Kišni ljudi, ili car je definitivno go

Kišni čovek s kokardom - glasio je, u pokojnoj „Borbi“, naslov jednog mog izveštaja sa nekog mitinga vođe Srpskog četničkog pokreta, tamo, u leto 1990, ispred „Ruskog cara“. Te sekvence sa pokislim vojvodom u beloj majici (i natpisom, na engleskom, „Srpska kruna“) koji je, tvrdoglavo, držao monolog pred nekoliko desetina slušalaca, setih se ovog vikenda, dok su, iz Sheveningena, stizale dramatične vesti da Vojislavu Šešelju otkazuje jedan po jedan organ.

I dok čovek koji u haškom pritvoru - bez suda i osude, pritom čak i bez optužbe da je, bilo izvršilac zločina, bilo odgovoran po liniji komandne odgovornosti - čami 12 godina, njegovi dojučerašnji politički štićenici, bivši ahbabi i preostalo vojvodstvo, a Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić ponaosob, zaklonjeni iza moćnih Putinovih pleća, državnički neodgovorno i ljudski bezobzirno ćute.

Kancelar još i, izazivajući prehladu i ostale influence, prkosno, kao onomad i sam Kum mu - odbija kišobran, spreman da, na polzu Srbije, pokisne do gole kože. Dok, kolektivno, kao po severnokorejskom protokolu, iskisnuše i svi uvlakači oko njega.

Tako se, junački, a pogotovo kad bezglava probriselska politika počne da obara nečiji rejting, brani Srbija, i to - bez kišobrana. Otkud mi sad, pa to, kad „objektivna istraživanja“ kazuju da pregovore Srbije sa EU podržava najmanje tri četvrtine građana? Jedno, pak, u koje sam i ja imao priliku da ekskluzivno zavirim, veli da nije baš toliko, ali jeste - 58,5 odsto građana. Malo li je ili kontravučićevski cepidlačim? Ni jedno ni drugo, jer, prema istom ispitivanju javnog mnjenja na teritoriji Srbije bez Kosmeta, na pitanje da li Srbija treba da uvede sankcije Rusiji, kako zahtevaju Brisel i Vašington, čak 79,7 odsto ispitanika izričito odgovara da to ne sme da se učini! A još 7,2 procenta anketiranih, pride, smatra da je potrebno „otezati, obećavati i jednima i drugima“, biti neutralan u natezanju mišica jakih...

U tom grmu leži zec. Zato se naš kancelar pet dana prenemagao, kidao latice i šaputao, kao ono, „voli me - ne voli me“, dvared se brzoglasom konsultovao s Bajdenom, a jednom s Merkelovom, kako da - po naređenju Berlina i Vašingtona - potvrdi poziv albanskom premijeru da, ipak, dođe u Beograd, a da, za domaću upotrebu, to izgleda kao da je lupio šakom o sto.

Ovdašnji evrofanatični „opinion mejkeri“ kataklizmično su prognozirali da, ne bude li sastanka s Ramom baš 22. oktobra, „biće skoro propast sveta“, diplomatska kataklizma i tome slično. Eh, da su se tako, principijelni kakvi jesu, uzbunili protiv Briselskog sporazuma, protiv pokušaja državnog udara u zajedničkoj izvedbi Ustavnog suda Srbije, predsednika Republike i ministra pravde, gde bi nam bio kraj?!

Na zajedničku nam žalost, međutim, dok je ministar pendreka istraživao ko je u TV prenosu fudbalske „tekme“ uživo uzvikivao parolu podrške gej populaciji, paradržavni huligani i prototipovi generacije adolescenata pošteđene obaveznog služenja vojnog roka, mamine i tatine „muškarčine“ koji višak adrenalina ne troše na strojev korak već na uništavanje imovine svojih komšija inoveraca, Albanaca i nesrećnih Goranaca - usput budi rečeno, državi Srbiji lojalnijih i od dobrog dela samih Srba - dočekali su svojih pet minuta. Car je, definitivno, go - ali šta građani Srbije danas imaju od tog saznanja?

(Danas)