Ren ne može da čeka

(NIN, 09.07.2009)

Sve je to delovalo, na početku, veoma čudno jer je doskorašnji lider srpskih radikala prošle godine uspeo da ubedi čitavu liberalnu, demokratsku Srbiju i sve evropske institucije u Briselu da Srbija može imati budućnost samo ako on i njegova opcija ne budu imale budućnost u Srbiji, ili bar dožive ozbiljan, dugotrajan poraz. A Srbija je, posle Nikolićevog poraza, delovala kao obećana evropska zemlja – upravo smo se rešili utvara iz prošlosti, rekli istorijsko da Evropi, iz srpskih medija smo mogli da zaključimo kako smo na korak do obećane zemlje, a bar tri večnosti daleko od proklete, nacionalističke i zločinom prigušene prošlosti.

Nikolić se, nakon toga, veoma bučno rastao od radikala, nekadašnji saveznici Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana su nešto ranije postali stubovi nove evropske koalicije, a zapadni prijatelji su odlučili da, osim nemaštovitih poruka ohrabrenja, novoj srpskoj vlasti ne ponude ništa, uz prigovore da su im već dali previše.

Nova vlada je imala veoma lagodnu poziciju u zemlji, jer je opozicija izgledala kao četnički odredi na proleće .46, ali je možda upravo ta lagodna pozicija evro-entuzijasta dovela do toga da vlada Mirka Cvetkovića ni posle hapšenja Radovana Karadžića ne dobije ništa osim novih, dirljivih poruka ohrabrenja da istraju na evropskom putu, koji će im se jednog, nepoznatog dana sigurno otvoriti. Čim su Vojislava Koštunicu poslali na sasvim bezbedno odstojanje, zapadni ambasadori su na redovnim brifinzima za prijateljske novinare i nevladine organizacije otvorili raspravu o zabludelom šefu diplomatije Vuku Jeremiću, koji, izgleda, “zaista veruje u ono što priča”, dok ostali evropejci u vladi znaju da je Kosovo odavno izgubljeno, te da će Srbiji biti mnogo lakše ako se oslobodi tog emotivnog i istorijskog tereta, ali moraju da se retorički bore za srpsku svetinju dok se nacionalističke strasti ne upokoje, a propaganda o blagodetima života bez Kosova ne počne da deluje.

Tako su građani Srbije obavešteni da bi mogli od 1. januara sledeće godine konačno da putuju u evropske zemlje bez viza, ali je nekako zaboravljeno da tu pogodnost neće imati stanovnici Kosova, koje je, kao što svi znamo deo Srbije i nipošto neće biti predmet trgovine u pregovorima sa briselskim zvaničnicima. Nije teško pretpostaviti da ogromna većina Albanaca neće ni tražiti srpske pasoše, jer im je država izgleda važnija od putovanja bez viza, ali nije jasno kako i gde mogu da putuju Srbi sa Kosova, kojima svake nedelje poručuju da je država Srbija iza njih, ali teško da mogu da vide šta je to ispred njih.

Na osnovu te dosadne igre, u kojoj nam svakog dana ovdašnji spin-doktori smisle nešto dramatično kako ne bismo primetili da se zapravo ništa ne menja, osim što partije postižu sve veću saglasnost u velikoj koruptivnoj operaciji na otvorenom mozgu Srbije, analitičari bi mogli da zaključe kako Srbija svakim danom ima stabilniji politički sistem, ali je nevolja što je egzistencija njenih građana sve nestabilnija. Razlike između stranaka se svakim danom smanjuju, svi su za Srbiju u Evropi, gotovo da su svi za Kosovo u Srbiji, kako danas stvari izgledaju rat je zapravo izazvala grupa odvratnih novinara iz Politike ekspres i čim ih Bruno Vekarić i Ivica Dačić razotkriju i propisno kazne, Srbija će konačno doživeti katarzu i krenuti u sledeći humani projekat.

Dobro je što će sledeći izbori u Srbiji, posle istorijskog susreta Oli Ren-Tomislav Nikolić, konačno biti svedeni na običnu političku utakmicu u kojoj svako može da pobedi, te da vlada neće biti sastavljena uz pomoć američkog, britanskog ambasadora i nekoliko biznismena, koji su skidanje sa crnih listi morali da plate uveravanjem Miloševićevih saboraca da je evropska koalicija jedini izlaz. Biće, međutim, jako loše ako se ispostavi da će Srbija moći slobodno da glasa i formira vlade, ali će svaka vlada, bilo da je desna ili leva, patriotska ili kosmopolitska, morati da dobije saglasnost Brisela ili Vašingtona pre nego što razgovori o njoj uopšte počnu.

Stranke u Srbiji su proteklih godina uspele da pređu dug put od neobjavljenog građanskog rata do vešto prikrivane romanse, u kojoj se za neupućene komšije, da ne pukne bruka, simuliraju hladni, napeti odnosi, ali se u tajnosti oko nekih sasvim banalnih pitanja poput finansiranja stranaka ili brutalne partijske podele državnog plena, razvije ničim sputana ljubav. Potpisnik ovih redova nije upoznao nijednog političara koji je u protekle dve decenije izgubio jedan dinar, ali jeste sretao stotine vatrenih pristalica raznih političkih opcija koji su iz tog perioda izašli duboko poraženi, osiromašeni, uz uverenje da su svi oni isti, te da na izbore izlaze samo oni koji veruju u holivudske filmove sa zaslađenim krajem. Možda će Srbija na kraju doživeti još jedan obrt u kojem će najtvrđi evro-skeptici jedinu nadu u borbi protiv velike pljačkaške, diplomatski rečeno korupcionaške zavere, naći upravo u Briselu.