Novinar pred sudom

 (Politika, 13.06.2009)

Prvo se pojavila informacija-spekulacija da bi 400 sudija u Srbiji moglo da ostane bez posla. Jer kao višak su. No, da za sudije u ovoj zemlji ipak ima posla, a za tužioce verovatno i posebno, odmah se pobrinulo Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu. Ono je najavilo početak analize „uloge medija u podstrekavanju na ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina”. Analiza tog podstrekavanja sigurno nije lak posao, pa se na to čekalo, eto, samo 19 godina. Pa će se sada analizirati i ambijent i atmosfera u društvu koja je prikazana u medijima. Pre 19 godina. U Srbiji se dakle, uz zatvaranje hiljade radnih mesta, otvara i jedno novo radno mesto: „analizator atmosfere i ambijenta devedesetih godina”. U timu analizatora sve su čuvena novinarska imena, psiholozi i pravnici,a tužilaštvo ih krije.

Znači, protiv onih koji su zlonamerno i tendenciozno pre 19 godina prikazali atmosferu i ambijent u društvu tužilaštvo bi moglo da podigne i krivičnu prijavu zbog krivičnog dela u izveštavanju. Kako reče portparol Tužilaštva za ratne zločine gospodin Bruno Vekarić „utvrđivaće se uzročno-posledična veza koja je mogla da doprinese zločinima”. Pretpostavljam da gospodin Vekarić tu kauzalnu vezu pravnički onako suptilno naslućuje iz činjenice da je neko pobio neke civile posle nekog novinarskog priloga u medijima. Ispada to upravo tako, jer eto tužilaštvo je došlo do takvih saznanja, optuženi za ratne zločine branili su se tokom suđenja da zločinački akt nikada ne bi učinili da nisu pre toga videli tu i tu TV emisiju. Kako optuženi za ratne zločine apsolutno sve veruju novinarima i kako su ih takve TV emisije toliko uzbudile, oni su verovatno odmah izleteli na ulicu i počeli da ubijaju sve redom. Predlažem zaposlenima u tužilaštvu da u kancelarijama odmah izvese slike kardinala Rišeljea, a svim pravnim fakultetima u Srbiji da otvore još jednu katedru: „atmosfera i ambijent”. Jer, kroz 19 godina neko će verovatno analizirati zašto su mediji javljali kako radnici u Srbiji jedu svoje prste ili kolektivno leže na pruzi...

Volter Kronkajt imao je običaj da kaže „da novinari predstavljaju svet onakvim kakav jeste”. U tom kontekstu leži i stara novinarska dilema: da li rešenje nekog sukoba može biti olakšano ili otežano zahvaljujući mom izveštavanju? Ali to je sud koji se donosi posle, jer novinari ni na koji način ne mogu da znaju da li bi se ono što vide ili čuju dešavalo na isti taj način i da li bi se uopšte i dešavalo da niko nije ni pomislio da ćemo mi o tome izvestiti. To je kolo povratne sprege, način na koji se opisuje uticaj vesti na složene procese koji deluju u dešavanjima u svetu. Njegovo izdvajanje kao jednog merljivog faktora u tim dešavanjima može da liči na pokušaj izdvajanja jedne jedine boje iz kantice u kojoj je pomešano više boja. Njeno prisustvo, međutim, ma kako razređeno, može se i dalje uočiti u sklopu te mešavine boja. Zlokobni znak je tu, svaki novinar snosi u svakom trenutku neizmerljivu količinu odgovornosti za ono što će se zatim desiti? Ako je, dakle, odgovornost neizmerljiva, da li je i nepredvidljiva? Ili možda možemo da utvrdimo zbirni uticaj posebnih obrazaca izveštavanja na tok narednih dešavanja? To bi moglo da nas dovede do neugodnih etičkih pitanja. Možemo li da donosimo sudove o posledicama našeg izveštavanja pre i u toku samog izveštavanja? I kako bi ti sudovi uticali na način našeg izveštavanja? Glavno pitanje jeste na koji način objašnjavamo nasilje, kako to objašnjenje proističe iz našeg opredeljivanja ili nastaje na osnovu našeg opredeljivanja o čemu da izveštavamo i na koji način. Prema kolu povratne sprege, u toku formulisanja bilo koje politike vrše se procene o tome kolika je verovatnoća da se o njoj izveštava kao o realnom rešenju. Te procene zavise i od toga kakva je dijagnoza problema postavljena. Ako dijagnozirate nasilje kao autistično, ludačko, zlo, iracionalno, onda ćete lakše prihvatiti i nasilje kao lek.

Rat je uvek bio iskušenje za medije. U Hrvatskoj su 1991. jedne novine objavile spisak Srba „koji su jataci JNA” sa tačnim kućnim adresama. Posle su ti ljudi nestali i do danas nije poznata njihova sudbina. Jedna hrvatska novinarka poručila je tada da ZNG bombarduju Šibenik, da bi onda u svom izveštaju za to bombardovanje mogla da optuži „srbočetnićke snage”. Svi o tome znaju, ali kažu bio je rat. Američki TV novinar koji se bio na nosaču aviona tokom rata protiv Iraka 2003. upitao je pilota bombardera „da li je zadovoljan svojim učinkom”. Drugi je američki novinar tokom istog rata upitao predstavnicu za štampu Pentagona Viktoriju Klark „da li Amerikanci mogu da očekuju još jednu predstavu poput napada na Bagdad koji je izazvao šok i užas?”. Gospođa Klark je ljutito odgovorila da rat nije igra. Tomas Fridman, kolumnista „Njujork tajmsa”, neke je svoje tekstove tokom agresije na Jugoslaviju 1999. završavao usklikom: „Dajmo šansu ratu!”.

O, da, priznajem da sam devedesetih podstrekavao vrh JNA da izvrši vojni udar. Ali me nisu poslušali.