Pravda za Jovana Divjaka

General Jovan Divjak je zarobljen, utorak 3. Mart, na Bečkom aerodromu, po internacionaloj poternici beogradskog rezima za navodne “ratne zločine”. Iako je austrijski ministar spoljnih poslova Mihael Špindeleger, odmah izrazio nezamislivost izručenja Srbiji, hapšenje generala – sve dok se ulicama Beograda šeta Ratko Mladić, koljač Srebrenice među ostalim – je jedan napad na moral i samu ideju evropske pravde.

Uvreda za istoriju

Da se razumemo. Najmanje od bitke u Aginkourtu (1415) ne postoji oružani konflikt u kome protagonisti nisu blatili jedan drugoga; u tim slučajevim su manje-više svi oficiri bili podložni ratnim zločinima. Manje-vise svi – sem, baš tako, Jovan Divjak.

6. Aprila 1992. godine, na početku masakra koji će trajati 3 i po godine, Jovan Divjak i Ratko Mladić, i jedan i drugi srpski general i titoisti, komanduju u vojnom sektoru Sarajevo, u duhu JNA, armije Jugoslavije. I tako, dok se jedan okrene Palama, gde uzima odgovornost za nacionalističke srpske jedinice Radovana Karaddžića, drugi, Jovan Divjak ostaje u opsednutom gradu i postaje arhitekt njegove odbrane

Zadatak Divjaka? Sprečiti srpskim snagama da uđu u Sarajevo. Njegova uloga? Učestvovati u stvaranju jedne bosanske vojske od hiljade slabo naoružanih dobrovoljaca. Njegovi neprijatelji? Tenkovi pozicionirani na brdima Lukavice i Jagomira, snajperi Grbavice, paravojne jedinice etničkog čišćenja.

Divjak ne učestvuje u užasnom ratu u centralnoj Bosni. Neće učestvovati u velikoj oslobodilačkoj ofanzivi Krajine. No pomera se iz opsednutog Sarajeva. Zimi i leti, viđa se na ulicama Bjelave, u Sarajevu, Bistriku, Hrasnu, u BiH ili na linijama fronta Stupa, u Srbiji.

U tom užasnom ratu protiv civila koji je bio rat u Bosni, pisci ovih linija mogu svedočiti, kao i mnogi drugi, da je uvek samo postojala jedna strana: ona nevino zatočenih u opsednutom gradu od strane jedne soldateske, pijana od nasilja i mržnje.

Posle rata Divjak će da napusti vojsku, malo posle Dejtonskog sporazuma, da bi se posvetio siročadima i drugim humanitarnim organizacijama, učestvujući u klubu intelektualaca antinacionalista, profitirajući od svoje popularnosti u kafićima Sarajeva.

Prototip ovog čoveka dužnosti je da, kao što je rekao Andre Malro, “vodi se rat, bez ljubavi prema ratu”, izbegava organizacije veterana, odbija časti koji mi pripadaju i posvećuje vreme koje mu je ostalo da proba da ponovo izgradi multietničku građansku Bosnu, multikonfesionalnu i uvek tolerantnu. Kućni pritvor za takvog čoveka je kontradiktoran nesporazum, jedna uvreda istorije, kriminal protiv savesti. Austrija i Evropa moraju da ponovo nađu svoj duh i da odmah puste Jovana Divjaka na slobodu.