Sporni kriterijumi za (re)izbor sudija

(NIN, 24.12.2009)

Ni sneg ni slavlje zbog ukidanja viza nisu uspeli da smire buru nezadovoljstva koje je zahvatilo sudije Srbije. Na tek objavljeni spisak izabranih i reizabranih sudija skoro istovetno su reagovali i dobitnici i gubitnici, što baca senku na najosetljiviji deo pravosudne reforme - personalne promene u sudijskom sastavu. O tome za NIN govori Vida Petrović-Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, sada izabrana za sudiju novoformiranog Vrhovnog kasacionog suda.

- Upravo sam doživela da mi se javi kolega iz unutrašnjosti, da mi čestita što sam pretekla. Ova rečenica me je uvredila na neki način, međutim on je dodao – ali i ja sam pretekao. Strašno je kada se sudije jedne zemlje osećaju kao pretekli. U loncu su ostali neki koji su pretekli za lonac, a deo je iscurio iz lonca, kao da smo pasulj.

I trećina dosadašnjeg sudijskog sastava neće biti reizabrana.

Mi u stvari ne znamo kako je tačno utvrđeno da je Srbiji potrebno nešto više od 1.800 sudija. Bitno je promenjena organizacija sudstva. Nije izvršena prava analiza stvarnih potreba za broj sudija s obzirom na promene. Sada se postavlja novo pitanje – kako je vršen reizbor kojim se morao smanjiti broj sudija. Jedan broj neizabranih su stručni, dostojni i obučeni, ali nisu birani zbog potrebnog smanjenja broja. Sa druge strane izabrane su i neke sudije koje su po mom mišljenju morale da odu, zbog lustracionih razloga koji su jedino prihvaćeni od Venecijanske komisije kao razlog nereizbora. Kriterijumi nisu dosledno primenjivani na sve kandidate. Nisu izabrane ni sudije koje će u roku do godinu dana ispuniti uslove za penziju. Opšti je osećaj sudija da njihovi stvarni kvaliteti nisu bili presudni pri reizboru. Posledica tog osećaja – preteklosti su upravo te tri kategorije: oni koji su ostali a nisu smeli da ostanu, gde postoji sumnja kako su ostali, zatim oni koji su otišli a nisu smeli da odu, i na kraju oni koji su ostali i trebalo je da ostanu, svi sa gorkim ukusom.

Gde vidite razloge za takve propuste?

Mislim da je rok za reizbor bio veoma kratak. Kriterijumi ili nisu postojali, ili nisu primenjivani kako treba. Ako u jednom sudu postoje četiri sudije koji su kvalitetni pravnici, nisu dovoljno ažurni i zaista je dobro da odu u niži sud. Međutim, kada se dvoje izabere u niži sud a dvoje uopšte ne budu reizabrani, postavlja se pitanje koji je tu nevidljivi kriterijum. I utvrdiš da je jedina razlika što dvoje sudija imaju bračnog druga advokata. . Onda se zaista postavlja pitanje istinitosti tvrdnje da brak sa advokatom nije eliminatorni kriterijum. E, otud taj gorak ukus. Ne vide se kriterijumi. I počneš da veruješ da je već više meseci aktuelna priča o političkoj volji neizbora zbog ovoga bračnog kriterijuma selektivno prihvaćena.

U Visokom savetu sudstva ističu da su radili savesno, pošteno i transparentno. Imate li vi takav utisak?

Ne bih mogla da prihvatim objašnjenje koje sam od članova Saveta čula na televiziji. Transparentnosti očigledno nije bilo, a koliko sam na TV čula, oni su potpisali izjavu da o tome neće govoriti za sve vreme rada. To bi se i moglo tolerisati da se pri objavljivanju odluke o izboru dalo i odgovarajuće obrazloženje. Otuda i sumnja u primenu kriterijuma. Inače, da je bilo transparentnosti ne bismo imali situaciju da su se na listi ponovo izabranih našle dve sudije za koje u ovom trenutku postoji predlog u Skupštini za njihovo razrešenje. Ili slučaj umrlog sudije koji je izabran. To već dovodi u sumnju ceo ovaj postupak. To ne sme da se desi kada se vrši reizbor. O svakome se moralo diskutovati i ne bi smela da se desi greška. Ako ih ima - sumnja se i u savesnost i stiče se utisak politizacije.

Da li je to moglo da se obavi savesno i temeljno za 400 sati, kako kažu u VSS?

Nikako. Bez obzira na stalno isticanje da je Venecijanska komisija ocenila kvalitetno naše zakone i kriterijume koje je usvojio VSS. Ocena Venecijanske komisije bila je da reizbor nije prihvatljiv za demokratsko društvo, a da je moguć u državama koje imaju problem vezan za lustraciju. Samo u tom slučaju je opravdano sprovođenje reizbora. Imajući u vidu na koji se način biraju članovi VSS, smatrali su da on nema potrebne garancije nezavisnosti da vrši lustraciju. I evo, to se pokazalo kao tačno. Kolege koje su sudile u predmetu Barbalić, kolege koje su učestvovale u predmetima gde je jasno ispoljeno političko opredelenje u suđenju, ostale su sudije. Znači, ovo nije bila lustracija.

Pada u oči da je VSS izabrao neke sudije za koje se zna da su i u skorije vreme kršile principe dostojnosti i stručnosti.

Odbrana takvih slučajeva od strane članova VSS vrši se na način koji nije primeren pravdi. Nije problem u tome što je neko dobijao naknadu za ono što je radio, već što po zakonu to nije smeo da radi. Sudije moraju znati zakone i primeniti ih ne samo na druge, već pre svega na sebe. A pre nekoliko meseci jedno ministarstvo je prosledilo drugom ministarstvu pismo kako da sudi, pa je odatle to otišlo najvišoj sudskoj instanci, koja ga je prosledila sudovima. Nažalost, u nekim sudovima se i postupalo na osnovu ovakvih naloga. Za to neću da krivim izvršnu vlast. To je greška sudske vlasti, jer ona ne može i ne sme da prihvata ovakve naloge, mora imati snagu da se odupre politizaciji.

VSS uporno izbegava da se jasno izjasni hoće li biti obrazložene odluke za sudije koje „nisu pretekle“, kako bi imali pravo na pravni lek. Kako to vidite?

Opet imamo oprečna obrazloženja članova Saveta. Ako je ovo ponovni izbor svih sudija, onda se mora obrazložiti šta je sa postojećim sudijama koje nisu izabrane, njima po zakonu prestaje radni odnos. Moramo da znamo zašto je neko pretekao a neko nije. Ne bih se složila sa članom Saveta koji je rekao da ni poslanici nemaju pravo na pravni lek kada istekne njihov mandat. To uopšte nije isto. Poslanici se biraju na određeno vreme i to im nije stalno zanimanje. Sudska vlast se ogleda u stručnom vršenju posla, a da bismo bili nezavisni dobili smo funkciju i ustavnu garantiju stalnosti. I Venecijanska komisija i Evropska komisija kažu da sudija mora imati stalnost sudijske funkcije. Zato su i rekli – ukoliko se reizbor sprovodi, koji je moguć samo zbog lustracije, mora postojati obrazložena odluka o gubitku sudijske funkcije i obezbediti se pravo na pravni lek. Naš zakon nije predvideo obavezu VSS da donese takvu odluku, bez čega nema mogućnosti vođenja redovnog sudskog postupka. Što se tiče ustavne žalbe, odluka o njoj rešava samo da li je kršeno neko Ustavom zagarantovano pravo, ali i u slučaju utvrđenja postojanja kršenja prava ne može obezbediti povratak na sudijsko mesto s obzirom na način i uslove izbora sudija.

Zašto su sudije u velikoj meri ćutale?

To je veoma bitno pitanje. Problem je što su se sudije u poslednjih 18 godina naučile da onaj ko se buni, ko se bori – gubi poziciju. Ne napreduje, ili, još gore, biva razrešen. Moram da podsetim da je nas 13 sudija razrešeno kada smo se usprotivili politizaciji sudija, zahtevima da sudije sude poštujući političku volju. Šta tek reći za sudije u manjim mestima, gde je politička vlast presudna. Da li će biti birani ako nisu po volji te vlasti, bez obzira na kvalitete sudije. Ja ne znam zašto predsednica Društva sudija nije reizabrana. U prošloj godini, koliko sam upoznata, bila je na dužem bolovanju i to je razlog nešto manjeg broja rešenih predmete, ali većeg od broja predmeta koje su rešile neke izabrane sudije. Mnoge kolege su mišljenja da ona nije reizabrana zato što je bila bučna boreći se za princip stalnosti. Tako se ceo resor sudske vlasti dovodi do stanja ćutanja koje je za ovu granu vlasti pogubno.

Razgovarao Slobodan Ikonić