Prenosimo | |||
Napustiti Evropu |
nedelja, 25. jul 2010. | |
(The National Interest, 13.7.2010) Od trenutka stvaranja NATO pre više od šest decenija Evropljani sve više štede na odbrani. Kontinent, koji je u suštini bankrotirao, u očajanju kreše državne rashode a izdvajanja Evrope za vojne potrebe i dalje će se još više smanjivati. Ni finansijsko stanje Vašingtona nije bolje: SAD takođe moraju smanjivati vojne rashode, naročito one za Evropu. Transatlantska alijansa formirana je 1949. godine, kada su se pogoršali odnosi sa Sovjetskim Savezom. Lik Crvene armije, koji se probijao kroz koridor u području Fulde, postao je košmar Zapada. U prvim godinama postojanja Alijanse njeni evropski članovi su se iz sasvim razumljivih razloga usredsredili na obnavljanje ekonomije. Ali su uvek ostavljali teško breme vojnih rashoda na leđima SAD. Vašington je redovno molio svoje saveznike da povećaju vojna izdvajanja i oni su redovno pristajali na to. Potom, isto tako redovno, nisu držali reč navodeći kao opravdanje unutrašnje potrebe i političke teškoće. Do 80-ih godina prošlog veka Evropljani su već aktivno bili protiv američkih inicijativa u Centralnoj Americi i na drugim mestima. Ali Amerika je nastavila da štiti svoje zabludele saveznike. Zatim je nastupio krah komunizma. I šta će sada nekome NATO, koji je u suštini bio antisovjetska alijansa? Evropa danas nema potrebe da se od bilo koga štiti. Nema više strašne Crvene armije. Moskva poseduje tek ograničene nenuklearne snage i ne namerava da maršira na Varšavu ili Budimpeštu, da i ne govorimo o Berlinu i Parizu. Evropska Unija u celini ima više stanovnika i snažniju ekonomiju od Amerike. Pristalice NATO najpre su nastupale sa predlozima da se Alijansa bavi borbom protiv nezakonite trgovine narkoticima i zaštite sredine. Zatim je Alijansa počela da promoviše ideju o regionalnim integracijama ostvarujući svoje širenje u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Sve te misije nisu imale naročitog smisla. EU je uvek bolje izlazila na kraj sa zadacima nevojnog karaktera. Potom je NATO izašao izvan zone svoje odgovornosti započevši agresiju proitv Srbije, koja nije predstavljala opasnost ni po jednu od članica Alijanse. Cilj se svodio na regulisanje etničkog konflikta na Kosovu. Međutim, Balkan je bio značajniji za Evropu nego za SAD. Sada imamo misiju u Avganistanu. Nažalost, rat u Avganistanu i dalje je uglavnom američki rat. Najznačajniju savezničku pomoć pruža joj tek omanja grupica država i ta bi se pomoć mogla organizovati na bilateralnoj osnovi. (Australija to već čini izvan okvira NATO). Većina evropskih država uputila je u Avganistan tek malobrojne vojne kontingente ograničivši njihovo učešće u borbenim operacijama nizom uslova i ograda. Svi se oni nalaze daleko od bojnog polja. I svi razmišljaju o tome kako da što pre odu odatle. U međuvremenu, širenje NATO dovelo je do toga da je Amerika postala manje zaštićenom. Uključivanje u sastav Alijanse balkanskih i pribaltičkih država dodalo joj je masu novih obaveza, ali ne i novih mogućnosti. Ulazak u NATO Gruzije i Ukrajine još više bi produbilo takvu situaciju, pošto bi u redovima Alijanse mogle da nastanu ogromne crne rupe bezbednosti. Ni ova ni ona zemlja čak ni odvojeno nemaju nikakve veze sa bezbednošću Amerike. Članstvo SAD u NATO trebalo bi da obezbedi zaštitu Amerike, a ne bezbednost drugih zemalja na račun povećanja rizika za Amerikance. Važno je nešto drugo. Evropljani, kao i do sada, odbijaju da razvijaju svoje oružane snage, koje garantuju realizaciju spoljne i odbrambene politike Evrope. Generalni sekretar NATO Andre Fog Rasmusen priznaje da će takav sistem “ostati kao papirnati tigar ako ne bude konkretnog doprinosa tamo gde je potreban konkretni vojni doprinos”. Međutim, nema nikakvih šansi da će takvi doprinosi i uslediti. Većina evropskih država tokom poslednjih decenija redovno smanjuje vojne rashode. Svega pet zemalja izvršava zahteve NATO o izdvajanju dva odsto nacionalnog BDP za potrebe odbrane. Neke države izdvajaju bliže jednom procentu, pa i manje. I ta se izdvajanja mogu još smanjivati. Prema pisanju „Wall Street Journal“-a: “Vlade Francuske, Nemačke, Španije i Italije, koje su preduzele mere striktne štednje kao odgovor na evropsku dužničku krizu, obećale su da u kresanju izdvajanja sredstava neće poštedeti ni svoje oružane snage”. A ministar odbrane Velike Britanije Lajem Foks je preuzeo na sebe obavezu da će kresanje vršiti “bespoštedno i bez sentimenta”. U Avganistanu se sada nalazi otprilike 40.000 vojnika iz zemalja Evrope i taj će se broj smanjivati. Upućivanje vojske u Avganistan nigde ne uživa popularnost. Nedavno je vlada Holandije pala zbog spora o produženju boravka njenih vojnika u Avganistanu. Čak i britanski političari govorkaju da bi trebalo vratiti svoju vojsku kući. Novi članovi NATO, koji bi se, čini se tako, morali još više brinuti zbog razljućenog “ruskog medveda” ponašaju se isto tako.U svom članku za Institut za strateške studije pukovnik DŽoel Hilison ističe: “Iako su se vojni rashodi Rusije posle 2001. godine počeli povećavati, prosečno vojno opterećenje novih zemalja članice Alijanse i dalje je postepeno smanjivano”. Neki Amerikanci izlivaju svoj gnev na Evropljane nazivajući ih odrpancima, pa i gorim imenima. Na primer, Robert Kaplan govori o evropskoj “dekadenciji”. On piše ovako: „Pošto se evropski patriotizam raspršio, vlade zemalja Evrope ne mogu više tražiti žrtve od svojih naroda kada se rešavaju pitanja rata i mira. Ma kako to izgledalo paradoksalno, pobedivši u Hladnom ratu, mi smo izgubili Evropu“. Ministar odbrane Robert Gejts bio je nešto učtiviji kada je u februaru ove godine izjavio: „Demilitarizacija Evrope, kada značajan deo stanovništva i političke klase gaji predubeđenja protiv vojne sile i sa njom povezanih rizika – pretvorila se iz tekovine 20. veka u prepreku na putu osiguranja regionalne bezbednosti i stabilnog mira u 21. veku“. Nesumnjivo je da vojna sila u našem opasnom svetu može da donese svoju korist. Ali odnos prema ratu kao još jednoj varijanti u spoljnopoliitčkom delovanju može biti još veća „prepreka na putu osiguranja realne bezbednosti i stabilnog mira“. Godinama je vlada SAD vodila sumnjive ratove i razmetala se pretnjama čineći Ameriku manje zaštićenom. U takvim slučajevima evropske pristalice mira bili su češće u pravu od Amerikanaca. Međutim, maštanje o preporodu transatlantske alijanse živo je kao i pre. Takozvana „ekspertska grupa “, na čelu sa bivšim državnim sekretarom Madlen Olbrajt, objavila je sredinom maja svoj izveštaj „NATO 2020: garantovana bezbednost, dinamična uzajamna saradnja“. U tom dokumentu prisutan je poziv na stvaranje „nove strateške koncepcije“, koja uključuje sledeće: zaštitu Evrope, borbu protiv netradicionalnih opasnosti, delovanje izvan granica Alijanse, pobedu u Avganistanu, sprečavanje kriza, stvaranje novih partnerstava, „učešće u svestranim prilazima rešavanju složenih problema“, saradnja sa Rusijom, uključivanje u sastav NATO novih članova, jačanje vojnog potencijala, očuvanje i održavanje nuklearnog oružja, stvaranje protivraketne odbrane, odgovori na sajber napade, pretvaranje NATO u „dinamičniju alijansu“ i, najzad, ne i poslednje po značaju – „priča o istoriji NATO“. Nedavno je za Institut za istraživanja problema bezbednosti EU bio pripremljen opširniji izveštaj u kome je bio prisutan poziv na stvaranje vojnog potencijala, srazmeran „civilnom stanovništvu“. U izveštaju je takođe upućen poziv Evropi da „deluje autonomno od NATO“, zašta je potrebno stvaranje „celovite evropske komande za planiranje i izvođenje vojnih operacija“. To su veoma ambiciozni ciljevi za zemlje koje do 2020. godine neće imati ni armiju ako nastave da takvom dinamikom krešu vojne rashode. U suštini, postoji malo opasnosti protiv kojih bi se Evropljani morali naoružavati. Rusija može lemati zlosrećnu Gruziju, ali pokušaji da se proguta Ukrajina ili Poljska nešto je sasvim drugo. A ruska ofanziva na zapad verovatna je koliko i invazija sa Marsa. Naravno, događaji u svetu utiču na Evropljane. Ali, pošto nema opasnosti po egzistenciju tih država, svi ratovi će biti više ratovi po izboru nego po neophodnosti. I svaku korist je potrebno porediti sa troškovima. Koliko zapravo konkretno košta Evropljane izdržavanje Karzaijevog klana, koji se nalazi na vlasti u Avganistanu? Kada je reč o Avganistanu, već sada se nameće osećanje da nečeg takvog više nikada ne treba da bude. Ministar odbrane Nemačke predložio je nedavno četiri nova ograničavajuća kriterijuma, počev od „ozbiljne i neizbežne opasnosti po člana NATO“. Avganistanska misija bi najverovatnije propala po sva četiri kriterijuma u trenutku isticanja predloga o njenom sprovođenju, da ne govorimo kako bi propala merena današnjim danom. Glavni problem, tvrdi Endru Bačević sa Bostonskog univerziteta, nosi kulturni karakter: Evropljani su izgubili svoju krvožednost. Dakle, piše Bačević, napori za pretvaranje NATO „iz odbrambene alijanse u instrument projektovanja sile“ prosto je još jedan pokušaj osuđen na neuspeh da se „preporodi evropski borbeni duh“. A to se neće dogoditi. Umesto da pridikuju Evropi zbog minornih ulaganja u vojsku – naročito posle ogromnih napora usmerenih u pravcu odbijanja kontinenta od namere da deluje samostalno – SAD bi trebalo da omoguće samim Evropljanima da odgovaraju za posledice svog delovanja. To znači da je potrebno povući američku vojsku i ostaviti NATO Evropi. Kontinentalna odbrana trebalo bi da bude prerogativ EU, a prva dva slova u nazivu NATO (North Atlantic – severnoatlantski) trebalo bi brisati, mada to zavisi i od toga kakav će izbor učiniti Kanada. A ako zemlje članice budu dale prednost tome da sačuvaju svoje skupe i ubitačne države sveopšteg blagostanja, neka im tako i bude, šta se tu može. Obe strane će, svejedno, biti zainteresovane za vojnu saradnju na pitanjima koja su od obostranog interesa. Vašington jednostavno nema nikakvih interesa na Balkanu. Nema tamo više nikakvih opasnosti po SAD, nema ratova, nema američke vojske. Većina Evropljana misli da je rat u Avganistanu američki rat. SAD su dužne da traže podršku onih zemalja koje smatraju svoje učešće pitanjem globalne bezbednosti, a ne solidarnosti sa Alijansom. Od ništa manje važnosti je i to da SAD moraju da smane svoj vojni budžet. Ukupna suma vojnih izdvajanja premašuje 700 milijardi dolara. To je skoro polovina svetskih vojnih rashoda. Ali očiglednih i ozbiljnih opasnosti po Ameriku danas nema – jedino od malo verovatnog nuklearnog napada od strane Rusije. SAD nemaju nikakvih osnova da izdvajaju svoja ograničena sredstva za zaštitu uspešnih i gusto naseljenih zemalja saveznica, pre svega u Evropi, a takođe u Aziji. U hladnoratovskoj epohi američki lideri plašili su se posledica koje su mogle da nastanu zbog nemarnosti njihovih saveznika. Danas će od svojih grešaka stradati sami saveznici, a ne Amerika. Evropa je bankrotirala. Ona troši manje para na odbranu. Amerika je takođe bankrotirala. Ali ona troši više para na odbranu. I, osim toga, štiti Evropu. Došlo je vreme za promene. Ukoliko administracija ne stane na čelo tog pokreta, stvar u svoje ruke treba da preuzme Kongres, koristeći poluge budžetskih izdvajanja. Dag Bendou je stariji naučni saradnik Instituta Kejto, bivši specijalni savetnik predsednika SAD Ronalda Regana. |