенсом у Солсберију (4. марта, случај Скрипаљ), иза којег готово сигурно стоји Русија, то је био апсолутно одговор без песедана.

Стварање коалиција и савезништава је тешко, као и њихово одржавање. Али мислим да почињемо да видимо, много веће поштовање и значај тога међу многим западним земљама, не код свих наравно, али ипак многих, као и разумијевање стварних ризика.

Да, биће случајева као што је Мађарска, гдје нећемо видјети исту врсту отпора. Али ако говоримо о кључним земљама Европе и Запада, па чак и Трумпова Америка почиње да се окреће против Путина и мислим да је то знак.

(РСЕ)