Srbi i antiamerikanizam

(Politika, 20.07.2009)

Srbija i Pakistan dele prvo mesto na listi zemalja čija javnost najčešće iskazuje negativne stavove prema Sjedinjenim Američkim Državama, pokazalo je nedavno istraživanje agencije Medijum galup. Dok se u većini zemalja obuhvaćenih istraživanjem beleži poboljšanje stavova prema SAD, u Srbiji i Pakistanu negativni stavovi su još češći nego pre tri godine – u Srbiji za 18 odsto, a u Pakistanu za 13 odsto.

Među zemljama regiona, Srbija je ubedljivo prva na listi u negativnim stavovima, daleko ispred Bosne i Hercegovine, gde ima 30 odsto onih koji iskazuju negativno mišljenje. Istovremeno, većina stanovnika Albanije, Makedonije i Rumunije ima pozitivan stav prema SAD.

Ali, odnos Srba prema Americi je očigledno mnogo kompleksniji od rezultata istraživanja. DŽordan Grin, dvadesetčetvorogodišnji kvoterbek i najbolji igrač beogradskih „Vukova”, šampiona Srbije u američkom fudbalu, na razgovor je došao s Goranom Nišavićem, mladim predsednikom kluba. Nišavić podseća da je američki fudbal počeo da se igra posle bombardovanja NATO-a, uglavnom po parkovima.

„Mi smo izuzetno talentovani za ovaj sport i možda zvuči paradoksalno, ali ova igra je izuzetno bliska našem mentalitetu”, kaže Nišavić.

Grin s još dvojicom američkih saigrača „Vukova” živi u iznajmljenom stanu u Beogradu. Zvezda „Vukova” ne oseća da živi u zemlji u kojoj, statistički, ne vole Ameriku.

Politički analitičar Branko Radun ocenjuje da treba praviti suštinsku razliku između raspoloženje građana Srbije prema politici SAD, u odnosu na njihovo mišljenje o Americi i Amerikancima.

„Ako bi etnička distanca bila merilo istraživanja, mislim da kod nas procenat antiamerikanizma ne bi bio izražen,” tvrdi Radun.

Politika: Prema anketi koju je napravio Galup, 61 odsto građana Srbije ima negativan stav prema SAD. Kakav odnos ljudi pokazuju prema vama, a kakav prema Americi? Da li tu postoji razlika?

Grin: Kada me vide, svi mi kažu da izgledam kao Srbin, tako da niko i ne zna da sam stranac, dok ne počne da priča sa mnom. I kad ljudi shvate da sam u stvari Amerikanac, nailazim na veće odobravanje, na bolji prijem.

Politika: Da li više od polovine ljudi koje ste upoznali u Srbiji ima negativan stav prema Amerikancima i Sjedinjenim Državama, kao što bi se moglo zaključiti po istraživanju?

Grin: Ja to nisam osetio. Možda je razlog tome to što sam sportista i nikada ne pričam o politici.

Politika: Da li pretpostavljate zašto Srbi imaju negativan odnos prema Americi?

Grin: Pretpostavljam da su problemi nastali zbog odnosa političara dve zemlje. Ni u Americi, niti bilo gde, niko nije sto odsto zadovoljan svojim političarima.

Politika: Šta ste znali o Srbiji pre nego što ste došli ovde? Da li biste došli u Srbiju da ste znali da je u tom trenutku 48 odsto ljudi bilo protiv SAD.

Grin: Nisam mnogo znao toga o Srbiji do trenutka dok nisam stupio u kontakt s Goranom Nišavićem, predsednikom „Vukova”. Tada smo počeli da pričamo o Srbiji. Onda sam počeo da proučavam vašu zemlju, da vidim gde ću živeti narednih godina. Pročitao sam neke knjige i nije bilo negativnih stvari, uglavnom su pozitivno govorile o Srbiji i Srbima.

Radun: Iz kojih knjiga ste se informisali? Niste čitali o Jugoslaviji, o ratu devedesetih, o bombardovanju ili o Kosovu?

Grin: Uglavnom su to bili turistički vodiči. Tada sam malo čitao o Kosovu i shvatio sam zašto su Srbi nezadovoljni. Doputovao sam u Beograd na dan kada je zapaljena američka ambasada. Nisam mogao da pretpostavim šta će se desiti tog dana. Izašli smo u grad dok su trajale demonstracije. Nišavić me je vodio da vidim klubove, diskoteke. S nama u društvu je bio još jedan Amerikanac koji igra u „Vukovima”. On ne samo da je Afroamerikanac, nego je tog dana nosio majicu na kojoj je velikim slovima bilo ispisano „USA”. I nije bilo nikakvih problema.

Radun: U Srbiji nema etničke distance. Ljudi iz Srbije i dalje žele da ide u Ameriku i da žive tamo, ne vidim da je opala popularnost američke kulture. Možda je u nekim društvima negativan stav prema američkoj politici i prema američkom državljaninu povezan, ali je kod nas to jako odvojeno. Možemo da uporedimo antiamerikanizam u Srbiji, gde je jedan Amerikanac mogao da izađe u grad a da ne bude ugrožena njegova bezbednost u momentu proglašenja kosovske nezavisnosti za koji je najviše odgovorna Amerika, sa antiameričkim osećanjima, recimo, u islamskom svetu i videćemo da su to sasvim drugačije stvari. Antiamerikanizam se podvodi pod jedno, a treba malo finije razvrstati odnos prema američkoj kulturi, politici, ekonomiji. U sociologiji postoji pojam etničke distance. Ona se ispituje, na primer, pitanjem da li biste stupili u brak s pripadnikom drugom nacije, da li biste komunicirali s njim. Ali ovde nije o tome reč, ovde je reč o odnosu prema Americi kao državi. Kod Srba je uvek postojao generalno pozitivan stav prema Americi. Neki izvor koji govori o Vojvodini od pre 250 godina kaže da su Srbi želeli da idu u Ameriku još pre proglašenja njene nezavisnosti. Ta priča o Americi kao o zemlji perspektive, slobode je više vekova stara. Ta amerikanofilija se promenila 1991. kada su SAD stale na stranu republika koje su bile u konfliktu sa Srbijom ili naroda koji su bili u konflitku sa Srbima. Ali i dešavanja u Republici Srpskoj, sankcije, nisu toliko pogodile ljude koliko bombardovanje Srbije. Mislim da bi čak i bombardovanje bilo relativizovano da rigidna politika SAD posle 2000. nije pružila podršku nezavisnosti Kosova. Ta je politika učvrstila negativan stav prema Americi.

Politika: Istraživanje iz 2006. je pokazalo da 64 odsto građana ne voli američku kulturu i način života. Ali, na pitanje da li gledaju američke filmove 87,8 odsto odgovorilo je pozitivno, a da sluša američku muziku potvrdilo je 64,9 odsto. Skoro polovina podržava američke investicije u Srbiji. Kako komentarišete tu protivrečnost?

Radun: Negde u 19. veku, u doba kada su stvarane obe države, neki američki intelektualci su poredili Srbiju i Ameriku kao zemlje slobodnih ljudi. Postoji i jedan zanimljiv razgovor između Njegoša i kapetana američkog ratnog broda. Njegoš mu je rekao da su Srbi i Amerikanci slični: teže slobodi, teže nezavisnosti... Amerikanci su sličniji Srbima, nego Evropljani – to bi bila poenta Njegoševe priče. Imamo, s jedne strane, amerikanofiliju koja traje decenijama, a s druge strane imamo američku politiku koja je išla nasuprot srpskih nacionalnih interesa izazvavši negativan stav prema Americi kao državi, njenoj politici. Američki mediji su generisali sliku o Srbima kao primitivcima, negativcima i to je ove dodatno iritiralo ovde ljude. Čak je i Holivud proizveo desetine filmova koji vrlo negativno prikazuju Srbiju. Ljudi kod nas to znaju i to ih dodato iritira. Kad kažete američki način života onda to asocira na neku holivudsku dekadenciju, na život Majkla DŽeksona, pa neko ima negativan stav prema svemu tome. Ali, mislim da Srbi imaju prilično pozitivne stavove prema američkom čoveku. Recimo, iskustvo mojih prijatelja koji su došli iz Amerike – njima se jako sviđaju ljudi, običan svet na srednjem zapadu, koji su susretljivi, gostoljubivi. A nemaju baš pozitivne stavove prema kulturi megalopolisa i nekoj kulturnoj dekadenciji. Tu postoje neke razlike, šta se kome sviđa u Americi, jer Amerika nije jedna, postoje tu razni segmenti, od nekog Holivuda, do srednjeg zapada.

Politika: Da li postoji taj osećaj kod Amerikanaca da nisu voljeni u drugim zemljama?

Grin: Politika je odvojena od ljudi, tako da nema veze s nacionalnošću. Zavisi kakav je ko kao čovek. O antiamerikanizmu, politici se ne razmišlja preterano. Drugačiji je sistem života. Imate život koji vam ne dozvoljava da filozofirate o politici, sem ako nije neki veliki problem. Ritam života je takav: razmišljate gde ćete da zaradite, koji ćete kredit da uzmete, mislite o običnim, životnim stvarima. Retko kog Amerikanca ćete naći da sedi i priča o politici.

Politika: Koliko nameravata da ostanete u Beogradu?

Grin: Kada sam kretao u Evropu, početna ideja mi je bila da je što više upoznam. Planirao sam da prvo vidim Srbiju, pa da odem dalje. Posle mog dvogodišnjeg iskustva i ljudi koje sam upoznao, sad ne mogu ni da zamislim da odem negde drugde. Na kraju krajeva, i kada bi se nešto loše desilo, ne bi mogli da me oteraju odavde. Interesantna je i priča vezana za mog saigrača „Vukova” Vilijama Blokera. Pošto je klub planirao da ove godine imamo dva strana igrača, za Blokera nije bilo novca iz budžeta kluba. On je zvao rukovodstvo „Vukova” i poručio im: „Ja ću da dođem, nađite mi neki posao”. I čovek radi kao barmen, samo da bi bio u Srbiji.

Radun: I ove priče potvrđuju da antiamerikanizam kod nas nije etnički, uperen protiv drugog društva ili pojedinca, nije islamskog tipa, već je uperen protiv američke politike, medija, onih poruka koje šalje američka elita. Te priče potvrđuju da su Srbija i Beograd možda najotvoreniji na Balkanu za ljude sa strane. I ta otvorenost je možda najveća sličnost sa Amerikom. Da se vratim na Njegoša, mi smo slični ljudi, želimo slbodu, otvoreni smo i težimo nezavisnosti. A možda je to i bio uzrok konflikta između sa Amerikom, pošto ona ne može da podnese neki narod koji je sličan na Balkanu, koji teži nezavisnosti. Hoće kontrolu, ne treba im neko sličan, nego neko ko će da odrađuje posao bez priče.

Politika: Da li postoji razlika u odnosu prema SAD između naše elite i građana?

Radun: Elita je zauzela prozapadni stav. Ona pokušava da ignoriše konflikte, kao da se nisu ni dogodili ili kao da su se dogodili nekom drugom, što baš i nije dobro. Običan svet ne gaji tu, da kažemo, iluziju, možda čak realnije sagledava odnose. Recimo da ovih godina nije polagao neke velike nade u popravljanje odnosa oko Kosova. Unutar elite posle petog oktobra postoji razočarenje jer je postajala nada da će se dobiti podrška za nešto što bi donelo bolji život. Ljudi su sada u velikoj meri razočarani u tu zapadnu pomoć. Građani su takođe verovali, ali u mnogo manjoj meri nego elita. Recimo, može da se kaže da je elita razočarana, a stanovništvo ogorčeno.

Politika: Posle pobede Obame i posete potpredsednika Bajdena, mnogi u Beogradu su poverovali da će se politika SAD prema Srbiji ipak promeniti. Vidimo kako je, posle izjave Bajdena „da Srbija ne mora da prizna Kosovo da bi ušla u EU”, realno otoplio odnos Brisela prema nama. Mislite li da će Vašington zaista omekšati svoju poziciju prema Srbima?

Grin: Bio sam gost na večeri koju je predsednik Tadić priredio za potpredsednika Bajdena. Impresioniran sam Tadićevim govorom, zato što je pričao o srpskoj otvorenosti, o tome da je Beograd najviše otvoren za strance. Tadić je napravio dobru poentu svega onoga što sam video i doživeo u Srbiji.

Politika: Da li ste razgovarali s Bajdenom?

Grin: Tek nekoliko reči, pošto je bilo dosta ljudi. Bajden je inače trenirao američki fudbal, tako da je to bio jedan od razloga zašto sam pozvan. Bajden je bio iznenađen da se američki fudbal igra u Srbiji.

Radun: Posle pobede Obame, u jednom procentu ili manje, pre svega u našoj eliti, javila se neka nada da će da se promeni američka politika prema Srbiji. Mislim da Bajdenova poseta nije donela ništa novo, neki novi naročit preokret.

Politika: Može li antiamerikanizam da dobije radikalnije dimenzije? Imali smo demonstracije i paljenje ambasade?

Radun: Mislim da ne. Mislim da će jedan negativan stav ostati, iako je on uvek reaktivan, nikada nije bez nekog osnova. Uvek se ispoljava kao reakcija na neki događaj, bombardovanje, proglašenje kosovske nezavisnosti. U islamskom svetu postoje društva koja nikad nisu imala probleme sa Amerikancima, ali imaju izrazito negativan stav zbog ideološkog stava.

(Razgovarali R. Stanić– A. Apostolovski)