Izmicanje tla

(Politika, 06.03.2009)

Jedino mesto gde vlada može dobiti pun mandat za novu politiku u novim okolnostima jeste skupština. A ova se zabavlja krađom i prekrađom poslaničkih ostavki.

Važne rasprave trebalo bi da se vode na važnim mestima. Ako je kriza, sve dublja po socijalnim posledicama, postala predmet razgovora u našim kućama zašto nije predmet rasprave u narodnoj kući? I koliko će to da košta društvo, čak i u smislu daljeg urušavanja temeljnih demokratskih pravila i ugleda institucija.

Trodnevna kopaonička rasprava, nazvana i „srpskim Davosom”, dobra je prilika, osim za skijanje, i za razmenu mišljenja kompetentnih o srpskom odgovoru na svetsku krizu, ali nije sala hotela „Grand” sala Narodne skupštine.

Pitanje je, dakle, da li se u Srbiji adekvatno politički govori o krizi ili je to prepušteno samo ekspertima i onima koji su umislili da su eksperti, da li se kao društvo adekvatno odnosimo prema sve izvesnijim političkim posledicama krize i traumama koje ostaju iza nje.

Srpski parlament je u permanentnoj blokadi. Beogradski, takođe. Poslovničko-retorske zavrzlame kao da su jedina tačka dnevnog reda. U parlamentu, u stvari, imamo interesne grupe, a politička kontrola postupaka vlasti prepuštena je onima koji jesu vlast– vladi i predsedniku. Javnost, kao kontrolni mehanizam postupaka vlasti, nikad ovde nije bila izgrađena dovoljno i javlja se kao korektivni faktor postupaka političara tek u trenutku kad bukne neka afera, a ova ubrzo bude zamenjena drugom, druga trećom...

Zato nikom neće zaparati uši izjava Borisa Tadića da je njegov posao, kao predsednika države, da „donosi teške odluke” i da će „to raditi” i da ga „apsolutno ne zanima” kakva će mu biti popularnost na kraju tog posla.

Prećutan pristanak na prošireno ovlašćenje Borisa Tadića, mimo onog koje mu po Ustavu pripada kao predsedniku države, javlja se, donekle, i kao posledica odsustva dobre volje drugih aktera da donose teške odluke i da, makar retorski, kažu da će žrtvovati popularnost zarad opšteg dobra.

Tako mi sada na delu imamo puzajuću promenu političkog ustrojstva i nisam sklon da kažem da je to posledica Tadićevih ambicija i karaktera.

S jedne strane, imamo preglomaznu i heterogenu vladu, sastavljenu na principima očekivanog napretka i povećane socijalne uloge države. To nije vlada koja može adekvatno da odgovori na krizu. Primera radi, na Kopaoniku već se čula ideja da treba ukinuti ministarstvo za NIP (Nacionalni investicioni plan) jer je svrha te kancelarije podsticanje javne potrošnje, a nju bi trebalo smanjivati. Ne sporim, recimo, potpredsedničku funkciju Jovana Krkobabića, ali je on u vladu ušao s idejom da se stara o povećanju penzija, a, kako sada stvari stoje, dakle ako se prilike ne pogoršaju, umesto 12, penzioneri će ove godine primiti 9,5 penzija. Ova vlada napravljena je na jednoj vrsti pogodbe, a svet se već na početku njenog mandata okrenuo naopako. Jedino mesto gde vlada može dobiti pun mandat za novu politiku u novim okolnostima jeste skupština.

A ova se zabavlja krađom i prekrađom poslaničkih ostavki. Jednom ih je lider naprednjaka, Tomislav Nikolić, tobož izgubio, a sada je deo tih ostavki, šef „radikala u otadžbini” Dragan Todorović tobož pronašao. I skupštinski život preseliće se, po ko zna koji put, u Administrativni odbor,gde se, po prirodi stvari, ne donose strateške odluke o ključnim društvenim problemima.

Tako nam je ostao samo Boris Tadić i on, hteo ne hteo, popunjava prazan prostor srpske politike, a slutim još da ima podosta onih koji jedva čekaju da se oklizne, s tim što ne bih rekao da ta očekivanja postoje samo kod onih koji su u opoziciji.

Postoji realna bojazan da će ekonomska kriza ostaviti u Srbiji i dugoročne političke posledice. Ono što se sada javlja kao devijacija vremenom može da preraste u političku realnost.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”