Prenosimo | |||
Predsednik i pukovnik |
ponedeljak, 14. septembar 2009. | |
(Blic, 14. 09.2009)
Odavno se domaća liberalna javnost nije zgražavala nad jednom zvaničnom posetom srpske državne reprezentacije, u sastavu Boris Tadić, Vuk Jeremić i Dragan Šutanovac, koliko je to činila tokom i nakon njenog boravka u Libiji, a povodom godišnjice, i to četrdesete, dolaska Gadafija na vlast, kada je, umesto kralja Idriza, on postao - pukovnik. Grupa autora vadila je citate iz Gadafijeve „Zelene knjige“ u kojoj su, u suštini, sadržani postulati apsolutne vladavine Jednog. Biljana Srbljanović, na sajtu „Peščanika“ , između ostalog je napisala: „Zašto je Tadić ispoštovao Gadafija. Great minds think alike, kaže reklama za omiljena odela srpskih političara. Pa što da dalje lupamo glavu, reklamna literatura je ionako osnova srpske političke filozofije.“ I nastavila: „Pa kad se predsednik iz Afrike vrati okićen ordenom, preplanuo i zgodan, sa Zelenom knjigom pod miškom, glave pune znanja i novih ideja, svima da nam bude jasno - šta je tamo, u tu Libiju, na crnu godišnjicu krvavog diktatora, Boris Tadić uopšte imao i da ide? Divi mu se čovek, eto zašto. Pa je zato otišao po know how“. Druga grupa autora iskopala je bizaran Gadafijev iskaz o predlogu da se Švajcarska, kao nikakva država, podeli između Nemačke, Francuske i Italije jer mu je tamo jedan od sedmorice sinova, Hanibal, privođen u policiju pod optužbom da je maltretirao poslugu u hotelu. Na praktičnom planu, Gadafi je zaustavio isporuke nafte švajcarskim firmama i povukao pet milijardi dolara iz tamošnjih banaka, pa se švajcarski predsednik izvinio tvrdeći da je sve to bio nesporazum. Nema tog analitičara koji nije napomenuo da je Tadić bio jedini evropski predsednik na proslavi dana libijske revolucije. Dan pre toga Tripoli je napustio Silvio Berluskoni, noseći pod miškom ugovor o izgradnji autoputa duž libijske obale. Pod Gadafijev šator mnogi su ušli, pomalo sagnuti, uključujući nedavno i Kondolizu Rajs koju je pukovnik familijarno zvao Liza. Na spisku je i Sarkozi, Bler... Srbija nije ni Italija, ni Francuska, kamoli Velika Britanija i SAD, pa je pitanje da li je Tadić mogao kao predsednik italijanske vlade da bira datum posete, a posebno da izabere dan kada će da napusti Tripoli. Mogao je Boris Tadić da ne ode na tu proslavu i da se na simboličkoj ravni svrsta uz one koji mogu u goste kad im se prohte. Srećnijim državama, i srećnijim predsednicima, zalomilo se da na simboličkoj i propagandnoj ravni, u odnosima sa nedemokratskim režimima vode politiku na dva koloseka: da trguju s Gadafijem oko libijskih para i libijskog uticaja na čitav jedan kontinent, a, bogami, i pomalo šire, a da pred očima sopstvene liberalne javnosti na protokolarnom nivou vode politiku „čistih ruku“. Uostalom, u najkraćem, i birali smo predsednika da umesto nas radi neprijatne stvari kad se moraju uraditi. A Srbija je u takvom položaju, ekonomskom i političkom, da nam neki širok manevar i nije preostao. Možda je Tadić znao da će ga domaći liberali razapinjati zbog učešća u Gadafijevoj paradi. Možda, zanet ulogom predsednika koji je trenutno akcenat bacio na spoljnu politiku, nije imao baš jasnu svest o tome... Rekao bih da je bio u nekoj vrsti iznudice. Srbija je u poziciji dužnika, pritisnutog idejom o svakoj vrsti bankrotstva, koji oblači najbolje odelo i odlazi kod komšije o kome misli sve najgore da traži pare na zajam. |