Okupacija pameti i pamćenja u Crnoj Gori

(Večernje novosti)

Profesor dr Dragan Stanić o golgoti srpskog jezika u Crnoj Gori: Postaje normalno da se svi najumniji Crnogorci proglase nesposobnim da znaju kojim jezikom govore

U Crnoj Gori je na delu strašan, užasan projekat potpunog obračuna sa precima i sa istorijskom Crnom Gorom. Otkako je započeta svojevrsna istraga predaka, kako sam je jednom prilikom nazvao, u Crnoj Gori ne samo što postaje moguće nego i poželjno sve ono čega bi se svaki tradicionalni Crnogorac normalne pameti stideo kao najveće sramote.

Sa stanovišta nekolikih crnogorskih partija i one jedne, najuticajnije, kao i sa stanovišta državne politike koju ta partija oblikuje, sada postaje normalno da se svi najumniji Crnogorci - od Ivana Crnojevića, vladike Danila, Save i Vasilija, preko Svetog Petra Cetinjskog i tajnovidca Njegoša, kneza Danila, pa do Stefana Mitrova Ljubiše, Marka Miljanova i kralja Nikole - proglase nedoučenim i mahnitim, nesposobnim da znaju kojim jezikom govore, kojoj crkvi pripadaju, kojeg naroda su deo, te na kojem temelju treba da grade svoju budućnost. Ono što su tradicionalni Crnogorci uz najveće žrtve nepokolebljivo branili pred navalom Turaka, Mlečana, Austrijanaca i inih, sada nekakvi moderni Montenegrini hoće sami da ponište i da proglase greškom i lažima. Montenegrini bi da budu jedini ovlašćeni kreatori crnogorske budućnosti, a budućnost treba da bude potpuno lišena prošlosti, kao da je prošlost Crne Gore nešto čega bi se trebalo stideti.

Jezičko nasilje koje se u Crnoj Gori sprovodi kao državna politika, samo je deo sveukupnog nasilja nad Crnom Gorom i Crnogorcima, a to nasilje treba na tom prostoru i nad tim narodom da posluži kao temelj za izgradnju njihovog lažnog identiteta. Na taj način duh lažnog cara Šćepana Malog postaje osnov za zvanični mentalni stav koji treba svim državnim sredstvima braniti. Zabrana tradicionalnog imena srpskog jezika jeste jedna od prvih mučnih odluka koje se moraju sprovesti sada, kad je politika laži postala osnov državne politike. Pritom, Montenegrini moraju sve to obaviti tako da ova zabrana ne nalikuje na one sprovođene u vreme austrougarske ili italijanske okupacije. Treba, dakle, sprovesti okupatorski program, ali tako da se niko ne doseti da je reč o okupaciji normalne pameti i istorijskog pamćenja Crne Gore.

Kad su austrougarske trupe, početkom 1916. godine, osvajale Crnu Goru, besomučno su granatirale vrh Lovćena i Njegoševu kapelu, a sve to s namerom da unište svaku ideju o njegoševskoj, petrovićevskoj, crnogorskoj samosvesti koja Crnogorce nije odvajala od Srba. Na zgarištu i ruševinama te kapele i srubljenog, ponosnog Lovćena, danas se gradi nekakva montenegrinska samosvest koja počiva na pamćenju ne trajnijem od pamćenja jednog leptira. Jer da je to pamćenje iole temeljnije i dublje, ono bi moralo znati da je bezbroj mesta u Crnoj Gori koja će morati biti bombardovana i sravnjena sa zemljom da bi se veza sa ostalim Srbima pokidala i da bi se na takvom temelju podigla montenegrinska kula dostojna pameti jednog leptira.

Kada će sve to prestati? Prestaće onih dana kada sami Crnogorci shvate da je tradicionalna figura spoljašnjeg neprijatelja sada postala unutrašnja činjenica iznedrena u samoj Crnoj Gori! Kada shvate da su im se spoljašnji neprijatelji uvukli iznutra i da sada sprovode na delu sve ono što se spolja vekovima želelo. Razdor koji je delio Crnogorce od spoljašnjih neprijatelja postao je sada razdor koji cepa samo biće Crnogoraca.

Mudre vladike crnogorske su u svoje doba počele na prostoru herojske Crne Gore da mire i organizuju često zavađena bratstva i plemena, počele su da izgrađuju državu i vojsku, a onda su usledile i velike pobede na Martinićima, Krusima, Grahovu, Vučjem dolu, Fundini i drugde. Danas pobediti u ovakvim i sličnim bitkama, to ne podrazumeva voditi bojeve krvave nego voditi bojeve za suštinsko razumevanje sebe i sopstvene kulture. Mesta velikih bitaka su sada negde u nama samima, u našoj sposobnosti da sagledamo ko smo i šta smo, te da ne dozvolimo da nas jedan nasilni državni aparat pretvori u poslušnu raju nesposobnu da živi po slobodarskim zavetima naših predaka.

Kad sve to shvatimo i kad počnemo, mirno i civilizovano, da živimo u skladu sa samim sobom, sa svojim precima i sopstvenom kulturom, u skladu sa jezikom, crkvom i narodom kojem pripadamo, nasilna vlast koja sve to osporava povući će se sama od sebe. To danas znači stati na crtu koju prepoznajemo na Krusima, Grahovu, Vučjem dolu i na svim drugim mestima autentične crnogorske istorije.

Autor je predsednik Matice srpske, u svetu književnosti poznat kao Ivan Negrišorac