Priča o mostu i ćupriji

(Vreme, 19.03.2009)

Vitezovi četvrtastog stola

Na fotografiji koja prati ovaj tekst obeležen je svečani početak pregovora između predstavnika Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Dođe mu to kao neka dvostrana slika tajne večere na kojoj apostoli ovdašnje moći i izaslanici apostola svetskih finansija, svako sa svoje strane stola, ugovaraju novi aranžman na večnu biblijsku temu: kako jednom ribom nahraniti ovoliko ljudi.

Naši apetiti nisu mali kao što ni njihova pravila nisu fleksibilna. Ako smo pre manje od godinu dana mislili da smo naučili da pecamo sad opet tražimo tepsiju ribe. I nema opozicije toj politici. Svetska ekonomska kriza ogolila je bilansno stanje i procene govore da bez oko četiri milijarde evra, što od aranžmana s MMF-om, što od zaduživanja na komercijalnoj osnovi, Srbija ne može da izbegne recesiju koja potresa i bogatije i moćnije od nas.

Država će, kao zajmoprimalac, morati da prihvati neke obaveze i u narednih desetak dana znaćemo kolika je cena mostarine do koliko-toliko sigurne luke, dok ćemo cenu na ćupriji saznati tek na narednim izborima.

Vlada koja je sastavljena na pretpostavkama privrednog rasta i rasta socijalnog staranja raspadaće se po osnovnom koalicionom šavu, mada će tvrditi da je jedinstvena. Verovatno će odlagati proveru izborne volje građana do kraja zakonski definisanog mandata, ali ovakvu vladu ne verujem da ćemo imati ponovo.

Ko u tome može da traži neku novu šansu? Koliko će dubina krize da utiče na većinsko proevropsko raspoloženje građana? Hoće li neminovni socijalni lomovi da anuliraju blagu prevlast proevropskih snaga? Hoće li, u uslovima evroegoizma izazvanog krizom, ljudima da se ogade vesti o tome da je koliko juče "ofarbano prvih trideset automobila" u pogonima Zastave, plasiranim kao da je onaj Srbin iz vica najzad odleteo na Mesec?

Ceo svet je u lomovima i traganju za nekakvim rešenjem problema koje suštinski menja socijalnu sliku društva, navike ljudi i političku volju. Genijalnih rešenja nema. "Samo šarlatani mogu predvideti kraj ove krize" a ovoj proceni dodao bih da "samo hohštapleri mogu da kažu kakav će biti politički ishod" ovog loma planetarnih razmera i šta će od svetskih institucija, uključujući tu i MMF, ostati isto kao što je bilo i pre ove krize.

Ono što sada vidimo jeste jačanje državne regulative, što u našem slučaju znači jačanje "partokratije" i tu se krije dugoročna opasnost po bilo koji od plemenitijih ciljeva i težnji srpskog društva.

Krizni menadžment za čas posla se izrodi u politički program i treba očekivati da će s jedne strane na srpskoj političkoj sceni da raste arbitarnost jednih političkih aktera, a da će s druge strane da se osveži malaksali populizam i za sve teškoće nuditi jeftine utehe u nekoj novoj mitomaniji.

Srpske političke stranke, kao i najveći deo šire javnosti, još ne barataju političkim govorom o krizi. Ona se još razmatra kao neka vrsta ekonomske nepogode kao, nešto duži, plahi, letnji pljusak. Slabo se sagledavaju strukturalne promene u svetu i nastajanje jedne nove geopolitičke igre između velikih ili čak blokova sila, nastajanje nove moći, novih savezništava i promene moralnih načela u kojima je grozna gramzivost zamenjena odurnom sebičnošću.

Drama i strah

Dok vi čitate ova globalna razmatranja, reporter "Vremena" putuje u kuršumlijski kraj da pronađe onog mitskog radnika kome uz sve druge nevolje preti i opasnost da postane simbol ove krize. Agencije su, naime, protekle nedelje javile da je direktor zemljoradničke zadruge "Budućnost" iz Kuršumlije Dragan Gvozdenović suspendovao radnika iz pekare te zadruge zato što je ukrao jedan hleb.

Gvozdenović je rekao da je to učinio "za primer drugima koji žele da kradu". On je naveo da svi radnici u pekari imaju pravo na dva besplatna hleba dnevno, s obzirom na to da već više od pet meseci unazad ne primaju platu. Direktor je imao dojavu da neko krade. Postavio je zasedu. U torbi suspendovanog radnika pronađena su tri hleba i dve lepinje. Direktor ih je još izmerio na osnovu sumnje da radnici za sebe prave teži hleb od onoga koji se prodaje u zadružnim prodavnicama.

Suspendovani radnik pešači svaki dan sedam kilometara do posla. Ima troje dece, a supruga mu je umrla.

Priča je dirljiva. Suspendovanog radnika pronašli su dobri ljudi iz Beogradskog centra za ljudska prava sa željom da mu pomognu. Zbunio se u telefonskom razgovoru. Na ponudu oko neke makar simbolične materijalne potpore odgovorio je da mora da razmisli. Mogu da zamislim kako se prestrašio. Sve teške reči – "ljudska prava", "centar", "Beograd…" Možda je mislio da neko hoće da hapsi, ali mu se, najverovatnije, činilo da bi to moglo da mu donese više nevolja od suspenzije.

Kriza će umnožiti broj ovakvih vesti, a s druge strane izoštriti narodni sluh za jednu drugu vrstu dojava, čija je poslednja žrtva bio Čedomir Jovanović, predsednik LDP-a, stradao u klasičnoj novinskoj sačekuši: novi stan, nova kola… Sve to uslikano i opisano.

Nekako slutim da će se na takvim temama iscrpljivati javni govor o krizi, plus onaj šeretski ton kao u onoj elektronskoj poruci koja svako malo iskače s ekrana: "U Srbiji ništa ne uspeva, pa neće ni kriza."

Martovske ide

Mart je, zbog čitavog niza događaja, zgodan mesec za inventarisanje srpskih javnih poslova i promišljanje o tome odakle smo krenuli i gde smo stigli. Ili, bolje reći, da li smo bilo gde stigli.

Višak strasti u tom poslu samo odmaže. Istina, to je suviše bliska istorija da bi tumačenje datuma određenih događaja i ličnosti koje najupečatljivije obeležavaju te događaje, prepustili samo istoričarima. Umešane su tu jake emocije, lični doživljaji, očekivanja, stradanja, porodične i druge traume...

Šta smo sve imali, hronološki: demonstracije od 9. marta, bombardovanje, ubistvo Zorana Đinđića, progon Srba iz delova Kosova u rušilačkom besu zatiranja ljudi i istorijskih i verskih objekata južno od Ibra... Zatvorsko umiranje Slobodana Miloševića...

Toliko mnogo istorije u jednom mesecu i toliko prigoda da se nanovo nategnu tumačenja tih događaja i da se posvađamo oko interpretacije.

Kad će više taj april, pa da se naspavamo.