Ledeni zagrljaj CIA

(NIN, 05.03.2009)

Ako išta, izvesno je jedno: kada mediji iz čista mira, bez nekog vidljivog povoda, krenu da obrađuju tajne tajnih policija i njihovih šefova, to po pravilu nije plod samo prilježnog novinarskog rada. Nego i rada neke službe i politike njene države, zainteresovanih da u datom momentu plasiraju određenu (dez)informaciju.

Los Anđeles tajms proteklog je vikenda, nenadano, zatalasao makar ovdašnju javnost. Objavili su, naime, priču o Jovici Stanišiću, nekadašnjem svemoćnom šefu Službe državne bezbednosti Srbije, ustvrdivši da je Stanišić, tokom devedesetih godina prošlog veka, bio “važan izvor CIA” i “ključni saveznik” američke obaveštajne službe na Balkanu.

Ne treba ni naglašavati koliko je važno ovo novinarsko otkriće. Ukoliko je tačno. Dakle: da li je Jovica Stanišić, s nadimkom Ledeni, zaista bio američki čovek u srcu Beograda, ili to Amerikanci pakuju i njemu i Srbiji ne bi li postigli neke sasvim druge ciljeve?

Najpre, treba primetiti da je priči o Jovici Stanišiću u L.A. tajmsu posvećen ogroman prostor (raspucano na preko dve NIN-ove strane, i to u dnevnim novinama u kojima preovlađuju mnogo kraći tekstovi); u trenutku u kom ove novine pribegavaju drastičnim merama štednje – ukidajući, recimo, dopisnička mesta po svim evropskim centrima osim Londona i Moskve – ulažu ogroman novac na višemesečno terensko istraživanje na potezu SAD-Hag-Beograd (autor teksta je u Beogradu boravio još s jeseni prošle godine). Pri tom, i to se nikako ne sme izgubiti iz vida, tema nimalo nije aktuelna, jer Stanišićevo suđenje u Hagu tapka u mestu već godinama, a naročito nije interesantna čitaocima u Americi.

Autor teksta Greg Miler, inače, u L.A. tajmsu pokriva rad obaveštajnih službi, te je po prirodi svog posla upućen na saradnju sa CIA. U tekstu, kao izvore, citira i dva (penzionisana) agenta ove službe, Vilijama Lofgrena i Daga Smita. A zna se, budući da je Amerika ipak uređena država, da ovima ne bi na kraj pameti palo da govore za novine ako prethodno nisu dobili odobrenje za to sa nadležnog mesta – bez obzira na to što su u penziji.

Može li se, na osnovu svega, pretpostaviti da L.A tajms nije bio vođen samo novinarskim, istraživačkim njuhom kada je objavio priču o Jovici Stanišiću? To jest, da je većeg interesa za objavljivanje teksta imala upravo američka obaveštajna zajednica.

U svakom slučaju, u tekstu se opisuju noćni sastanci šefa srpske tajne policije sa agentima CIA Lofgrenom i Smitom, po Topčiderskom parku i splavovima na Savi, od 1992. godine nadalje. “Tokom te ponoćne šetnje (u Topčiderskom parku, 1992. godine) dva špijuna (Stanišić i Lofgren) utrla su put tajnom odnosu koji je ostao neotkriven. Tokom osam godina, Stanišić je bio glavni čovek CIA u Beogradu”, navodi L.A. tajms. Pa na drugom mestu: “(Dag) Smit je počeo redovno da se sastaje sa Stanišićem, uključujući i susret na splavu na Savi. Na tipično dramatičan način, Stanišić je s kašnjenjem stigao na kej. Izašao je iz tame okružen telohraniteljima i veći deo večeri proveo pričajući o svom šefu...”

Pa se, kroz tekst, nabrajaju i primeri Stanišićeve saradnje sa Amerikancima: “Tokom tajnih sastanaka na splavovima i sigurnim kućama duž Save, on (Stanišić) otkrivao je detalje o unutrašnjim prilikama u Miloševićevom režimu. Pružio je informacije o lokaciji NATO talaca, pomogao operativcima CIA u potrazi za grobnicama i pomogao agenciji da uspostavi mrežu tajnih baza u Bosni. (...) Od početka, Stanišić je bio željan da zacementira svoj odnos sa CIA. Na jednom od sastanaka sa Lofgrenom, predao mu je svežanj dokumenata, uključujući dijagrame skloništa i ostalih struktura koje su srpske kompanije u Iraku izgradile za Sadama Huseina...”

Svi ovi primeri saradnje, i još nekoliko drugih, našli su se u pismu koje je CIA još 2004. godine sastavila za potrebe Haškog tribunala, kako bi Jovica Stanišić suđenje čekao na slobodi. Upravo ovaj dokument, sa oznakom strogo poverljivo, i poslužio je kao osnova za pisanje teksta u L.A. tajmsu. Novinar ga, kako navodi, nije video, ali su mu njegov sadržaj prepričali spomenuti agenti CIA Lofgren i Smit. Lofgren je, navodi Tajms, “kazao da je agencija sastavila dokument da bi pokazala da je ova, navodno zla osoba, učinila i puno toga dobrog”.

Jedan od izvora NIN-a navodi da su slična pisma, svojevrsne garancije za Stanišića, te 2004. godine, na molbu odbrane, Tribunalu dostavili i Rusi i Francuzi.

Potvrdu ovih tvrdnji nalazimo u Njujork tajmsu iz maja 2005. godine, u tekstu u kome se spominje puštanje Jovice Stanišića na privremenu slobodu, godinu dana ranije: “Možda je i najintrigantnije od svega to što su sudije rekle da je sud u obzir uzeo i pozitivne dopise vlada Sjedinjenih Država i Francuske, koje su navele da je čovek (Stanišić) bio kooperativan u prošlosti. Portparoli u Vašingtonu i Parizu odbili su da ovo prokomentarišu.”

Znači li sve ovo – od tajnih noćnih sastanaka do predaje dokumentacije o Iraku – da je prvi čovek srpske tajne policije u prelomnim godinama, zapravo, bio američka krtica u našim redovima, kao što to sugeriše tekst u L.A. tajmsu? Premda se i Tajms donekle ograđuje, napominjući kako Stanišić nije primao novac za svoje usluge, učestvovao u operacijama CIA, niti je “preduzeo korake koje bi smatrao direktnom izdajom svog šefa (misli se na Miloševića)”.

Dugogodišnji funkcioner SDB-a u razgovoru za NIN sasvim izričito odbacuje svaku mogućnost da je Jovica Stanišić bio agent CIA. A primere saradnje, nabrojane u L.A tajmsu, objašnjava kao uobičajenu saradnju u datim okolnostima.

Kakve su bile okolnosti te 1992. godine? Bio je to momenat raspada zajedničke države i savezne tajne službe. Srpska državna bezbednost, u tom trenutku, nema ofanzivni, obaveštajni krak (to je bilo u delokrugu saveznog organa), i tek je trebalo uspostaviti kontakte sa inostranim službama. “Uz to,” kaže izvor NIN-a iz tadašnjeg SDB-a, “nekoliko meseci unapred znali smo da će nam biti uvedene sankcije. Zato je trebalo požuriti sa uspostavljanjem ovih kontakata jer bi za to, pošto su nam sankcije uvedene, postalo prekasno.”

Naš izvor dalje navodi da Stanišić ove kontakte nije uspostavljao na svoju ruku, bez znanja državnog vrha: “U jedno budite sigurni: nisu Amerikanci prišli njemu, nego je on prišao Amerikancima. Kako nije bilo institucionalnog, zvaničnog kontakta, nisu mogli da se sastaju u državnim institucijama, a da bi se sakrili od javnosti birali su mesta, kako mi to kažemo, na kojima služba ima uporište. Dakle, Jovica Stanišić se u Topčideru i na Savi nije skrivao od svoje službe, već od javnosti.”

NIN-ov sagovornik kaže i da je procedura u službi takva, da se svaki zahtev i molba strane službe dokumentuje i arhivira. Ove molbe za pomoć zatim se pomno vagaju, pa se odlučuje na koje odgovoriti, a na koje ne. Pri tom, nijedna usluga nije išla bez protivusluge, bilo obaveštajne bilo političke. Odličan je primer za to podrška koju je Slobodan Milošević dobio sa Zapada kada je proglašen za faktor mira i stabilnosti na Balkanu, čemu je sigurno doprinela i Stanišićeva uloga u izbavljanju NATO talaca i francuskih pilota u Bosni, i u nagovaranju Radovana Karadžića da se povuče iz politike 1996. godine.

Do institucionalizacije obaveštajnih odnosa Srbije i SAD dolazi 1995. godine. Jovica Stanišić i tadašnji šef CIA DŽon Dojč uzajamno se posećuju u Beogradu i Vašingtonu. NIN-ov sagovornik iz SDB-a: “U Beograd su doputovali Ričard Holbruk i DŽon Dojč. Najpre su održali zajednički sastanak sa Miloševićem i Stanišićem, a potom su Milošević i Holbruk, odnosno Stanišić i Dojč, nastavili odvojene razgovore.”

Kako dolazi do razlaza Miloševića i Stanišića? L.A tajms tvrdi: “Sve bliže veze Stanišića i CIA izazvale su neslogu s Miloševićem, koji je brinuo da njegov glavni špijun kuje zaveru protiv njega. 1998. godine Stanišić je otpušten.”

Nasuprot tome, u knjizi “Sačekuša za Srbiju”, bivši zamenik načelnika SDB-a Zoran Mijatović navodi: “Odlazeći s funkcije, Stanišić je u javnoj izjavi stavio do znanja da nije okrenuo leđa Miloševiću.”

Podsećamo, Stanišić je tada u pisanoj izjavi medijima naveo: “Služba je svoj rad i odgovornost, koja iz toga proizlazi, vezivala prevashodno za instituciju predsednika Srbije. Hoću da verujem da će i u budućnosti, koja nije oslobođena od pretnji nacionalnoj bezbednosti, ona svoju delatnost obavljati na principima koje sam uvažavao i kojima sam služio.”

A naš sagovornik, koji je te 1998. godine bio u vrhu srpske tajne policije, opisuje prave uzroke ovog razlaza. Sve je, tvrdi, počelo još 1995. godine, Stanišićevim nezadovoljstvom zbog egzodusa Srba iz Krajine; tokom zimskih protesta 1996/97. godine tinjajući sukob produbljuje se kroz Stanišićevo odbijanje da se uključi u razbijanje demonstracija opozicije – ne treba tu zaboraviti ni slavska druženja sa Zoranom Đinđićem i crnogorskim vlastima; a žestokih sukoba sa Miloševićem bilo je i zbog Kosova, jer nisu usvojene Stanišićeve preporuke da se upotrebe uporišta koja je naša služba imala u albanskim političkim i ilegalnim strukturama i tako neutrališe tek zametnuti OVK.

Izvor NIN-a uveren je da je prelomna tačka bilo postavljanje Vlajka Stojiljkovića na mesto srpskog ministra policije, 1997. godine: “On je na to mesto dospeo kao prijatelj porodice, to jest Mire Marković. I već na prvom zajedničkom sastanku kod Miloševića pokušao je da se nametne Stanišiću kao nadređeni, rekavši da će da uvede red i zakon u službu. Stanišić je na to reagovao više nego burno, čak i psovkama.” Kasnije će, nastavlja naš sagovornik, prvi čovek srpske tajne policije tražiti od Miloševića da napismeno dobije da će odgovarati direktno predsedniku, a ne ministru Stojiljkoviću. Takav papir je i dobio.

To nas dovodi do epizode iz 2002. godine, kada je srpska policija, po nalogu Haškog tužilaštva, pretresala kuću Jovice Stanišića, tražeći upravo ovaj dokument, kojim je trebalo dokazati komandnu odgovornost Slobodana Miloševića. U to vreme još se spekulisalo da li će se Stanišić u Hagu pojaviti kao svedok ili kao optuženi. NIN-u je, posle pretresa kuće, rekao: “Neću da svedočim u Hagu. Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazaću svoju nevinost.”

Događaji su, međutim, krenuli drugačijim tokom. Jovica Stanišić uhapšen je u “Sablji”, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, iako se ni tokom istrage ni procesa koji će uslediti nisu pojavili dokazi njegove umešanosti u ovaj zločin. To daje prostora pretpostavkama da je Stanišić (zajedno sa Frenkijem Simatovićem) na slobodi doživljavan kao velika pretnja po poljuljanu DOS-ovu vlast, sa razlogom ili bez njega, ili zato što su, kao šefovi Miloševićeve tajne policije, znali previše o aktuelnim liderima iz perioda mračnih devedesetih.

Te su zato, kako piše Njujork tajms od 11. jula 2003. godine, citirajući Karlu del Ponte, “srpski zvaničnici pozvali Hag u pomoć”. Karla del Ponte: “Rekli su nam, ‘mi ne možemo ovu dvojicu da držimo u pritvoru, pa ako vi možete da izađete sa svojim optužnicama i nalozima za hapšenje, to bi bilo sjajno za nas.” Del Ponteova se, kaže se dalje, pokazala kooperativnom i hitro podigla optužnice “iako su istrage bile daleko od kompletiranih”.

Iza haških rešetaka Stanišić i Simatović provešće svega oko godinu dana. Osim zbog lošeg zdravstvenog stanja, na privremenu slobodu pušteni su 2004. godine i zahvaljujući spominjanim pismima iz Vašingtona, Pariza i Moskve. Ova pisma, svojevrsna svedočanstva o Stanišićevom dobrom vladanju u prošlosti, napisana su na njegovu molbu, pošto se pozvao na stare zasluge, kojih je u devedesetim godinama svakako bilo.

Za ova pisma, kako smo već rekli, javnost je saznala još te, 2004. godine, kada je sudsko veće obrazlagalo svoju odluku o puštanju Stanišića i Simatovića na slobodu do početka suđenja. L.A. tajms, međutim, bez očiglednog povoda, sada podgreva ovu staru priču, dajući joj novu konotaciju – da je Stanišić bio čovek CIA u Miloševićevom režimu. Zašto? Jedna mogućnost, pomenuta i u samom tekstu: da se pomogne Stanišićevoj odbrani, odnosno, da se kod sudija stvori uravnotežena slika o nekadašnjem šefu srpske tajne policije. Da on nije samo stvarao paravojne jedinice i za sobom ostavljao masovne grobnice, nego da je za sve to vreme radio zajedno sa dobrim momcima – Amerikancima – protiv lošeg momka, Miloševića. Što bi, onda, trebalo povoljno da se odrazi na buduću presudu.

Ljudi iz službe ne slažu se sa ovakvim tumačenjem. Ne poriču da je, te 2004. godine, pismo iz Vašingtona pomoglo Stanišiću, ali tvrde da njegovo obelodanjivanje, pet godina kasnije, ne služi u tu svrhu: “Ponižen je Jovica Stanišić, jer je proglašen za američkog špijuna, ali je time udaren i šamar čitavoj našoj službi, a posredno i državi. Šta mislite, kako nas ostale službe sada posmatraju?” Tekst je, prema ovom rezonovanju, upozorenje aktuelnoj vlasti u Beogradu da se ne uljuljka previše u vođenju samostalne politike: ako su u ono vreme mogli da idu tako daleko i zavrbuju šefa Miloševićeve tajne policije, šta tek mogu da učine danas?