Priča o Srbima i muslimanima

(Njujork tajms, 3.05.2012 )

Kenan Trebinjčević: Maršal Tito u Kvinsu[1]

Imam 31 godinu; po zanimanju sam fizioterapeut i živim u Astoriji – Kvinsu. Američki sam građanin, i više sam zainteresovan za reprize “Sajnfelda“[2], nego za krvožedne reprize. Pa ipak, i posle 20 godina od kada je započeo rat u Bosni – koji je proterao moju muslimansku porodicu – još uvek sam oklevao da kupujem jagnjeću pršutu od kasapina-Srbina u mom komšiluku, sve dok nisam saznao da je on tu već 30 godina. Dakle – on ipak nije mogao biti vojnik koji je naoružan “kalašnjikovom“ odveo mog oca i brata u koncentracioni logor.

Jedan sam od preko 10.000 bivših Jugoslovena koji žive u Kvinsu. Šišam se kod bivšeg zemljaka, Žižija, i jedem ćevape kod “Starog mosta“ (vlasnik mu je moj imenjak, bivši Sarajlija). Najotmeniji lokal koji sam u mom kraju posećivao bio je “Maršal“ – restoran i salon, koji je za temu imao bivšu Jugoslaviju, i namera mu je bila da mojoj generaciji pomogne da zaboravi etničke mržnje koje su nam raskomadale bivšu zemlju. Žiži, koji osim berbernice ima i jedan vinski bar, otvorio je “Maršala“ 2009. godine. Kada sam sa bratom, Eldinom, prvi put kročio u njega decembra 2009. godine, bilo je kao da smo ponovo ušli u naše detinjstvo, u kuću, iz koje sam kao 13-godišnji dečak bio prinuđen da bežim. Razlegala se glasna muzika Dina Merlina, čuvenog bošnjačkog pop pevača, “Je li Sarajevo tu gde je nekad bilo“. Slike jugoslovenske fudbalske reprezentacije su visile po zidovima.

Ipak, bili smo skeptični: sa vlasnikom, Bošnjakom, Srpkinjama-kelnericama i obližnjim hrvatskim barom – bio je to recept za katastrofu. Osećali smo sažaljenje prema izbacivaču, Amerikancu, koji je izgleda mislio da će imati lagan posao nadzirući naizgled pitome bele goste. Kelnerice koje su nam donosile “Badvajzer“ piva od po 6 dolara, nosile su bele košulje i crvene pionirske marame – baš kao i pionirke maršala Tita, tog umerenog diktatora koji je ujedinio jugoslovenske antagonističke grupacije – a Titova granitna bista je bila na gornjoj polici iznad bara. Okrenuo sam se Eldinu i rekao: „Misle da će to učiniti da zaboravimo onih 250.000 mrtvih?“

Rođen sam u Brčkom, u godini Titove smrti. U sedmoj godini sam položio pred mojim razredom i mojim voljenim učiteljem, Milutinom, pionirsku zakletvu da ću širiti jedinstvo za koje se Tito borio. Pet godina kasnije, u prvim mesecima rata, slučajno sam susreo Milutina, koji je sada bio u uniformi. Uzviknuo sam: “Zdravo, učitelju!“ Izbio mi je kesu sa bakalukom iz ruke, sa rečima: „Balijama ne treba hleba.“ (“Balija“ je bila pogrda za Bošnjake). Zgrabivši me za kosu, prislonio mi je cev puške na glavu. Požalio mi se: “Zaglavila se.“ Bežeći, video sam kako me pozdravlja sa tri prsta, srpskim nacionalističkim gestom zasnovanim na pravoslavnom simbolu krsta.       

Te godine sam postao parija. Drugovi iz karate tima su zahtevali da im vratim sličice koje smo sakupljali i razmenjivali. Najbolji prijatelji me više nisu birali u tim za igranje fudbala. Iza šalona, zatvorenih da nas štite od metaka, posmatrao sam kako ga igraju. Majka, sada pokojna, Adisa, volela je da sluša pop-rok muziku dok je negovala cveće, koje je sada – bez sunčevih zraka i uz isključivo patriotske pesme na radiju – jedno za drugim venulo.

Dve decenije kasnije, u “Maršalu“, Eldin i ja smo slušali hrvatski alternativni rok – Coldplay. Kao neženja, ranjivog srca, nisam mogao a da ne posmatram lepe kelnerice, Srpkinje svilaste kose. Ali – njihovo prisustvo je značilo da će uskoro navaliti čopori muškaraca – Srba.

Polagano, bar se počeo balkanizovati. Bosanci, Hrvati, Crnogorci i Srbi su sedeli u posebnim uglovima. Jedne večeri, dok je odjekivala srpska turbo-folk muzika, doneta mi je naručena sarma od 9 dolara – ali, doneta je sa slaninom. Tada je baš odjekivala “Poslednja večera“ srpske pop-pevačice Cece, koju sam mrzeo još od onda kada je hvalila svog mrtvog muža, međunarodno poznatog ratnog zločinca, Arkana. On je tokom sukoba komandovao “Arkanovim tigrovima“, paravojnom jedinicom koja je pljačkala i ubijala muslimane. Osetio sam se u manjini, ponovo usamljen u rođenoj sredini.

Još jednom smo se vratili. Za vreme jedne druge Cecine pesme, video sam jednog čoveka kako mi maše sa onim troprstnim pozdravom – što je ekvivalent onom “Hajl Hitler“ – i odjednom mi se u glavi okrenuo prekidač. Bio sam ponovo u vremenu kada mi je porodica bila zaustavljena na jednom kontrolnom punktu i jedan od onih paravojnika mi je repetirao pištolj uperen u leđa. Oni su se smejali – ponosni time što plaše dvanaestogodišnjeg dečaka. Sanjario sam da se sledećeg dana budim kao osamnaestogodišnjak i osvetim se – kao vojnik. Ali, kao odrastao čovek, nikada nisam ni koristio pesnice, iz straha od onoga što bih mogao učiniti.

Kako bih mu privukao pažnju, bacio sam preko bara zgužvanu papirnu salvetu; odskočila mu je od glave. Njegov sto je pogledao u mom pravcu, a ja sam se podrugljivo nasmešio i zapretio mu kažiprstom da to više ne ponavlja. Bili smo dvojica protiv šestorice, ali oni nisu mogli ni zamisliti koliko se u meni nagomilao bes; do tog trenutka ni ja to nisam mogao. Na sreću, Srbi su ostali na svojoj strani bara, i samo mrmljali neke uvrede.

Pa ipak, u “Maršalu“ je na kraju došlo do tuče. U aprilu smo čuli da je grupa Crnogoraca, koji su videli kako neki mladić čini isti onaj gest, rasturila ceo bar. Na ulici, neko je dobio i ubod nožem u leđa, jednom je rasečena desna nadlaktica. Najmlađa žrtva je imala 21 godinu – bio je beba kada je rat počeo.

Moji američki prijatelji su zastupali gledište da je mlada mušterija imala pravo da se slobodno izražava. Nisu oni sledili Haški tribunal, ni znali da će oni odgovorni za zločine verovatno poumirati u super-komfornim zatvorima i biti sahranjivani u Srbiji uz herojske počasti – kao što je to bio slučaj i sa Slobodanom Miloševićem. Nisu oni mogli shvatiti šta to znači izgubiti zemlju i sopstvenu porodicu.

Moja porodica je imala sreću. Leta 1992. godine Eldin i moj otac su bili poslati u koncentracioni logor Luku, u našem gradu. Ali – baš pred izveštaj Crvenog krsta o zverstvima u našoj oblasti, oni su bili čudom oslobođeni, pa smo izbegli u Ameriku. Komandant logora je kasnije osuđen za zločine protiv čovečnosti.

“Maršal“ je posle one tuče zatvoren. Sada je tu jedan italijanski restoran. Bio je on samo jedan plemenit Žižijev pokušaj. Ali – bosanski muslimani, kao što sam ja, ne mogu da zaborave. Mada su se užasi čiji smo bili svedoci odigravali pre 20 godina, taj bol nam nikada nije daleko. Pijući vino prošle nedelje u Žižijevom baru, videh kip maršala Tita kako se skriva na gornjoj polici, iza flaše ilegalne bosanske šljivovice.

Svoni G. Hant i Vesli K. Klark: Bosni je još uvek neophodna popravka

U bosanskom gradu Mostaru lepi “Stari most“ je tokom 427 godina svojim lukom natkriljavao reku Neretvu. Preživljavao je zemljotrese i oba svetska rata. Tokom građanskog rata u Bosni, srušen je artiljerijskom vatrom. Građani su se zaglavili na suprotnim obalama reke. Etnička napetost nije bila uzrok – bila je posledica. Širom zemlje, rat je delio građane u tri etno-nacionalne grupacije: bosanske Srbe, bosanske Hrvate i bosanske muslimane (Bošnjake). Dvadeset godina po početku rata i sedamnaest posle Dejtonskog sporazuma, most ponovo stoji, a vlada i plitki, površni mir.

Ali, oni kompromisi koje smo učinili da se ubijanje prekine, sada sve više izgledaju nezadovoljavajući i vreme je da ih popravimo.

Mostar je još uvek razdvojen. Zapadna obala je uglavnom hrvatska, a istočna bošnjačka. Grad jeste jedan, ali ima dva univerziteta, dve poštanske službe, zdravstvena sistema, i dva sistema telefonskih mreža – a ne može ni da se saglasi o tome kako da se izabere gradska skupština. Političke institucije koje bi trebalo da pomire podeljeno društvo su neefikasne; etničke kvote na svim nivoima samo rađaju nepotizam; deca uče u razredima podeljenim po njihovom poreklu, ekonomski razvoj stagnira. Stanovništvo oseća ljutinu i beznađe o budućnosti.

U međuvremenu, međunarodna zajednica je uglavnom okrenula leđa tom – sopstvenom – delu.

Dejtonski sporazum je 1995. okončao najgore evropsko krvoproliće od Drugog svetskog rata. Zaraćene strane su spojene jedino pod ogromnim spoljnim pritiskom i sa popustima – što je uključivalo kako vojne udare, tako i obećanja da će druge države nastaviti da kontrolišu mir i pružaju ekonomsku pomoć. Taj sporazum je obezbedio rane izbore i uspostavio neobičnu političku strukturu koja je bila falična. To smo i onda znali.

Ipak – to je bilo najbolje što smo mogli postići, i što onda reče pokojni Ričard Holbruk: najvažnije je bilo zaustaviti ubijanje.

Osvrćući se na prošlost, možemo uvideti da su i neke od teškoća Bosne naša krivica. U samom početku, suviše smo jednostavno označili to nasilje kao sudar etničkih grupa koje snose otprilike istu odgovornost za pomirenje, dok su one ustvari prevashodno od strane srpskih nacionalističkih vođa bile izmanipulisane u pravcu rata. Ignorisali smo iskustvo Bosne od pre 1992. godine, kada su njeni građani iz različitih etničkih grupa često bili prijatelji, kolege, komšije i supružnici – pa čak i tokom rata, za vreme koga je bilo neverovatnih velikodušnih dela koja su presecala granice etničkih podeljenosti. Da smo mi, koji smo stajali izvan toga, shvatali da nasilje nije bilo neizbežno, a da smo još početkom rata bili voljni da Srbe imenujemo kao prvobitne agresore, snage NATO-a su mogle mnogo ranije intervenisati i spasiti na desetine hiljada života.

Ali, ušli smo kasno u to, a kada smo to učinili mržnja i borba su uobličile političke i vojne okolnosti o kojima smo bili prinuđeni da vodimo računa. To je i dovelo do sporazuma koji je ozakonio etnos kao odlučujući faktor političkog i socijalnog identiteta. Izdelio je i rasporedio moć i reprezentativnost shodno tome koji građani su bili Bošnjaci, Srbi ili Hrvati, ostavljajući malo prostora da se organizuju na drugim principima – npr. na bazi pola i nivoa urbanosti.   

Danas, kako je to uređeno Dejtonom, bosansko predsedništvo je trijumvirat; svako od njegova tri člana mora biti predstavljen u skladu s jednim od takozvanih konstitutivnih naroda. To usporava donošenje odluka i isključuje manjine, kao veliki broj onih Bosanaca koji se ne identifikuju kao pripadnici neke od najvažnijih grupacija. U stvari, 2009. g., Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu u korist dvojice (jednog Roma i jednog Jevrejina)[3] pretendenata na članstvo u predsedništvu, a to iziskuje promene Ustava koje bi dovele do toga da zanemarene manjine dobiju iste mogućnosti na članstvo u vladi. I sada, tri godine kasnije, između bosanskih političkih glavara, koji svoje položaje duguju status quo-u, vode se još uvek debate o tome.

Dejton je takođe izdelio tu zemlju u dve posebne državice – Bošnjačko-hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku kojima upravlja isti parlament i Predsedništvo. Svojevremeno, mnoge bosanske ženske grupe, verski prvaci, aktivisti građanskih grupacija i studenti su upozoravali da takva organizacija neće funkcionisati, jer je zemlja istorijski uvek bila jedinstvena. Ali – oni nisu bili za pregovaračkim stolom; za njega su bili pozvani samo oni koji su imali moć da ratuju ili da polože oružje.

Posmatrano unazad, verovatno bismo bolje učinili da smo pozvali politički nereprezentativne grupacije, koje žele stabilnost, da i one sednu pored onih koji su znali kako da se tuku.

Dejtonski kompromisi su zaustavili ubijanja, ali su i pomogli produžavanju etničkog šovinizma, straha i pohlepe koji su sve to pokrenuli. A sada međunarodna zajednica snosi izvesnu odgovornost da spreči da Bosna ponovo ne upadne u nasilje. Moramo takođe pomoći Bosancima da oforme bolji politički sistem koji će unapređivati državno jedinstvo, efikasno donošenje odluka i demokratsko učešće.

Vesli Klark

U tom smislu, tri su poteza koji bi imali ogroman značaj:

1. Vlada SAD i evropske vlade moraju pomoći Bosni da promeni onaj Ustav koji smo mi i pomogli da se napiše;

2. Posle revizije Ustava, EU bi trebalo da nagradi Bosnu davanjem članstva u EU. Na kraju krajeva – i Srbiji je dat status kandidata, što je kritični korak u pravcu punopravnog članstva, a u martu 2013. planirano je da Hrvatska postane punopravni član EU. EU bi takođe trebalo da pruži više tehničke i finansijske pomoći radi primene reformi neophodnih za vaspostavljanje pluralističkog društva i da Bosni (koju EU tretira kao “potencijalnog kandidata“ za članstvo) dodeli kandidatski status;

3. NATO treba da Bosni ponudi jasan put za ulazak u njega. Za to će biti prilike sledećeg meseca, kada NATO održava svoj sastanak na vrhu u Čikagu. Mnogi Bosanci, pripadnici svih narodnosti, na članstvo u NATO-u gledaju kao na garanciju bezbednosti, prosperiteta i stabilnosti. Pored toga, vojska je i ona jedina bosanska institucija u kojoj su etničke razlike bile od najmanje važnosti: i nedavno, kada su beneficije srpskim veteranima bile srezane, bošnjački veterani su prikupili novac da ga daju onima koji su se nedavno borili protiv njih.

Takođe, potrebno je da ohrabrimo i pružimo podršku onim umerenim rukovodiocima višeg i nižeg nivoa, koje smo pre 20 godina zanemarili u pregovorima. Oni su pravi heroji rata – kao i mira.

Jedna od njih je Kada Hotić, vođa bosanskih muslimana koji su preživeli rat. Ona je tek u junu prošle godine bila u stanju da najzad sahrani tri koščice – jedine ostatke svog sina koje je bilo moguće identifikovati, koji je poginuo u ozloglašenom masakru muslimana 1995. godine, koji su izvršili vojnici Srbi.

Uprkos tome gđa/đica Hotić kaže: „Možda ćemo jednog moći da zaključimo ratnu priču i krenemo u istinsko pomirenje. Svi su patili. Kada su oni ljudi ubili mog sina, ubili su i sebe. Ja im opraštam, i tako živim.“

Svoni G. Hant (SWANEE G. HUNT)[4] je bivši ambasador SAD u Austriji i autor knjige “Razdvojeni svetovi: bosanske pouke za svetsku bezbednost“ (“Worlds Apart: Bosnian Lessons for Global Security.”)

Vesli K. Klark (WESLEY K. CLARK)[5], penzionisani general armije SAD, bivši vrhovni saveznički komandant NATO-a u Evropi, viši član Berkl centra za međunarodne odnose (senior fellow at the Burkle Center for International Relations)[6] Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (University of California, Los Angeles)

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis

[1] Kvins je jedna od njujorških opština - druga po broju stanovnika, iza Bruklina (prim. V.K.)

[2] Američka komična TV serija. Pripada žanru “sitkoma“ – u njemu, u jednoj manje-više svakodnevnoj okolini (npr. u nekom stanu) grupa stalnih učesnika iz epizode u epizodu doživljava komične situacije. Izuzetno popularna, ova serija se emitovala tokom 9 sezona (1989-1998. g.). Posle mnogih repriza i emitovanja širom sveta, pojam “sitkom“ je ušao i u mnoge jezike (prim. V.K.).