Nokaut na nogama

(NIN 29.7.2010)

Srbija je od petog oktobra promenila pet vlada, neke su opisivane kao šampioni reforme i evropejstva, neke kao nepopravljivo tradicionalističke i evroskeptične, ali su sve na kosovskom pitanju nailazile na isti zid nerazumevanja u Briselu i Vašingtonu

Neće se nikada saznati koliko je na srpskoj berzi 22. jula 2010. godine koštala nekada najskuplja srpska reč, ali je sva prilika da je kao i sadašnja najskuplja reč, evro, dostigla istorijski minimum. Nije Srbija tog dana, dok je japanski sudija Ovada saopštavao da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti s međunarodnim pravom, izgubila nešto što je imala dan ranije, ali je izgubila poslednju, veliku kopču sa delom teritorije koja je za dve decenije prošla put od kolevke, duše srpskog naroda, do tereta i prepreke za evropsku budućnost. Ta kopča koja je vezivala Srbiju sa Kosovom se, izgleda, zvala međunarodno pravo ili neki sasvim individualni osećaj za pravdu.

Presuda (ili savetodavno mišljenje) je možda označila kraj dvojne politike u kojoj se šalju poruke različite sadržine i domaćoj javnosti i zapadnim saveznicima, što je do sada činilo Vladu Srbije savršeno stabilnom, ali je od ključne izborne parole “I Kosovo i Evropa” na kraju ostao jedan zamrznuti konflikt i zamrznuta evropska perspektiva. Neki komedijant slučaj je udesio da u večeri kada su građani Srbije pokušavali da shvate razmere nacionalnog poraza, svetske nepravde ili novih evropskih perspektiva, nacionalna televizija prikaže film “Nikad ne odustaj”. Srpski zvaničnici bili su uvereni da će presuda, ili savetodavno mišljenje, biti znatno povoljnija po Srbiju – nekoliko dana pre njenog izricanja je svim ambasadorima u zemljama koje su priznale Kosovo naloženo da zatraže od zemlje domaćina da preispita stav o priznanju posle izricanja presude Međunarodnog suda pravde. Pre toga je Srbija učtivo odbila ponudu važnih evropskih zemalja da zajedno rade na rezoluciji u UN, uverena da će savetodavno mišljenje osnažiti poziciju Srbije (pre povlačenja kineskog sudije, po kabinetima se govorilo da Srbija u MSP vodi sa 8-7) i da će posle Generalne skupštine UN Beograd imati sasvim solidne pozicije za otvaranje novih pregovora o Kosovu. Jedan zapadni diplomata uveren je da je prerano otvaranje karata ili, preciznije rečeno, iznošenje podele Kosova na pregovarački sto, samo dodatno mobilisalo američku administraciju i vodeće evropske zemlje da konačno zatvore kosovsku epopeju.
Za nepovoljnu odluku najviši srpski zvaničnici su saznali u utorak, 20. jula, dva dana pre nego što će MSP javno saopštiti mišljenje, a predsednik Tadić je u sredu održao niz sastanaka sa saradnicima i nekim opozicionim liderima, na kojima ih je obavestio kakve vesti mogu očekivati iz Haga. Početkom nedelje su iz Ministarstva spoljnih poslova pozivani ugledni penzionisani ili aktivni ambasadori koji bi trebalo da ponesu poruku predsednika u 55 zemalja sveta za koje se procenjuje da bi posle presude mogle da priznaju Kosovo.
Umesto starog argumenta za neodlučne zemlje da ne priznaju Kosovo dok Međunarodni sud pravde ne zauzme stav, sada će srpska diplomatija pokušati da kupi još koji mesec molbom da se sačeka sa priznanjem dok Generalna skupština ne raspravlja o Kosovu. U ranijim susretima, libijski lider Moamer Gadafi obećao je Tadiću i drugim zvaničnicima da će Libija, koja predsedava u UN do trećeg utorka u septembru, staviti na dnevni red Generalne skupštine raspravu o Kosovu. Od srpskih zvaničnika se takođe može čuti da bi sednica mogla da se održi između 5. i 10. septembra, ali postoji i izvesna rezerva da bi Libija, koja pokušava da poboljša odnose sa SAD i Velikom Britanijom, mogla da zaboravi na obećanje. Vlada je sa nekoliko vatrenih izjava zvaničnika poslala poruku domaćoj javnosti da će Beograd svim diplomatskim sredstvima nastaviti borbu za Kosovo, po cenu zategnutijih odnosa sa EU i SAD, ali je istovremeno poslala jasne poruke Briselu i Vašingtonu da je spremna za “istorijski kompromis”. Dok je Skupština Srbije držala vanrednu sednicu, Tadićev spoljnopolitički savetnik je, prema rečima šefa italijanske diplomatije Franka Fratinija, ministrima spoljnih poslova EU u Briselu izneo pomirljive stavove o rešenju kosovskog problema, koji otvaraju mogućnost pregovora. Srbija bi, dakle, posle UN mogla da izdejstvuje ono što EU već danas očekuje od nje – dijalog sa Prištinom, koji se neće baviti statusom Kosova.

“Mislim da se nazire da će Srbija u saradnji sa EU ući u proces pisanja rezolucije, jer rezolucija kojom bi izrazili protivljenje EU i SAD ne bi imala velike šanse za uspeh, a Srbija bi dodatno odložila već usporene evropske integracije”, ocenjuje bivši ambasador Ivan Vujačić, koji napominje da bi se posle Generalne skupštine mogli očekivati razgovori Beograda i Prištine, ali ne o statusu Kosova već možda o statusu severnog dela unutar Kosova. Američki diplomata je, u okviru velike izlazne kosovske strategije, napomenuo da bi kosovski premijer Tači bio spreman da razgovora o autonomiji za severni deo Kosova. ”Ono što sam ja čuo jeste da je (premijer Tači) više puta javno rekao na Kosovu da u okviru Evropske unije postoji mnogo regiona koji su kao takvi i priznati i da je on spreman da razmotri kreativan način na koji bi specifična priroda severa Kosova mogla da se prilagodi unutar jedinstvenih granica Kosova…”, rekao je Kristofer Del, američki ambasador u Prištini. On je precizirao da su slični regionalni aranžmani već postignuti u Belgiji, Južnom Tirolu i u drugim zapadnim zemljama.

Među albanskim ideolozima se i dalje ne isključuje mogućnost razmene teritorije za preševsku dolinu, ali niko ozbiljan u Srbiji nije objasnio šta bi to Srbija dobila tom razmenom.

U saradnji sa EU, Srbija je pre dve godine uspela da kosovsko pitanje sa političkog polja prebaci u dvorište Međunarodnog suda pravde, čime je za ministre „desnog dela“ Vlade, koji se u zapadnim ambasadama ironično opisuju kao nosioci kosovske spomenice (za neupućene, među vatrene borce za kosovsku stvar se nikako ne ubrajaju ministri iz SPS, već ministar Jeremić i neki Tadićevi saradnici ), Srbija dobila utakmicu na terenu na kojem je najjača – međunarodnom pravu. Zagovornici ideje „Evropa bez alternative“, na drugoj strani, u tom potezu videli su samo dobru kupovinu vremena jer će se kosovske strasti do presude ohladiti, a Srbija će biti spremna da prizna realnost, koja se u opozicionom rečniku naziva poraz. Pisanje rezolucije za UN još nije počelo, ali se od sagovornika NIN-a može saznati da bi, ukoliko bi bila rađena u saradnji sa EU, morala da sadrži dve tačke – da se, bez ikakvih ocena, konstatuje odluka MSP i da je nužno pokretanje dijaloga Beograda i Prištine, koji bi bili tehničke prirode ali se ne bi tako zvali.

Iako je sa ministarskog sastanka Evropske unije poručeno da Srbija može očekivati ubrzane evropske integracije, Brisel je diskretno stavio do znanja Srbiji da za konstruktivan pristup kosovskom problemu može očekivati da se kandidatura Srbije, podneta u decembru prošle godine, prosledi na razmatranje Evropskoj komisiji. Za Srbiju je važno što je pet članica EU, koje nisu priznale Kosovo, ostalo pri tom stavu i posle Međunarodnog suda pravde, jer će zbog unutrašnjih prilika EU gledati da Srbija iz kosovskog ciklusa ne izađe ponižena, ako već mora da bude poražena. Govoreći o prijateljima u EU, jedan od ministara u Cvetkovićevom kabinetu će čak reći da je odluka haškog suda “više šokirala španskog ministra Moratinosa nego ministre iz šifrovane stranke”.

“Srbiji treba pomoći da zatvori kosovsku stranicu uzdignute glave. EU jako dobro zna da građanima Srbije Kosovo više nije prioritet, ali da im je važno da iz čitave priče ne izađu kao potpuni gubitnici”, reći će jedan ambasador u Beogradu, čvrsto uveren da je Kosovo bilo samo teret na plećima mlade srpske demokratije .

Neposredno pre saopštavanja presude, američki potpredsednik DŽozef Bajden pozvao je predsednika Tadića, čime je možda simbolično želeo da stavi do znanja da Vašington i dalje ima ulogu staratelja nad sudbinom Kosova, iako se već godinama povlači sa Balkana. Prema izvorima NIN-a, američkoj administraciji će u narednim nedeljama najvažnije biti da se Milorad Dodik ne udubljuje previše u odluku MSP jer je reč o jedinstvenom slučaju, a od Beograda će otvoreno tražiti da obeshrabri svako pominjanje referenduma ili nezavisnosti RS.

U Vladi Srbije, zapravo do nekoliko dana pred odluku vladao je optimizam, ali je odluka suda uzdrmala samo šefa diplomatije Vuka Jeremića. Ako bi se pravila analiza srpskih medija i odnosa unutar Vlade, moglo bi se zaključiti da je Vlada lakše podnela odluku haškog suda nego operaciju ministra zdravlja u Nemačkoj. To ne govori mnogo o Kosovu, već o odnosima u Vladi u kojoj bi svaka stranka rado ušla u sukob ako bi znala da u njemu može da pobedi, a istraživanja javnog mnjenja lepo govore da iz kosovske bitke možete da dobijete malo glasova, a mnogo nevolja od zapadnih potencijalnih saveznika.

Radmila Nakarada, članica Saveta Ministarstva spoljnih poslova i profesorka Fakulteta političkih nauka, kaže da je problem u tome što jedna relativno mala, slaba i iznutra posvađana država pokušava da pronađe način da očuva svoj teritorijalni integritet i da postane sastavni deo evropskih integracija u trenutku kada je načelo suvereniteta radikalno relativizovano, a u kome ne postoji nijedna autonomna međunarodna institucija koja može delovati nezavisno od uticaja najmoćnijih. „Izostanak unutrašnjeg konsenzusa sudara se sa nemilosrdnošću spoljne moći i, naravno, doživljava poraz. Manevarski prostor je i ranije a i sada počivao na unutrašnjim sposobnostima da se izgradi jedinstvo oko ključnih nacionalnih tj. državnih ciljeva. Pogotovu kada su državni ciljevi - i Kosovo i Evropa - za spoljne aktere, zapravo inkompatibilni i svode se na nemoguć unutrašnji izbor. Nijedna partija, nijedan politički akter pojedinačno nije mogao, i ne može da umanji nemilosrdnost objektivnih okolnosti. “

Najveći optimisti u Vladi iskreno su verovali da odluka suda može da bude u našu korist; čak su izvodili neke računice kako to može da se desi, dok je preovlađujuće bilo očekivanje da će sud doneti mišljenje koje neće biti jasno već će, u zavisnosti od tumačenja, biti pozitivno i za srpsku i za albansku stranu. A, treba biti iskren i reći da veliki broj ministara zapravo uopšte nije nešto preterano ni zanimalo kakva će biti odluka MSP. Deluje neverovatno, Kosovom se bavi ceo svet, ali za mnoge članove Vlade Kosovo više nije tema. Na Kosmetu više nema glasača od kojih može da se naplati patriotizam, a i u ostatku Srbije kosovska tema nije tema na kojoj se više mogu ubirati poeni (ko ne veruje neka pita Koštunicu) pa se pragmatični političari Srbije zapravo više i ne bave njime. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Kosovo za Srbina, pritisnutog ekonomskim problemima, mnogo manje zanimljivo od pitanja zapošljavanja, životnog standarda, korupcije. „Kosovo je ekstremno emotivna tema i ono je za građane bitno koliko ga ima u medijima. U vreme proglašenja nezavisnosti to je bila najbitnija tema, ali je od tada sistematski padalo, pa je pre ove odluke suda bilo ispod 10. mesta prioriteta građana“, kaže Srđan Bogosavljević, direktor „Stratedžik marketinga“. On navodi još jedan razlog zbog koga naši političari sve više izbegavaju da se bave Kosovom. „Političari izbegavaju da se bave temama gde ništa ozbiljno ne mogu da ispune.“ Kad je već tako, naši političari se ne bave Kosovom više nego što moraju pa je zapravo još jedna neravnopravna kosovska bitka, u kojoj je gotovo nemoguće bilo pobediti - bar u carstvu zemaljskom, prepuštena jednom 35-godišnjem fizičaru koji već četvrtu godinu obavlja funkciju srpskog ministra spoljnih poslova.

Vuk Jeremić bi dobio Nobelovu nagradu za fiziku da je mogao uspešno da reši kosovsku jednačinu. Ali nije. Kao nekada Sergej Bubka u skoku s motkom, Vuk Jeremić je tri godine podizao lestvicu za po centimetar, dok je nije postavio na visinu koju nije mogao preskočiti. Njegov greh nije u tome što nije uspeo da je preskoči, već što je celu politiku bazirao na projektovanom uspehu. I nakon što se taj uspeh nije dogodio, izgleda kao da bi svaki sledeći potez bio neozbiljan. Jer, ako je govorio, od Jamajke do Sirije: Nemojte da priznajete Kosovo do mišljenja MSP-a, šta sada da kaže kada mišljenje nije onakvo kakvo smo očekivali. Njegov greh je i u tome što je pumpao optimizam do nivoa da poraz deluje katastrofično. I kada se desio poraz, Vuk Jeremić može da očekuje da se tek sada svi izmaknu i ostave ga da plati račun, kao što je rastom svog rejtinga naplaćivao uspehe u ove tri godine.

Istina, predsednik Boris Tadić je na skupštinskoj sednici o Kosovu objasnio da Vuk Jeremić nije kreator ove politike već da je on samo sprovodi na najbolji mogući način, ali je u istoj rečenici dodao i da „u praksi stvari izgledaju brutalno za onoga ko sprovodi politiku“. Pogotovo, to može da bude tako ako predstavnici najmoćnijih zemalja sveta toga koji je sprovodio politiku targetiraju kao „nekoga ko im pravi probleme“. Kako je to već jednom, u šali ili zbilji, definisao američki potpredsednik DŽozef Bajden. I već upućeni mediji izašli su sa naslovima „Amerika traži smenu Jeremića“.

Ali, to je već problem najagilnijeg ministra i kabineta u kojem sedi. Problem svih nas je odluka koju su svi ministri saznali dan pre nego što ju je izgovorio sudija Ovada. Predsednik Tadić imao je pojedinačne sastanke sa ministrima, gde je tražen jedinstven nastup unutar vladajuće koalicije. I sa više ili manje rezerve svi su stali iza državne politike. Svi izuzev Vuka Draškovića. Lider danas patuljastog SPO-a iz Budve je zagalamio da Srbija mora da menja državnu politiku, da će Kosovo postati članica UN i da Srbija treba da se prilagodi realnosti. Više od toga što narušava jedinstvo vladajuće koalicije, Draškovićeve izjave su zanimljive po tome što je reč o čoveku koji je pre Jeremića obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, dakle čiji je posao bio da ne dozvoli upravo to za šta se sad zalaže.

Ako je u vlasti i medijima ipak očuvano nekakvo jedinstvo, nije se uspeo pronaći minimalni zajednički imenilac sa opozicijom. Zapravo, nije se ni tražio, ako u to ne računamo pozive ministra Jeremića, u intervjuima, na državno jedinstvo. Uostalom, dve godine nije bilo sednice parlamenta o Kosovu. Ipak, iako nisu vršeni dogovori sa opozicijom, iako je pretilo da se i na kosovskoj temi pokaže sva podeljenost srpskog društva i srpske partijske scene, to se nije dogodilo. Posle rasprave koju je predsednik Tadić nazvao „konstruktivnom i demokratskom kakva nije bila u 15 godina“, za skupštinsku rezoluciju o Kosovu glasali su i poslanici Srpske napredne stranke, Srpske radikalne stranke i Nove Srbije, odnosno ukupno 192 od 216 prisutnih poslanika.

Lider SNS-a Tomislav Nikolić rekao je da nije trenutak za svađe, amnestiranje i napade, ali da bi bilo dobro da je premijer Mirko Cvetković pozvao šefove poslaničkih grupa pre sednice da se dogovore o tekstu predloga, jer „koja je svrha Skupštine ako poslanici nisu upoznati sa tekstom predloga vezanim za Kosovo, koje Vlada šalje u svet, poput najavljene rezolucije u Generalnoj skupštini UN“. „Ovde čujem da smo mi tražili da se jednostrano proglašena nezavisnost proglasi kao akt suprotan međunarodnom pravu. MSP je rekao da to nije suprotstavljeno međunarodnom pravu. Dobili smo šta smo tražili i sad svi treba da ispaštamo zbog toga i sve će u Srbiji da se promeni, osim Vlade.” Ipak, nakon što su prihvaćena tri njegova amandmana, naprednjaci su glasali „za“, baš kao i radikali, čiji amandmani nisu prihvaćeni.

Protiv su čvrsto ostali LDP i DSS. „Ako volimo Kosovo, ne možemo da ga branimo tako što ćemo lagati sami sebe i čitavu zemlju. Tako što ćemo čekati septembar, sa idejom da će se svet do tada okrenuti na glavu. Neće, i zato nigde nećemo stići ako se ne suočimo sa činjenicom da nešto moramo da promenimo“, kaže za NIN Čedomir Jovanović. I to, reći će predsednik LDP-a, odmah, ne čekajući septembar već, smatra, i to vreme mora da bude iskorišćeno u korigovanju naše politike i njenih manira. „Tražimo potpuno odbacivanje dosadašnjih kalupa, konačno iskreno okretanje evropskim reformama, promenu spoljne i regionalne politike, jer su one sada bazirane na `frontovskoj` matrici, u kojoj šef diplomatije svake nedelje otvara novo bojište i žarište, sa kojih se redovno vraća poražen,“ kaže Čedomir Jovanović.

Boris Tadić bi mogao da bude zadovoljan što je skupštinska rasprava o Kosovu ostavila na istoj strani dva politička antipoda – LDP koji ga kritikuje zbog kontinuiteta politike sa Koštunicom i DSS koji ga kritikuje što je odstupio od jedinstvene državne politike kreirane u vreme vlade Vojislava Koštunice. Miloš Jovanović, potpredsednik DSS-a, kaže da je ova odluka MSP-a tek prva ozbiljna vidljiva manifestacija jedne potpuno pogubne politike koju na amaterskom nivou vodi naš državni vrh. „Kad se čitava politika svede na marketing i na obećavanje nečega što isključuje jedno drugo: i odbrane Kosova, i ulaska u EU, dobije se ovakav rezultat.“ Ali, da li je bilo alternative, da li bi taktika DSS-a da tuži najveće zemlje na svetu dala bolji rezultat? Da li bi se MSP uopšte izjašnjavao o tužbi Srbije protiv npr. SAD ili Nemačke? „Traženje savetodavnog mišljenja od MSP-a je imalo manje pobornika u stručnoj javnosti od podizanja tužbi, ali naša vlast se nije na to odlučila zbog taktike, već zbog političke želje da se ne zamera nikome. Ako je polazna premisa da EU nema alternativu, u pravu ste, nije bilo razumne alternative. Ali, ako je polazna premisa da branimo svoju zemlju, onda je i te kako bilo alternative. Sud je sada iskoristio loše formulisano pitanje i dao je mišljenje ni o čemu. Ne znam da li bi se oglasio nadležnim da smo podneli tužbe, niti tvrdim da bi to garantovalo uspeh. Ali tvrdim da se ne može odbraniti Kosovo a da ga branite samo do granice do koje se ne zamerate nikome“, kaže Miloš Jovanović.

Posle presude MSP, Srbija deluje kao bokser koji se digao sa poda i klecavih nogu govori da mu nije ništa. Rasprava u parlamentu, u kojem je s pravom više puta konstatovano da Kosovo nije problem ove vlade već mnogih prethodnih i budućih vlada, privremeno je oslobodila građane osećaja gubitništva i frustracija zbog svetske nepravde. Ali Kosovo bi moglo da ostane zamrznuti konflikt u Srbiji, čak i kada to prestane da bude za EU ili za Balkan. Posebno ako se ispostavi da je Srbija bila “veoma konstruktivna” prema Kosovu, a Evropa nije bila nimalo konstruktivna prema Srbiji.
„Promene će se pre svega desiti u javnom mnjenju, skepticizam prema EU će verovatno porasti, kao i nepoverenje prema `međunarodnoj zajednici`. Gorčina će jače obojiti pojedine segmente društva, verovatno i dodatno radikalizovati ekstremnije polove, dok će kod drugih pojačati konformizam, višak spremnosti da se nagode sa realnošću. Jednom rečju, polarizacije i podele će se produbiti, a to će obojiti unutrašnju političku scenu, ali i regionalnu. Nakon ove odluke `stabilnost regiona` će nužno podrazumevati jaču primenu spoljnih sredstava prinude i proizvoljnosti, nedemokratskih načela i pritisaka, da bi se Pandorina kutija zatvorila”, smatra Radmila Nakarada.

Srbija je od petog oktobra promenila pet vlada, neke su opisivane kao šampioni reforme i evropejstva, neke kao nepopravljivo tradicionalističke i evroskeptične, ali su sve na kosovskom pitanju nailazile na isti zid nerazumevanja u Briselu i Vašingtonu. Posle teške presude Međunarodnog suda pravde i lako postignutog jedinstva dve najveće stranke u Srbiji, otvara se mogućnost da Srbija pokuša da izbori izlaz iz kosovskog ciklusa. Opozicija će reći da smo umesto podele koja se neće tako zvati, dobili poraz koji se neće tako zvati. A vlast će reći ono što ima da kaže na Generalnoj skupštini UN.