Muke mladog pokolenja

(Danas, 07.03.2009)

Miloševićev glavni obaveštajac bio je američki špijun. Kako bi bila pitkija, priča počinje u mraku topčiderskog parka. Amerikanac pozvao Jovicu, kupio ga tokom prve šetnje i ovaj je narednih godina otkucavao. Da se radi o nekom nižem radniku Službe i da u opis posla vodećih obaveštajaca ne spadaju i susreti s kolegama iz drugih zemalja, priča bi se lakše svarila.

Da je bilo više mašte, u njoj bi se našli i Rusi. Dojavili bi Miloševiću da mu nevjera šjedi uz koljeno. Ili je, biva, dotični radio za obe, to jest sve tri strane? U tim poslovima svašta je moguće. Pogotovo ako se veruje da su tajne službe svemoguće. U Srbiji se veruje. Ko je nešto postigao u životu - mora da je udbaš ili potomak udbaša. Ko nije, omela ga je Udba. Svako ko se smatra imalo obaveštenim ima bar jedan pouzdan izvor koji tvrdi da politička policija određuje i ko će biti prvak države i koja lepotica će predstavljati Srbiju na izboru za mis sveta. Vera u tajnu policiju ukorenjenija je nego vera u nebeske sile i, pogotovo, vera u sebe.

Vlast veruje da je svetska kriza prolazna. Sabor na Kopaoniku potvrdio je jednoglasnost državnog vrha. Kad se okupi sto-dvesta istomišljenika, oni nemaju razloga da sumnjaju u ispravnost sopstvenog mišljenja. Zato se na takve skupove ne pozivaju neistomišljenici. Ko zakera, može da se okuplja o svom trošku. Tako je bilo u Pašićevo vreme, tako u komunizmu. Drugačije mišljenje je jeres. Jeretici kvare zadovoljstvo poklonika jednoglasnog horskog pevanja. Zato nijedna vlast u Srbiji ne trpi opoziciju. Kao i pre pedeset godina, svaki prigovor proglašava se napadom na narod i državu. Koliko god je vlasti stalo do prevladavanja krize, ne bi da joj se neko petlja u traženje izlaza. Možda i nema stručnjaka koji vide bolji i bezbolniji put od izabranog. U tom slučaju vlast bi još manje izgubila kad bi im dala reč. Da se na snežnom saborovanju čulo malo više prigovora na državnu protivkriznu politiku, valjda bi bilo i više zvaničnih odgovora i objašnjenja. Ovako, ostaje utisak da je Srbija prebrinula većinu briga koje more većinu boljestojećih zemalja. Možda se pri tom polazi od iskustva da siromašak iz udžerice nakraj sela lakše podnosi bure i poplave nego gazda sa glavnog šora. Oduvek je važilo da najmanje gubi onaj ko najmanje ima. Ipak, ni u najzaostalijem selu uzor nije onaj sa dna.

Udružene verske zajednice zasad se nisu izjašnjavale o borbi protiv svetske krize. Dok nije dobila njihov blagoslov, vlast se smerno uzdržavala od prenagljenih poteza. Uplitanje crkvenih dostojnika u državne poslove, pre ili kasnije, moglo bi dovesti do toga da mnogi državni organi postanu suvišni. Ako nema razgraničenja nadležnosti, moglo bi se desiti da se i spiskovi osumnjičenih za privredni ili neki drugi kriminal prvo dostavljaju odgovarajućim crkvenim vlastima. Državnim službenicima možda bi bila pružena prilika da se doškoluju za propovednike. Većina današnjih društava zasnovana je na biblijskom načelu: caru carevo, Bogu božije. Gde se to načelo izvitoperi, sve se istumba: ili se car proglašava božanstvom ili božji ugodnici preuzimaju zemaljske poslove. Čim se ne zna šta je čiji posao, tako se i radi. Da i tu nije umešala prste neka Udba? Njoj najviše odgovara da duhovnici batale duhovne poslove, a političari državne.

Predsednik države dvaput u tri dana najavio još jednu najopsežniju borbu protiv organizovanog kriminala. Javnosti godi takva oštrina, pošto je uverena da se zakoni krše na svakom koraku. Međutim, na svakom koraku se čuje da od toga neće biti ništa. Zato što javnost zna da se najkrupnije ribe uvek provuku i da vrana vrani ne vadi oči. I dalje je na snazi uverenje - zasnovano na viševekovnom iskustvu - da je bezakonje moćnije od zakona. Odnosno, da država nema snage da sprovodi ono što pripoveda i propoveda.

Haška presuda Milutinoviću i drugovima zabrinula je i poštovaoce zakona i one koji ne veruju ni u kakvu pravdu. Ko je sve kriv za sva zla devedesetih? Samo oni koji su donosili odluke i izdavali naredbe ili i izvršioci? Da li je, u krajnjoj liniji, saučesnik u zločinačkim poduhvatima bio svako ko se nije svakodnevno suprotstavljao zlu? U susednim republikama ima onih koji tvrde upravo to. I u Srbiji ima onih koji za sve okrivljuju druge. Svi krivci pravdaju se na isti način. Sve žrtve žude za nekom pravdom. Neke rane zarastaju brže, neke tokom više pokolenja.

Deca rođena 9. marta 1991. postaju punoletna. Besmisleno je pitati kako bi rasla da je Srbija posle tog dana krenula drugim putem. Na sva ostala pitanja odgovori su bolni-prebolni. Šta su ta deca imala od detinjstva i mladosti? Većini je bilo uskraćeno gotovo sve što su u njihovom dobu imali njihovi roditelji. Nemirnije su spavala. Lošije su hranjena. Nemarnije su lečena. Površnije su učena. Lišena su vaspitanja. Kroz dvadeset godina Srbijom će vladati pokolenje koje 9. marta stiče punoletstvo. Ono nije imalo ni godinu dana kad je u parlamentu uvedeno polivanje vodom i otimanje o mikrofone. Isto mu se nudi i u danima kad postaje zrelo. Ipak, s televizija se posle 18 godina uklanjaju vrači pogađači.