Plata druga Tita

(NIN, 04.12.2008)

Nikada neprežaljeni, doživotni lider svih jugoslovenskih naroda navodno nije imao platu. Njegovi veliki sledbenici, nosači štafete i čuvari komunizma od trulog Zapada, koji su se uglavnom danas našli u nevladinim organizacijama i najvećim zagovornicima zapadnih integracija, tada su govorili kako drugu Titu plata i nije potrebna jer ga svi toliko vole da niko ne želi ništa da mu naplati. Na drugoj strani tužne srpske priče, tadašnji veliki borci protiv večnog komunizma, koji nekim čudom danas uglavnom u očaju gledaju na zapadne demokratske tokove, tvrdili su da Tito nije morao da ima platu jer se niko, jednostavno, ne bi usudio da mu naplati bilo šta. Slavni srpski glumac Ljuba Tadić napravio je šalu posle jedne premijere u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kada je pozvao druga Tita da plati piće prisutnim glumcima u pozorišnom salonu, zbog čega je odjednom prestao smeh, neka čudna tišina je pratila predsednikovo preturanje po džepovima, a onda se pojavio ađutant koji je uredno platio piće za vesele glumce. Svi su se nasmejali, jače nego što je bilo potrebno za tu priliku.

Neki sociolozi će možda napraviti analizu asketizma najvećeg lidera 20. veka, koji je nekako ostao zapamćen kao veliki hedonista, ali su politički hroničari već skloni da prave skice za grupne portrete lidera koji su uglavnom skromni i pošteni, ali je neki komedijant slučaj hteo da se oko njih okupe gramzivi, bezobzirni mangupi, koji kradu, lažu i sklapaju ostale uvozno-izvozne poslove pod maskom poštenih lidera.

Srbija je na jesen 2008. godine ušla u ozbiljnu ekonomsku krizu, iako su građani očekivali, kada je formirana istinski proevropska vlada Cvetković-Tadić-Dačić-Dinkić, bolji život, ubrzane evropske integracije, besplatne akcije, silne strane investicije. Neki vladini funkcioneri su bili dovoljno pametni da kažu kako kriza neće uticati na Srbiju, neki još pametniji su zaključili kako ćemo još od krize imati koristi, ali se ipak ispostavilo da je svaki građanin osetio na svojoj koži razmere krize, iako glavne posledice krize možemo očekivati tek sledeće godine.

Masi nezadovoljnih ljudi, koji su poletno očekivali tako mnogo a dobili tako malo, upriličena je odlična medijsko-scenska igra pod nazivom svaki svoga lovite menadžera. Nije naravno nikakva tajna da partije već osam godina, na najprimitivniji način slede Miloševićevu kadrovsku politiku, te da svojim aktivistima kao neku vrstu plena dodeljuju preduzeća, upravne odbore i bar četiri godine lagodnog života sa kompanijskim karticama, automobilima, otvorenim računima u elitnim restoranima i hotelima. Nije nikakva tajna ni da su plate i nadoknade za rad, koji uglavnom za njih obave zaista stručni ljudi, bezobrazno visoke i da to iritira svakog čoveka koji je pomislio da, kao poreski obveznik, ima pravo da kontroliše kako se raspodeljuje novac, koji mu država svakog meseca uzima bez prava na žalbu. Ali priča o Bojanu Krištu, Dinkićevom genijalcu, koji je napravio čudo na Aerodromu Beograd jer je smogao snage da reformiše, tj. otpusti trećinu radnika i poveća takse van svakog razuma, deluje kao loša politička drama u kojoj nema pozitivnih likova. Samo dan nakon što je Krišto podneo ostavku, a Dinkić počeo da jadikuje nad sudbinom mladog, nesuđenog lidera, pojavile su se vesti o znatno većim platama u NIS-u, ali su mediji, pošto je reč o kadrovima DS-a i bivšoj savetnici predsednika Republike, shvatili da baš ne treba preterivati sa istraživačkim novinarstvom. Pao je Krišto, smanjićemo plate direktorima i članovima Upravnih odbora i naša vesela marketinška igra može da se nastavi. Možda ćemo pred kamerama i fotoaparatima lojalnih medija uhvatiti neku čistačicu kako krade papir ili nekog šofera koji svakog dana krade 20 litara benzina od države u krizi, ali ozbiljna priča o potrošnji u javnom sektoru neće biti otvorena.

Jedan ekonomista, koji je nepouzdan pošto nije član nijedne stranke, rekao je potpisniku ovih redova da plate svih direktora i članova upravnih odbora javnih preduzeća ne prelaze milion evra mesečno. Država bi dakle mogla dosta (možda i 300.000 evra), da uštedi sa ovim medijskim, propagandnim akcijama, ali i dalje nije jasno šta će to država da ponudi građanima za nekoliko meseci. Od petog oktobra do danas, Srbija je dočekala stotine vrhunskih stručnjaka koji su se vratili u zemlju da bi pomogli narodu iako su tamo negde daleko živeli mnogo bolje – među njima je sigurno bilo dosta iskrenih, časnih ljudi koji su zaista želeli da pomognu zemlji, ali se nekako ispostavilo da su oni, koji su se najviše žrtvovali, ostavljali najbolje poslove na Zapadu, spavali kod tetke, živeli na donacijama strine iz Londona, na kraju te potresne priče uspeli da kupe vile na Dedinju, a u Srbiji zarade više nego što su mogli da sanjaju na Zapadu.

Lov na menadžere, bez ozbiljnije političke zaleđine, pomoći će možda građanima da prebole prvi talas ekonomske krize koji im je već uzeo 50 evra prosečne zarade. Sve dosadašnje demokratske vlade su, međutim, postigle zadivljujuće nacionalno jedinstvo oko nekoliko stvari – nikako ne treba otkrivati finansijere partija, nipošto ne treba remetiti feudalnu podelu vlasti i javnih preduzeća i nikada ne treba uspostaviti ozbiljnu kontrolu potrošnje para poreskih obveznika. Jedan tender, jedna javna nabavka, ovo društvo ošteti više od svih direktora i članova upravnih odbora zajedno. Samo Mobtel, koji godinama nije imao profit da bi na kraju bio prodat za milijardu i po evra, pokazuje kakve razmere korupcije i krađe su moguće u Srbiji. Tu, dakle, nema vlasti i opozicije. Srbija je podeljena na političke partije, koje na različitim nivoima i u različitoj meri pljačkaju građane, i same građane koji u to veruju ili ne veruju. A plata druga Tita je bila ista kao i plata druga Krišta.