Španija bi trebalo da pusti da Kosovo bude Kosovo

(El Pais, 25. 6. 2011)

Američka spoljna politika za vreme DŽordža Buša Mlađeg bila je bez smisla. To nikada nije bilo tako evidentno kao u njegovoj lošoj odluci da forsira priznanje Kosova kao nezavisne republike u martu 2008. godine.

Niko nije dovodio u pitanje to da je Kosovo nacija. Njegov identitet i postojanje traju vekovima. Godine 1912. u Kosovo su upale i okupirale ga srpske trupe, mnogo nadmoćnije, u vreme kada se rušila otomanska dominacija nad Balkanom. Srbija se držala svoje kolonije Kosova, i između dva svetska rata Beograd je održao kontrolu nad kosovskim stanovništvom. To je bilo malo važno u vremenu kada se i drugim nacijama bivše Jugoslavije negirala nacionalna nezavisnost. Sa padom komunizma 1989. većina malih nacija iz sovjetske imperije stidljivo se pojavila u normalnom svetu. Robert Badinger, poznati pravnik i bivši francuski ministar pravde, izjavio je 1992. da se nekadašnja jugoslovenska federacija raspala. Ali Milošević, novi srpski lider koji je napustio nominalni komunizam i usvojio populističku retoriku klerikalnog nacionalsocijalizma (eho frankističkog jezika i represije), nije dozvolio da Bosna bude Bosna, niti da Kosovo bude Kosovo.

Srpski trud da se Bosna povinuje volji Beograda završio je u tragediji i nasilju koje je pratilo opsadu Sarajeva. U Srebrenici, Milošević je otišao najdalje; 8.300 Evropljana je bilo izvedeno, jedan po jedan, da bi bili ubijeni rukama srpskih dželata. Bila je to najveća strahota koje se dogodila na ovom kontinentu od 1945. godine.

Posle Dejtona, svet je mislio da je Milošević pijan od krvi. Ali, ne. Bio je koncentrisan na uništavanje jasno izražene želje kosovskog naroda da ima isti rang kao i ostale nacije iz regiona. Milošević je odbio da pregovara sa liderom pacifistom Kosovara i profesorom književnosti, Ibrahimom Rugovom. Talas Kosovara je otišao tražeći azil. Pošto je 1998. Milošević uništio gradove i sela na zapadu Kosova, 250 000 ljudi je pobeglo u planine da bi se tamo sklonilo. Kratak rat iz 1999. doveo je do kraja kraljevinu terora Miloševića. Ali, i Kosovari su takođe izgubili, jer je njihovoj naciji od dva miliona ljudi (veća od nekih najmanjih članova EU), odbijeno potpuno priznanje. U UN Rusija je odbila da prihvati Kosovo kao člana.

U 2008. situacija je bila bliska kafkijanskoj. Umesto da sačeka da se završi ruski pritisak i srpsko junačenje, većina svetskih demokratija je odlučila da prizna Kosovo. Ali, ta objava je učinjena nekoliko dana pre španskih izbora u martu 2008. godine. To je primoralo Migela Anhela Moratinosa, ministra inostranih poslova Španije, da u Briselu izjavi da Španija neće priznati Kosovo. Narodna partija (org. PP) jasno je stavila do znanja da ukoliko socijalistička vlada glasa u korist Kosova, to će smatrati kao glas u korist razbijanja Španije. To je bilo tako daleko od istine. Postoji mnogo zemalja sa separatističkim regionima koje su priznale Kosovo. Kosovo je po svemu nacija, i Međunarodni sud pravde je priznao njegovu nezavisnost kao legalnu.

Ali, diplomatska greška da se objavi priznanje Kosova usred španskih izbora 2008. stavila je političare iz Madrida u tešku situaciju. SAD je trebalo da sačekaju rezultate glasanja i da pokušaju da ubede PSOE i PP da Španija treba da se prikloni EU i NATO u priznanju Kosova.

Dva pravoslavna člana EU, Grčka i Kipar, takođe su odbila da priznaju Kosovo iz solidarnosti sa Pravoslavnom crkvom Srbije. Rumunija i Slovačka su imale nacionalističkih potraživanja Budimpešte u zonama gde se govori mađarski u Rumuniji i Slovačkoj. Ali, ostatak Evrope je priznao Kosovo. Već ima 76 zemalja koje ga podržavaju, među njima većina svetskih demokratija. Britanski ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg prošle nedelje je rekao u Donjem domu da bi Srbija i Kosovo trebalo da pregovaraju o svom ulasku u EU. Beograd to neće učiniti sve dok Španija ne odustane od nepriznavanja Kosova.

Posla hapšenja Ratka Mladića, kasapina iz Srebrenice, do kraja strašnih godina Miloševića doći će samo kad Srbija otvori vrata ulaska u EU. To se neće dogoditi sve dok Beograd ne prihvati Kosovo i završi sa fikcijom da je ono deo Srbije. Španija omogućava da političari iz Beograda žive u toj laži. Zar nije moguće da se PSOE i PP dogovore u tom aspektu od manjeg značaja u spoljnoj politici, i da učine da Španija prizna Kosovo? Tako bi Evropa mogla da započne transformaciju zapadnog Balkana na sličan način kako je pomogla Iberijskom poluostrvu posle Salazara i Franka, da bi ga pretvorila u region mira, demokratije i napretka.

(Autor je britanski laburistički poslanik i ministar za Evropu između 2002. i 2005. godine)

Preveo Branislav Đorđević

Primedba prevodioca:

U tekstu doslovno stoji Robert Badinger, čime se pokazuje da britanski poslanik ili ne zna kako se zaista zove bivši ministar pravde Francuske, ili to ne zna prevodilac teksta sa engleskog na španski. Ma koliko to izgledalo manje bitno, to je još jedan od dokaza koliko je veliko nepoznavanje istorije i sadašnjosti Balkana u španskim medijima.

Inače, više puta bio sam u prilici da razgovaram sa g. Migelom Anhelom Moratinosom, kao i da slušam njegova izlaganja, i ni u jednom od tih slučajeva nije pomenuo španske izbore iz 2008. u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije. Uvek je stav bio da se u spoljnoj politici španska socijalistička vlada drži međunarodnog prava i zakona, da su u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije oni prekršeni, što Španija ne može da sledi. Ništa više od toga.

Iste argumente mi je u više susreta izneo i g. Gustavo de Aristegi, član desne Narodne partije, i izgleda budući ministar inostranih poslova Španije, ukoliko na narednim izborima pobedi njegova partija. Uz to, izneo je u više izlaganja da je priznanje Kosova i Metohije ujedno i poziv na seperatizam, što Evropa ne sme da prihvati.

Ovaj članak je objavljen u El Paisu, navodno levim i napredim novinama, koje su prve u pritisku na Vladu da se prizna Kosovo i Metohija. Lista na to ima svakako pravo, ali nizak nivo istorijske istine u članku, kao i otvorena manipulacija istorijskim činjenicama (Kosovo kolonija!), po mom mišljenju, nisu dostojni lista sa ambicijama da bude informativna referenca.

Članak je objavljen 25. juna ove godine, i do danas, ponedeljak 27. jun, nema reagovanja iz naše ambasade, kao što to rade druge zemlje (Kipar, Izrael...) kada su predmet neistinog informisanja. Na osnovu iskustva može se reći da tog reagovanja neće ni biti, jer ovo nažalost nije prvi slučaj da je naša zemlja ovako predstavljena španskoj javnosti, a da se naša ambasada i ne oglasi.