понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Лењин у Варшави или какав нам је социјализам потребан и могућ у 21. веку
Преносимо

Лењин у Варшави или какав нам је социјализам потребан и могућ у 21. веку

PDF Штампа Ел. пошта
Славој Жижек   
недеља, 05. август 2018.

Данашња левица суочава се са узнемиравајућим искуством краја целе једне епохе прогресивног покрета, искуством које је приморава да преформулише најосновније координате сопственог пројекта.

Али лењинизам се и родио управо из једног таквог искуства. Сетимо се Лењиновог шока када су се, у јесен 1914. године, све европске социјалдемократске партије (уз часни изузетак руских бољшевика и српских социјалдемократа) определиле за „патриотску линију“. Када је дневни лист немачких социјалдемократа Ворwартс известио да су социјалдемократе у Рајхстагу гласале за војне кредите, Лењин је чак помислио да то мора да је фалсификат који је руска тајна полиција осмислила да би преварила руске раднике. Колико је само, у ери војног сукоба који је европски континент поделио на два дела, било тешко одбацити идеју заузимања стране и одбити „патриотски жар“ сопствене земље! Колико је само великих умова (укључујући и Фројда) подлегло националистичком искушењу, па макар и само на неколико недеља!

Тај шок 1914. је – да се изразим у стилу Алаина Бадиоуа – био *десастре*, катастрофа у којој је нестао цео један свет: не само свет идиличне буржоаске вере у напредак, већ и социјалистичког покрета који је ишао уз њу. Чак је и сам Лењин, а он је једини био на нивоу задатка, једини који је артикулисао Истину те катастрофе, изгубио тло под ногама: у његовој очајничкој реакцији на ситуацију у књизи „Шта да се ради? нема самозадовољства, нема онога „шта сам вам рекао“. Тај моменат очајања (Верзwеифлунг), та катастрофа, отворио је простор за догађање лењинизма, за раскид са еволуционим историцизмом Друге интернационале. У том моменту очајања рођен је Лењин, који је, *виа тхе детоур* пажљивог читања Хегелове Логике, био у стању да увиди јединствену шансу за револуцију.

Данас је левица у ситуацији која неспретно подсећа на ону која је изродила лењинизам и задатак јој је да понови Лењина. То не значи да треба да се врати на Лењина. Поновити Лењина значи прихватити да је „Лењин мртав“, да је његово конкретно решење доживело пропаст, чак монструозну. Поновити Лењина значи да се мора направити разлика између онога што је Лењин стварно урадио и поља могућности које је отворио, признати тензију унутар самог Лењина – између његових дела и друге димензије, онога што је „у Лењину било више од њега самог“. Поновити Лењина не значи поновити оно што је он учинио, већ учинити оно што он није успео да учини, реализовати прилике које је он пропустио.

Ако комунистички пројекат желимо да редефинишемо као истинску алтернативу глобалном капитализму, морамо јасно да раскрстимо са комунистичким искуством двадесетог века. Увек треба имати на уму да је 1989. представљала пораз не само социјализма комунистичке државе, већ и западне социјалне демократије. Мизерија данашње левице нигде није опипљивија него у својој ‘принципијелној’ одбрани државе социјалнодемократског благостања. У недостатку изводљивог радикалног левичарског пројекта, све што левица може да учини јесте да бомбардује државу све већим социјалним захтевима, знајући добро да држава неће бити у стању да их испуни. Ово нужно разочарање ће затим послужити као и подстрек на базичну импотентност социјалдемократске левице, што људе гура ка новој радикалној, револуционарној левици. Нема потребе наглашавати да је таква политика циничне ‘педагогије’ осуђена на пропаст, јер бије изгубљену битку: у тренутној политичко-идеолошкој констелацији, реакција на ту неспособност социјалне државе појавиће се у виду десничарског популизма. Да би избегла ту реакцију левица ће морати да предложи сопствени позитиван пројекат ван граница социјалдемократске социјалне државе. Из тог разлога је и потпуно погрешно полагати наду у јаке суверене националне државе које би социјалну државу могле да одбране од транснационалних тела као што је Европска унија која, како се каже, служи као инструмент помоћу којег глобални капитал разара оно што је преостало од социјалне државе. Одатле нас само мали корак дели од прихватања ‘стратешког савеза’ са националистичком десницом забринутом због губитка националног идентитета у транснационалној Европи. (То се де фацто већ догодило са победом Брегзита у Великој Британији.)

Један од најпрепреденијих облика лажне оданости комунизму двадесетог века јесте одбацивање свих Реално Постојећих Социјализама у име неког аутентичног покрета радничке класе чије се избијање очекује. Георгес Пеyрол је 1983. написао „Thirty Ways of Easily Recognising an Old Marxist“(„Тридесет начина да лако препознате марксисту старог кова“), диван ироничан портрет традиционалног марксисте убеђеног да ће се – пре или касније, треба само бити довољно стрпљив – поново појавити аутентичан револуционарни раднички покрет који ће победоносно да збрише капиталистичку власт заједно са корумпираним званичним левичарским партијама и синдикатима…

Размотримо ситуацију у источноевропским земљама око 1990, када се распадао Реално Постојећи Социјализам: одједном, људи су се суочили са ‘слободом политичког избора’. Али да ли им је у било којем моменту заиста било постављено фундаментално питање: коју су то врсту новог поретка хтели? Прво им је речено да улазе у обећану земљу политичке слободе; убрзо након тога, информисани су да слобода подразумева неконтролисану приватизацију, урушавање социјалне сигурности, и тако даље и тако даље. Они су и даље имали слободу избора, тако да су, ако су то хтели, могли да одбију да иду тим путем; али не, наши херојски Источноевропејци нису хтели да разочарају своје западне туторе, тако да су стоички истрајали у одлуци коју никада нису донели, уверавајући себе да треба да се понашају као зрели субјекти свесни да слобода има своју цену. Управо зато појам психолошког субјекта обдареног природним склоностима, који тек треба да оствари своје право Ја и свој потенцијал, и који је, сходно томе, ултимативно одговоран за своје успехе и неуспехе, јесте кључни састојак либералне слободе.

То је место на коме треба инсистирати на поновном увођењу лењинистичке супротности ‘формалне’ и ‘стварне’ слободе: у чину стварне слободе, човек се усуђује да сломи ту заводљиву силу симболичке ефикасности. У томе је моменат истине Лењиновог оштрог одговора на мењшевичку критику: права слобода избора је она у којој човек не бира само између две или више опција унутар унапред датог координатног система; већ може да изабере да промени и сам координатни систем. Квака са ‘преласком’ са Реално Постојећег Социјализма на капитализам јесте у томе што источни Европљани никада нису имали прилику да изаберу ad quem те транзиције – одједном су (скоро буквално) били ‘бачени’ у ситуацију у којој им је представљан нови сет датих избора (чисти либерализам, национални конзервативизам…). То значи да се ‘стварна слобода’, као чин свесног мењања тог сета, догађа само када, у ситуацији изнуђеног избора, појединац поступа као да избор није принудан и ‘бира оно немогуће’. Управо је у томе смисао Лењинових опсесивних тирада против ‘формалне’ слободе и у томе је њихово ‘рационално језгро’ које би данас ваљало очувати: када инсистира на томе да не постоји никаква ‘чиста’ демократија, да у погледу сваке слободе треба да поставимо питања коме она служи, која је њена улога у погледу класне борбе, његова поента је увек управо очување могућности истинског радикалног избора. На крају крајева, разлика између ‘формалне’ и ‘стварне’ слободе је следећа: прва се односи на слободу избора унутар координата постојећег односа снага, док је ова друга поприште једне интервенције која подрива сам тај координатни систем. Укратко, Лењин не покушава да ограничи слободу избора, већ да очува фундаментални Избор – када поставља питање улоге слободе унутар класне борбе, он заправо поставља следеће питање: „Да ли та слобода доприноси или ограничава фундаментални револуционарни Избор?“

Данашња политичка ситуација пружа јасан пример тога како ла верите сургит де ла меприсе, како добром избору мора да претходи лош избор. У принципу, избор са којим се суочава левичарска политика јесте избор између социјалдемократског реформизма и радикалне револуције, али ова друга опција – иако апстрактно тачна и истинита – јесте самопоражавајућа у развијеним западним друштвима, позиви на радикалну револуцију немају моћ мобилизације. Само скроман ‘погрешан’ избор може да створи субјективне услове за стварну комунистичку перспективу: било да успе или не успе, он покреће низ даљих захтева (‘како би се стварно увела универзална здравствена заштита, потребно је и да…’) који ће довести до правог избора. Ту нема пречица, потреба за радикалном универзалном променом мора да се појави посредством одређених појединачних захтева. У том смислу је ситуација у којој се одмах опредељујемо за прави избор чак и гора него чињење погрешног избора, јер то значи да ‘сам у праву и да мизерија света који је то погрешно схватио само потврђује колико сам у праву’. Такво становиште се ослања на погрешан (‘контемплативни’) појам истине, потпуно занемарујући практичну димензију.

Право политичко умеће, стога, није избегавање грешака и прављење правих избора, већ прављење правих грешака, да би се одабрао одговарајући погрешан избор. У том смислу Глицк пише о „револуционарном руководству као нестајућем медијатору – једином одговорном авангардном моделу. Да би био квалификован као радикалан, политички рад мора да тежи томе да постане сувишан“. Он овде трезвен и немилосрдан увид у трагични обрт револуционарног процеса комбинује са безусловном верношћу том процесу; он је, дакле, далеко да даље не може бити од стандардне ‘антитоталитарне’ тврдње да је – пошто је сваки револуционарни процес осуђен на дегенерацију – боље у потпуности одустати од таквог процеса. Ова спремност да се ризикује и да се уђе у борбу, иако знамо да ћемо вероватно бити жртвовани у току те борбе, најдрагоценији је увид за наша нова и мрачна времена.

Не могу да овде не парафразирам један класичан совјетски виц: у једној званичној московској галерији изложена је слика под називом Лењин у Варшави, на којој је приказана његова супруга, Надежда Крупскаја, у пози дивљег секса са младим чланом Комсомола у њеној соби у Кремљу. Изненађени посетилац пита водича: „Али, где је ту Лењин“, на шта му овај одговара: Лењин је у Варшави. Замислимо сличну изложбу у Москви 1980. године на којој је изложена слика са истим називом, али која приказује групу главних чланова совјетске номенклатуре како расправљају о ‘опасности’ коју пољски покрет Солидарност представља за интересе Совјетског Савеза. Изненађени посетилац пита водича: „Али, где је ту Лењин“, на шта му овај одговара: Лењин је у Варшави. Упркос западним интервенцијама које су координирали папа, Реаган итд, Лењин јесте био у Варшави током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, а његов дух је инспирисао радничке протесте из којих је настала Солидарност.

(Данас)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер