Srbija mora odustati od svojih pretenzija prema susedima

(BH Dani, 22.1.2010)

Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića najavila je da u slučaju izbacivanja riječi genocid neće glasati za predloženu rezoluciju. Jer, šta taj tekst onda ustvari znači?!

"Ne znači ništa" – kaže Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije. "Time se rezolucija praktično obesmišljava i tako nešto Evropa neće prihvatiti."

DANI: Zašto predsjednik Tadić odbija da spomene genocid? Da li ste primijetili da je najjača kvalifikacija na koju on pristaje – strašan zločin?

BISERKO: Da, primetila sam. Mislim da je inicijativa Borisa Tadića da Parlament usvoji Rezoluciju o Srebrenici pokrenuta u cilju približavanja Srbije EU, naročito posle odluke Vlade Srbije da podnese kandidaturu za članstvo. Tadić je svestan da će se u procesu pridruživanja uzeti u obzir ispunjavanje obaveza koje proizlaze iz presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, kao i Rezolucije Evropskog parlamenta koju su usvojile skoro sve zemlje Evrope i Balkana. Ne znam, možda će ovaj parlament i uspeti nekako da izglasa taj besmisleni tekst. Ali za rezoluciju koja će stvari nazvati pravim imenom, Srbiji je potrebna mnogo ozbiljnija i odgovornija i politička i kulturna elita.

DANI: Vidjeli ste da i srpski mediji izbjegavaju da spomenu genocid?

BISERKO: Nažalost, u budućnosti ćemo biti svedoci da će se naši političari, mediji i elita mučiti da izgovore tu reč. Bit će još gore ako se tokom suđenja Momčilu Perišiću, Radovanu Karadžiću i eventualno Ratku Mladiću u Hagu dokaže genocid ne samo u Srebrenici, nego i u celoj Bosni i Hercegovini. Budite sigurni da će se Srbija tome žestoko opirati. Ne govorim o građanima; oni reaguju onako kako im je sugerirano. Govorim prvenstveno o eliti.

DANI: A elita, osim brisanja genocida, predlaže usvajanje još jedne rezolucije. Da li to dodatno razvodnjava stvar?

BISERKO: Naravno. Na delu je pokušaj relativizovanja događaja koji su se na prostoru bivše Jugoslavije dogodili u poslednje dve decenije. Međutim, odnosi unutar Evrope se po tom pitanju kristalizuju i Srbija neće moći da izbegne neke svoje obaveze. Ne samo za nas, nego i za Evropu je veoma važno da Srbija donese Rezoluciju o Srebrenici, jer to nije samo srpska, nego i sramota Evrope. Međunarodni sud pravde u Hagu je doneo presudu koja je relativizovala odgovornost Srbije, iako je, s obzirom na kompleksnost i složenost operacije, jasno da genocid nije moguć bez učešća države, u ovom slučaju – bez Srbije. U redu – strašna je kvalifikacija da Srbija nije sprečila genocid...

DANI: Zašto predsjednik Tadić, nakon početne dobre inicijative, pristaje da relativizira stvar?

BISERKO: Zbog konzervativnog, nacionalističkog bloka koji je dominantan i koji kroz reakciju na Rezoluciju o Srebrenici zapravo iskazuje suštinsko protivljenje nameri Srbije da se priključi EU. On u svojim rukama drži univerzitet, medije, vojne i policijske kadrove i pokušava da zgrabi za vrat Srbiju koja je ipak nekako uspela da iskorači ka EU. Taj iskorak je istorijski jer – ne računajući period Zorana Đinđića – prvi put nakon mnogo godina, Srbija je sebe ipak zvanično definisala kao evropsku zemlju. Zanimljivo je kako se te strukture, čim se pomene odgovornost Beograda za ratove u protekloj deceniji, uskomešaju i kako se u orbitu vrate svi oni koji tu ulogu žestoko negiraju – od crkve, Akademije, vojnih, kulturnih struktura, medija... Svi se organizuju i pokušavaju da odbrane ne samo sistem i nacionalni program, nego prvenstveno sebe kao organizatore i duhovne očeve projekta Velike Srbije.

DANI: Osim konzervativnog bloka, zar predsjednik Tadić nema i opoziciju unutar same vladajuće koalicije? Mislim na Socijalističku partiju Srbije koju je predsjednik promovirao kao "evropsku levicu".

BISERKO: Tačno je – Tadić u svojoj koaliciji ima strukturu koja je bila nosilac politike koja je dovela do Srebrenice i tu, unutar vladajuće koalicije, postoji ozbiljna opstrukcija. Nije čudno da Ivica Dačić, zamenik premijera, i Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Skupštine, najavljuju da njihova stranka neće glasati za rezoluciju. Jer, na taj način bi priznali delo, glasali bi protiv sebe. Zato Tadić ima LDP.

DANI: Kada kažete da se Evropa iskristalizirala, na šta mislite?

BISERKO: Devedesetih godina su se, nažalost, u svetu desile stvari koje su princip – nikada više holokaust – pretvorile u praznu floskulu. Tek sada se Evropa osvešćuje i vraća na postulate koji su se, nakon pada Berlinskog zida, izgubili. Zato intenzivno radi na tome da zemlje zapadnog Balkana uvuče u neku vrstu aranžmana s NATO i EU...

DANI: Po posljednjim istraživanjima, 64 posto građana Srbije se protivi izručenju Ratka Mladića Hagu! Govorite o "uvlačenju u EU i NATO" uprkos činjenici da neke od zemalja uporno odbijaju da prihvate evropski sistem vrijednosti, ma šta to danas značilo?

BISERKO: Šta ćete sa njima?! Da ih izolujete kao što ste izolovali Srbiju?! Šta time postižete?! Ništa! Jedini način da ova društva civilizujete je da ih integrišete, da ih uključite i nametnete im sistem koji moraju da prihvate. Evropa to radi na inicijativu Amerike i to je dobra vest... Što se anketa tiče, vlast se uporno njima pokriva. One služe kao alibi. A, evo – kada su građani izašli na ulice da protestuju zbog toga što je neko od haških optuženika izručen Tribunalu!

DANI: Poslije hapšenja Radovana Karadžića.

BISERKO: Da, ali u kojem broju? Grupica ljudi i... ništa! Bez obzira na to što ne vole Hag, što ne vole hapšenja, građani shvataju da je saradnja sa Hagom neminovnost.

DANI: I mislite da je to dovoljno?

BISERKO: U ovoj fazi jeste. Srbija je, naročito u vreme dok je Koštunica bio na čelu Vlade, saradnju sa Hagom koristila da ucenjuje Evropu. Sada im je taj adut izbijen iz ruku. Glavni uslov Srbije za pridruživanje EU – hapšenje Mladića i Hadžića – stavljen je za jedno vreme na čekanje upravo zbog toga. Poslednjih godinu i po dana, uz sve poteškoće i traljavosti, Srbija je ipak krenula evropskim putem.

DANI: I sigurni ste da je taj put jasno osvijetljen, da Vlada, u tom stalnom balansiranju, u toj priči o četiri stuba svoje spoljne politike – ne tumara?

BISERKO: Boris Tadić je neka vrsta transmisije konzervativnog bloka i ovo je verovatno njegov maksimum. Tadićevo prvo veliko otrežnjenje je bila globalna ekonomska kriza tokom koje je konačno shvatio da podrška i pomoć, uprkos silnim obećanjima, ne stiže iz Rusije, nego iz Evrope. Pod uticajem toga, Vlada je donela odluku da podnese kandidaturu za članstvo u EU i to je važno. A tačno je: Vlada s jedne strane hoće EU, a sa druge ima aspiracije prema RS. To je nepojmljivo i tu će mnoge stvari morati da se menjaju. Pre svega mislim na odnose Srbije sa susedima: Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom... Videli ste šta se dešavalo sa Hrvatskom poslednjih desetak dana...

DANI: Ne čini li Vam se da je sukob predsjednika Tadića s hrvatskim predsjednikom Mesićem isforsiran, nategnut? Kao da se, neposredno pred pokretanja inicijative o Srebrenici, morao prethodno potvrditi kao patriota. A ima li bolje potvrde od oštrog napada na Hrvate?!

BISERKO: Formalno, razlog je bila odluka Stipe Mesića da skrati kaznu Siniši Rimcu, čoveku osuđenom za ratni zločin. Istovremeno, Mesić je pomilovao osmoricu Srba, što je prećutano. Mesićev kabinet je saopštio da je odluku o skraćenju kazne Rimcu doneo na osnovu sugestije pravnog tela koje je iznelo procenu o ponašanju kažnjenika, o tome da se pokajao zbog dela koje je počinio...

DANI: Zanimljivo, predsjednik Tadić nije protestirao kada je skraćena kazna ratnoj zločinki Biljani Plavšić koja je, uz to, priznala da je lagala Sud i da se ne kaje...

BISERKO: Pa, vidite... Hrvatska se ovde doživljava kao glavna konkurencija Srbiji, koja je, u toj interpretaciji, lider na Balkanu. Osim toga, iako je Mesić bezbroj puta do sada sa gnušanjem odbio kontinuitet hrvatske države sa NDH, imao važnu ulogu ne samo za Hrvatsku, nego i za ceo region i svojom upornošću na Balkan vratio antifašizam kao najvažniju vrednost, dominantna srpska strategija je da Hrvatsku predstavi kao naslednicu Pavelićeve države. U tome učestvuju akademici, istoričari, mediji... Insistiranjem na ustaštvu i genocidnosti, Hrvatskoj se ne dozvoljava da dođe u situaciju da bude tretirana kao demokratska država. Interesantno, ovde se istovremeno ne odbija kontinuitet sa Miloševićevom politikom agresije i zločina. Naprotiv. Pravi se Deklaracija o pomirenju sa SPS-om, sa ljudima koji se Miloševića nikada nisu javno odrekli.

DANI: Zašto Srbiji ne odgovara demokratska Hrvatska?

BISERKO: Zato što bi na taj način izgubila alibi. Što se tiče diskontinuiteta sa Miloševićem, on ovde više nije diktator; on je čovek koji je uspeo da osvoji ono što Srbija pokušava da zadrži kao legitiman ratni plen: RS.

DANI: Rekli ste da su gotovo sve evropske zemlje usvojile Rezoluciju o Srebrenici. Zar nije najveći paradoks da tako nešto nije učinila BiH?

BISERKO: BiH još uvek nije usvojila tu rezoluciju zbog protivljenja RS. A upravo je Komisija RS utvrdila da je u Srebrenici ubijeno 7.800 ljudi! Sada se to opstruira i tvrdi da su takav izveštaj podneli pod pritiskom međunarodne zajednice. Pokreću se akcije kako bi se utvrdilo da je u Sarajevu stradalo 5.000 Srba, u Bratuncu 3.000... Videli ste grafite po Beogradu? Na delu je opšta mobilizacija da se poveća broj srpskih žrtava i da se na taj način sve relativizuje. Niko ne spori žrtve, ali se zaboravlja da broj žrtava nije jedina indikacija i dokaz onoga što se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Srbi jesu bili žrtve, u ogromnom broju su napuštali Hrvatsku, deo Federacije BiH, Kosovo... Ali, to je rezultat Miloševićeve politike i srpskog projekta koji se pokazao kao zločinački. Pokušaj da se ospore AVNOJ-evske granice, koje su bile međunarodno priznate, imao je za posledicu razaranje, raseljavanje, ubijanje stanovništva... Te stvari moramo razdvajati. Na to Beograd ne želi da se vrati. Srpska politika ni danas ne priznaje te granice, pokušava da podeli Kosovo i Bosnu...

DANI: Da li je to objašnjenje Dodikovog ponašanja, njegovih prijetnji referendumom o otcjepljenju?

BISERKO: RS i njeno rukovodstvo ne bi bilo zamislivo na ovaj način bez podrške Beograda. Državna strategija prema BiH nije samo ona o kojoj govori Vlada; ona je mnogo šira i u njoj učestvuju Crkva, Akademija, senatori, intelektualci, predstavnici tzv. narodnjačkog bloka u Skupštini Srbije... Gotovo svi! To Dodiku daje vetar u leđa. Istina, postoje tumačenja da Dodik preti sam, da nikada ne bi pristao da bude subordiniran Beogradu... Možda on to zaista intimno misli, ali – nije tako. Iza toga stoji Beograd.

DANI: Šta Dodiku poručuje predsjednik Boris Tadić?

BISERKO: Poručuje da će podržati sve ono šta se tri naroda dogovore, a to znači – status kvo. Rusija ima isti stav. Takvo stanje i očekivanje da će međunarodna zajednica izgubiti živce i reći – dobro, podelite se, traje već petnaest godina.

DANI: Gubi li međunarodna zajednica živce kada je riječ o BiH?

BISERKO: Tačno je – ima takvih glasova... Ali, mora se reći da oni dovode u pitanje principe na kojima je Evropa sagrađena. I time što Bosna nije dobila beli šengen...

DANI: Kakva je to poruka?

BISERKO: Strašna! Balkan i bivša Jugoslavija su ogledalo Evrope. Evropa kažnjava Bosnu i Hercegovinu, ponaša se kao da je Bosna jedinstvena zemlja, stalno prećutkujući da ceo proces reformi i napretka zemlje opstruira RS. Negujući tu vrstu neobjašnjive korektnosti prema RS, Evropa dugoročno doprinosi ideji podele. Zbog toga mislim da je članstvo u NATO ključno za Bosnu. Dodik je to najpre podržao, da bi ubrzo, pritisnut Beogradom, podršku povukao. Dodik mora da poštuje tu zabranu, što je još jedan od dokaza nesamostalnosti njegove pozicije i politike. Da bi opstao, mora da sluša Beograd.

DANI: Šta je onda rješenje za BiH?

BISERKO: Srbija mora odustati od svojih pretenzija prema susedima, a jedan od načina je integrisanje u EU. Srpska elita dva veka polaže pravo na teritoriju, a EU bi Srbiju stavila pred izbor – da li će se i dalje boriti za teritoriju ili za nešto što doprinosi razvoju društva. Činjenica da je Srbija podnela kandidaturu za članstvo u EU je važan podatak i ohrabrujući korak ka drugačijem načinu razmišljanja. Tačno je – aktuelna kampanja protiv učlanjenja Srbije u NATO pakt govori suprotno (prošlonedjeljni apel 200 srpskih intelektualaca, među kojima su Matija Bećković, Momo Kapor, Ljiljana Smajlović, Emir Kusturica, za raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO – op. T.N.), ali je dužnost političke elite da građanima objasni zašto je za zemlje zapadnog Balkana NATO toliko važan.

DANI: Da li se Srbija protivi NATO zbog intervencije 1999. godine ili zbog toga što bi ulaskom u tu vojnu alijansu konačno morala da se odredi gdje su joj granice?

BISERKO: Ovde se danas igra na emocije kako bi se stvorila atmosfera otpora prema vojnoj alijansi koja je bombardovala Srbiju. Pita li se ovde neko – zašto?! Saveznici su nemačke gradove sravnili sa zemljom, a gde je Nemačka sada? Činjenica da su Albanija i Hrvatska – uskoro će, nadam se, i Crna Gora i Bosna i Hercegovina – ušle u NATO, od Srbije pravi izolovano ostrvo. Na taj način se srpske teritorijalne aspiracije dokidaju, jer Srbija više ne graniči sa susedima; graniči sa NATO. Osim toga, potpisnici peticije gube iz vida da su građani Srbije promenili prioritete, pa tako ni Kosovo više nije najvažnija stvar...

DANI: Sudeći po anketama, građanima – nije; međutim, ministru spoljnih poslova Kosovo je i dalje tema broj jedan.

BISERKO: Vuk Jeremić sve više postaje predstavnik konzervativnog nacionalističkog bloka, miljenik tih 200 intelektualaca, potpisnika peticije protiv NATO. U tom smislu, neminovno je da dođe do cepanja...

DANI: Kakvog cepanja?

BISERKO: Između Tadića i Jeremića. To su zakoni politike i tu nema ništa čudno. Na nedavno održanoj ambasadorskoj konferenciji svedoci kažu da je bila više nego primetna tenzija između njih dvojice... Zanimljivo, Jeremić je mlad čovek, nije učestvovao u ratovima, školovao se na zapadu, a predstavnik je elite koja insistira na ključnoj ulozi Srbije u regionu i na nekakvom pravu na Jugoslaviju i Balkan. Jeremić želi da Srbiju postavi kao arbitra u regionu, kao zemlju koja diktira kako će se koja država u okruženju ponašati...

DANI: Opće mjesto je da je ministar Jeremić "svađalica" koja potencira loše odnose u regionu. Koliko je samostalan?

BISERKO: Postaje sve samostalniji u odnosu na Tadića... Pre nekoliko dana, u znak protesta zbog razmene ambasadora na relaciji Podgorica–Priština, Srbija je povukla svog ambasadora iz Crne Gore. Zašto to Srbija ponovo radi? Zato što gaji nadu da će Crnu Goru vratiti u svoj okvir. Istu politiku vodi Moskva prema postsovjetskim državama. Pokušavajući da destabilizuje Đukanovića, Srbija danas deluje preko srpske opozicije, preko ljudi za koje se ne zna da li su u Beogradu ili u Podgorici, od koga dobijaju instrukcije...

DANI: ...Preko jedne nekada nezavisne i antimiloševićevske televizije i jednog istog takvog dnevnog polutabloida. To je u Crnoj Gori, nakon 1996. godine, radio Milošević!

BISERKO: Nažalost, to je tačno! U Beogradu se naširoko govori i piše o kosovskoj i crnogorskoj mafiji, iako se, kada gledate mape, uvek vidi da je Srbija centar organizovanog kriminala na Balkanu. U krajnjoj liniji, i to je zasluga Miloševića. Pa, nakon 5. oktobra, u sefu jedne banke je pronađeno 500 kilograma heroina. Najzad, ovde su ubili premijera! To su činjenice koje više niko ne pominje. Nastavlja se strategija demonizacije suseda, niko nije dovoljno dobar. U pitanju je postimperijalna frustracija i teško odustajanje od teritorijalnih aspiracija prema susedima. To će ostati trauma sve dok se ne pojavi odgovorna elita koja će konačno izaći na kraj sa tim stvarima.

(Razgovor vodila Tamara Nikčević)