S Kosova treba brzo da se povučemo

(Politika, 17.1.2010)

Vašington –  Martin Slecinger, u čijem profesionalnom krokiju se navodi da je ekspert za Balkan (doktorirao je na političkom sistemu Jugoslavije), Istočnu Evropu, Rusiju i NATO, upravo je okončao svoj desetogodišnji mandat na mestu direktora Istočnoevropskih studija u vašingtonskom Vudro Vilson centru za međunarodne naučnike. To je bio povod da sa njim razgovaramo o njegovim iskustvima i pogledima na ulogu SAD u novijoj istoriji našeg regiona.

U Beograd uskoro stiže nova američka ambasadorka, naš ministar spoljnih poslova nedavno se ovde sreo sa Hilari Klinton, nedelju dana pre toga u zvaničnoj poseti je bio i ministar odbrane Srbije. Znači li to da SAD i Srbija konačno postavljaju svoje odnose na normalan kolosek?

- Mislim da obe zemlje zaista povlače konkretne i iskrene poteze da unaprede odnose. To se, sa naše strane, videlo i po poseti Beogradu potpredsednika Bajdena, što je izuzetno važno kad imamo u vidu njegovu nekad tvrdu poziciju o Bosni i Kosovu. Poslati njega sa porukom da je ono što je prošlost prošlo, da se slažemo u čemu se ne slažemo, hajde da krenemo napred jer imamo dosta zajedničkih interesa, zaista je korak napred. Poruka svega je i uverenje da nema stabilnosti na Balkanu bez stabilne Srbije. Mi još imamo problema, ne znam da li ćemo ikad dostići nivo srdačnosti odnosa koje smo imali sa Titom , ali to nije ničija krivica već rezultat promena u međunarodnim odnosima i u bivšoj Jugoslaviji, jer Srbija više nije potrebna SAD iz strateških razloga koji su važili tokom hladnog rata.

Ono oko čega se „slažemo da se ne slažemo” je Kosovo. Kako mislite da taj problem može da se reši?

- Kao neko ko je proučavao region, oko Kosova sam imao problem od samog početka. Razumem perspektivu Srba koji su izgubili ne samo zemlju u kojoj su svi bili zajedno nego i deo teritorije koji je istorijski bio Srbija. Ono što je po meni najveći problem to je što SAD nikad nisu bile nepristrastan igrač. U početku, povodom Kosova govoreno je da mi nismo obavezno za nezavisnost, da nismo proalbanski niti antisrpski, a u stvari, sve što smo činili početkom devedesetih i kasnije, uključujući i mirovni proces, pokazuje da SAD jesu bile za nezavisnost Kosova, da su pritiskale saveznike da se Kosovo prizna, po mom mišljenju veoma prerano. Mi smo bili prva zemlja koja je u Prištinu poslala ambasadora, što je smešno, jer Kosovo ni danas nije zemlja koja sama sobom upravlja.

Izdvajanje Kosova iz Srbije je loš presedan, ali za našu zvaničnu politiku to nije bio problem. Argument je bio da ako 90 odsto stanovništva hoće da se izdvoji, pustimo ih da to urade. Videćemo da li će ta logika važiti za nekoliko dekada kada delovi Teksasa, Floride ili Kalifornije postanu u velikoj većini hispanski i odluče da više ne žele da se njima upravlja iz prestonica tih država.

U svakom slučaju, SAD su sve vreme bile deo problema na Kosovu, a ne deo rešenja. Po mom mišljenju mi treba odande da se povučemo, i to veoma brzo. Trebalo bi da obezbedimo vojnu podršku, ali politički sve treba da prepustimo Evropljanima, jer su SAD uprljale svoje ruke ne tretirajući sve aktere kosovskog zapleta podjednako.

Odnosi između SAD i Srbije na najnižu tačku pali su kad je 1999. počelo bombardovanje Srbije zbog Kosova. Ko snosi veću odgovornost za to, Milošević ili Klinton?

- Moj osećaj, koji takođe proizilazi iz uverenja da u celoj drami bivše Jugoslavije, sa jedinim izuzetkom Dejtonskog procesa, SAD nisu imale pozitivnu ulogu, jeste da je do bombardovanja Srbije došlo zato što pre toga nije bilo šansi da se bombarduje Bosna. Frustracije sa Karadžićem i Miloševićem bile su velike naročito posle odbijanja da se američkom avionu dozvoli da najbezbednijim koridorom sleti u Sarajevo. Taj avion se srušio na drugoj ruti i nekoliko ključnih osoba je poginulo... Što se tiče krivice za bombardovanje, rekao bih da je obostrana, ali su Miloševićeve greške ipak bile veće nego Klintonove.

Šta su u celokupnoj politici prema bivšoj Jugoslaviji bili glavni previdi američke politike u poslednje dve decenije?

- Kad se pogleda unazad, u Americi nije bilo dovoljno razumevanja za specifičnosti Jugoslavije. Kad su počeli ratovi, i kad se Milošević uspeo na vlast u Srbiji, tendencija je bila da se na njega gleda kao na neku vrstu srpskog Staljina, koji se skriva iza svog nacionalističkog komunizma. Kad je Jugoslavija počela da se urušava, Srbi su se s razlogom osetili ugroženim. Na primer, stotine hiljada Srba u Hrvatskoj nije moglo da se oseća lagodno kada su tamošnji nacionalisti počeli ponovo da koriste simbole iz fašističke ere, kojih se, koliko znam, nisu odrekli do današnjeg dana.

Za sve to ovde nije bilo dovoljno uvažavanja, pa je na raspad Jugoslavije gledano kao na nešto što je u celosti rezultat srpske politike, odnosno srpskih nacionalista koji su, pošto navodno nisu mogli da zemljom upravljaju kao za vreme Tita, rešili da je rasparčaju i neke delove, poput Bosne, zadrže za sebe. To je, po mom mišljenju, bilo fundamentalno nerazumevanje uzroka raspada.

Druga velika greška bila je što nije trebalo da budemo akteri u celoj stvari. Jugoslavija bi se raspala i bez nas, ali, moguće je, mirnije nego što je to bio slučaj sa našim učešćem.

Bosna je ponovo u vestima. Šta je po vašem mišljenju njen suštinski problem i šta je moguće rešenje?

- Po meni, rešenje je da se nastavi ono što je započeto u Dejtonu. Suština problema je u pogrešnom uverenju mnogih Bošnjaka da, posle svega što se događalo u ratu, cela Bosna treba da bude njihova zemlja. To nije ispravan pristup. Hrišćanstvo je na bosanskom tlu starije od islama. Bosna nikad ne može da bude istinski jaka država kojom se upravlja iz centra, ali sasvim sigurno može da bude jača i efektivnija nego što je sada.

Kompromis je dakle u tome da bosanski Srbi prepuste neke od svojih lokalnih nadležnosti, posebno oko policije, možda delom i u vojnim poslovima... Situacija u kojoj oni neće prihvatati previše naređenja iz Sarajeva će ostati, ali neka bi mogla da budu prihvatana ako i u Sarajevu budu srpski predstavnici koji nisu uvek preglasani.

Mislim dakle da je neophodan još jedan Dejton, uz učešće velikih sila, sa SAD naravno, ali bi liderstvo ovoga puta trebalo da bude na strani EU.

Srbija je u Partnerstvu za mir, ali je istovremeno proglasila neutralnost. Da li je, po vašem viđenju, ipak, u njenom interesu da bude kompletno integrisana u Evroatlantsku zajednicu?

- Sasvim razumem srpski stav prema NATO, koji neki lideri prenaglašavaju, ali činjenica je da je NATO Srbiju non-stop bombardovao više od dva meseca. To su, ironijom slučaja, bile jedine vojne akcije koje je dotle ikad preuzeo.

Ono što se, međutim, ovde dovoljno ne razume to je da Srbija nije ratovala protiv NATO. Mi smo dobili taj veoma čudan rat, ali naš protivnik se nije borio protiv nas nego protiv trećeg. To je pomoglo da se Kosovo istrgne iz Srbije, mada je, prema obaveštajnim izveštajima u koje sam imao uvid dok sam radio u Kongresu, Beograd tamo počeo da gubi kontrolu još u drugoj polovini osamdesetih.

Ali, s obzirom na činjenicu, koja nije bez ironije, da u američkoj armiji postoje naklonosti prema Srbima kao ratnicima, da smo, zatim, dugo godina imali program školovanja srpskih oficira ovde koji je u međuvremenu nastavljen, postoji još solidna zaliha dobrih vibracija. Mi zbog svega toga bolje razumemo vojsku Srbije nego vojske nekih novih članica NATO.

Tu je i ruski faktor. U našim novinama se objavljuje puno gluposti o istorijskim vezama Srba i Rusa, da su Rusi uvek bili na strani Srbije i slično. Ali istorijska činjenica je da su zemlje koje su istinski pomagale Srbiji u velikim krizama bile Francuska, Britanija, a donekle i SAD.

Da sumiram, ključni partner Srbije može da bude samo EU. S tim u vezi ne slažem se sa onima koji tvrde da je uslov za njen ulazak u Uniju članstvo i u NATO. Srbija je, po mom mišljenju, u odličnoj poziciji, pod uslovom da se ne zavarava da joj je alternativa Rusija.

Ohrabren sam što je Amerika počela da primenjuje objektivan pristup prema Srbiji i što joj je pružila ruku, na veoma visokom nivou. Kad Kosovo jednom bude rešeno, sve će biti moguće. Srbija bi se jednog dana mogla naći u poziciji zemlje na koju se SAD oslanjaju u regionu i čije savete uvažavaju. Bili smo na dnu, i uprkos izreci koju sam čuo u Srbiji: „Stigli smo do dna, ali nastavljamo da kopamo”, sa tog dna se uzdižemo. Ja sam optimista...

(Razgovor vodio Milan Mišić)