Pogrešna politika EU uništiće jednu državu za drugom

(Glas Srpske)

Kriza će završiti onda kada se na nju naviknemo. Ona je stvarana četiri decenije, a barem za sada nema razloga za optimizam, jer nema promena u svetskom ekonomskom poretku, izjavio je u intervjuu za "Glas Srpske" jedan od vodećih evropskih makroekonomista i prvi slovenački ministar ekonomije Jože Mencinger.

- U slučaju da Grčka izađe iz evrozone, smanjenje evro područja za 2,5 odsto, koliko otpada na Grčku, ne bi trebalo da stvori veće probleme u ostaloj monetarnoj uniji. Međutim, Španija, koja je mnogo veća, po nezaposlenosti je u položaju Grčke. Od rešenja njenih problema zavisi sudbina Evropske unije - istakao je Mencinger.

Mencinger, koji je šef katedre za pravno-ekonomske studije ljubljanskog Pravnog fakulteta, naglašava da je najgore produžavanje sadašnjeg stanja, jer se situacija samo pogoršava.

- Famozno finansijsko tržište i pogrešna politika EU uništiće jednu EU državu za drugom - smatra Mencinger. Prema njegovom mišljenju, otpisivanje grčkih dugova bilo bi za prosečnog Grka, pa i za druge zemlje EU, verovatno najbolje rešenje.

GLAS: Bečki "Standard" objavio je nedavno da bi EU, ako Grčka, usled krize oko evra, bude dospela u vanredno stanje, mogla ponovo da uvede granične kontrole. Koliki bi, prema vašem mišljenju, zaista bio uticaj eventualnog kraha ili izlaska Grčke iz evrozone na ostale zemlje EU?

Mencinger: Sam izlazak iz monetarne unije ne znači nužno i izlazak iz EU i uvođenje graničnih kontrola, ali izlazak Grčke iz evrozone bez otpisa dugova bi za Grčku bila ekonomska, socijalna i politička katastrofa, koja bi možda iznudila vanredno stanje. Pogotovo, jer je grčko stanovništvo koncentrisano u Atini i Solunu; šta ti preostaje ako gubiš posao u velikom gradu? Ulica ili odlazak! Grci bi u tom slučaju masovno izlazili i tražili zaposlenje u zemljama EU, koje bi možda odgovorile sa uvođenjem granične kontrole. Sa druge strane, ako bi evro bio samo novac, a ne i simbol, smanjenje evro područja za 2,5 odsto, koliko otpada na Grčku, ne bi trebalo da stvori veće probleme u ostaloj monetarnoj uniji. Međutim, Španija, koja je mnogo veća, je po nezaposlenosti u položaju Grčke. Od rešenja njenih problema zavisi sudbina EU.

Kakvo rešenje je, u trenutnoj situaciji, za Vas najrealnije i ujedno najbolje i za Grčku, ali i za druge zemlje?

Otpisivanje grčkih dugova bilo bi za prosečnog Grka, pa i za druge zemlje EU, verovatno najbolje rešenje. Svima je jasno da Grčka dug ne može vratiti i da naša "pomoć" Grčkoj završava u finansijskim institucijama, koje su finansirale njen "razvoj". Najgore je produžavanje sadašnjeg stanja, jer se situacija samo pogoršava. Famozno finansijsko tržište i pogrešna politika EU uništiće jednu EU državu za drugom.

Rekli ste da će kriza trajati još desetak godina. Možemo li čak da očekujemo eventualno pogoršanje sadašnje situacije? Kakve bi to sve posledice moglo da ima?

Moj obični odgovor na pitanje je da će kriza završiti kada se na nju naviknemo. Kriza je stvarana četiri decenije, koliko traje preraspodela BDP-a na štetu rada i u korist kapitala, a koju je pratila hiperprodukcija, delimično i zbog prebacivanja proizvodnje u zemlje s niskom cenom rada. Štednja koja je bila veća od investicija koristila se za privatizacije i špekulacije. Potražnja je zbog toga sve više izdržavana kreditima te novim finansijskim "proizvodima". Američki toksični papiri samo su inicirali početak kraja neodrživog razvoja. Barem zasad nema razloga za optimizam, jer nema promena u svetskom ekonomskom poretku. Za sada imamo samo kratka razdoblja u kojima se pojavljuju niske pozitivne stopa rasta, koje se brzo pretvaraju u stagnaciju. To važi za EU, pa i sve zemlje nekadašnje Jugoslavije, u kojima se opštoj stagnaciji pridružuju i domaći problemi.

Gde se najviše greši u sadašnjem načinu lečenja krize i jesu li oni koji greše svesni toga? Leče li se danas uzroci krize ili samo njene posledice?

Nažalost, ne leče se ni uzroci ni posledice krize. Štednja u javnom sektoru je otrov, a ne lek. U većini evropskih zemalja deficiti i javni dug su se digli iznad "normalnih" koji su vezani na cikluse u privrednoj aktivnosti, jer su države, da bi sprečile finansijsku katastrofu, morale da spasu banke. Javni sektor postaje krivac zbog rešavanja problema privatnog sektora i krizu "leče" smanjivanjem javnih rashoda, što u datoj situaciji krizu povećava.

Zašto politika štednje samo pogoršava situaciju? Prema Vašem mišljenju, zašto se u proteklom periodu najviše insistiralo upravo na tome?

Stvar je jednostavna. Kada se privredna aktivnost smanji, smanje se javni, poreski prihodi. Ako u toj situaciji javni sektor smanji transfere, plate službenika i svoje trošenje, to multiplikatorski smanji proizvodnju i zaposlenost u privatnom sektoru te poveća nezaposlenost. To ponovo smanji poreske prihode. Ako se na smanjenje prihoda ponovo reaguje smanjenjem rashoda, ulazimo u spiralu kretanja na dole; sve više ljudi je u sve gorem položaju, sve ide nizbrdo. Štednja je korisna ako drugi troše, a ako svi štede, štednja je katastrofa. Već je od velike krize tridesetih godina poznato da se ona pretvorila u svetsku jer se finansijski krah "lečio" štednjom. Zašto od tada nismo ništa naučili, ne znam. Radi se o ideologiji prema kojoj treba smanjiti javni sektor te školstvo, zdravstvo i socijalnu zaštitu što više privatizovati. Nosioci tih ideja verovatno veruju da će smanjenje javne potrošnje i troškova rada na nivo "kineskih" omogućiti konkurisanje "Kinezima".

Koliko je sporna sudbina evra?

Evro je od samog početka stvoren iz političkih, a ne ekonomskih razloga. Upozorenja da EU nije optimalno novčano područje, da države koje se veoma razlikuju s uvođenjem jedinstvene valute gube najjednostavniji instrument za prilagođavanje - kursnu politiku, nisu ni slušana, a kamoli uzeta u obzir. Bilo kakva sumnja u evro i njegovu večnost smatrala se nepristojnom, pa izlaz iz evra nije ni predviđen. No, evro je sada pod znakom pitanja, a niko ne zna na koji način ga se elegantno rešiti, svi se plaše nepredvidivih posledica i izmišljaju nova i nova "rešenja", bez obzira na stvarnu cenu njegovog rešavanja. Došli smo u situaciju da rešavamo problem evra, umesto da evro rešava probleme.

Smatrate li da je rešavanje problema u bankama tek na početku. Šta sve još treba da se preduzme?

Banke koje su pomagale u naduvavanju raznolikih balona pre krize, u krizi su nerazumno zaoštrile kriterijume za reprogramiranje kredita ili davanje novih. Zbog toga sve više preduzeća propada i sve više bankarskih kredita svrstava se u loše kredite. I regulatori, koji su pre krize dozvoljavali sve to, u krizi su nerazumno zaoštrili kriterijume.

Lideri G8 poručili su pre petnaestak dana da je njihov imperativ promocija privrednog rasta i otvaranje novih radnih mesta, kao najboljeg puta za jačanje svetske ekonomije. Koliko je takva politika ostvariva u sadašnjoj situaciji?

Nova radna mesta su sigurno najbolji lek za probleme sadašnjeg društva, a manjak radnih mesta daleko najveći problem. No, kako ih stvoriti, drugo je pitanje. Tehnološki napredak, premeštanje proizvodnje u države sa "jeftinom radnom snagom", težnja za povećanjem konkurentnosti i štednja smanjuju broj radnih mesta. Dokle god profit bude jedino merilo uspešnosti i dok se Evropa bude zavaravala da može konkurisati u globalnom "ekonomskom kanibalizmu", ta su "zalaganja" lidera politička demagogija, slična demagogiji o stvaranju "društva znanja".

U nekoliko navrata ste rekli da strahujete za sudbinu EU. Šta bi bile najteže posledice njenog eventualnog raspada?

Ako bi se ona raspala stihijski, nastala bi neviđena ekonomska i socijalna kriza.

Evropska centralna banka se, prema Vašem mišljenju, ponaša kao bivša Narodna banka Jugoslavije, koja je štampala novac bez pokrića. Kolika je šteta time nastala? Šta bi ECB trebalo da preduzme u sledećem periodu?

To što ECB radi, dakle štampa novac, je izlaz u nuždi. No, brojevi su ogromni. Uporedite hiljadu milijardi novog primarnog novca sa BDP-om EU, koji iznosi dvanaest hiljada milijardi. No, zasad to ne rešava krizu, jer se taj novac ne pretvara u kredite zbog zahteva Evropskog bankarskog regulacionog tela (EBA) za povećavanje odnosa između kapitala i aktive, a i zbog nepoverenja banaka u mogućnost vraćanja kredita. Verujem da će se to pretvoriti u inflaciju, koja je nažalost jedino i ujedno najbolje rešenje za otpise javnih dugova.

Mnogi ekonomisti, ali i politički lideri, imaju primedbe na agencije za kreditni rejting. Kakvo je Vaše mišljenje?

Za mene to su veoma štetne institucije. Ne treba zaboraviti da su toksičnim papirima davale ocene AAA, da su sarađivale u finansiranju Grčke, da su mnogo puta bile istovremeno plaćene za savetovanje i ocenjivanje velikih firmi. No, pošto im "finansijska tržišta" i dalje veruju, one mogu uništiti i manje države.