Dupliranje rezolucija poslalo bi nepotreban signal

(Peščanik, 21.1.2010)

„Ova rezolucija nije namenjena prošlosti. Iako govori o mrtvima, ona je posvećena onima koji žive i za njihovu bolju budućnost“, izjavio je Jelko Kacin na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta 15. januara 2009. U intervjuu za Peščanik, Kacin odgovara na pitanja o paradoksalnoj situaciji u kojoj on i drugi čelnici Evropske unije upućuju pohvale onima koji su bili bliski saradnici Slobodana Miloševića i direktno učestvovali u kreiranju politike ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i najvećeg masakra nakon Drugog svetskog rata, genocida u Srebrenici. Takođe, Kacin govori o aktuelnoj krizi u BiH, inertnosti međunarodne zajednice i fenomenu islamofobije u Evropi.

Da li ste razmišljali o tome kakve će posledice po srpsko društvo proizvesti legitimisanje predstavnika režima Slobodana Miloševića, ljudi politički aktivnih u vreme kada su se dogodili zločini na prostoru bivše Jugoslavije i genocid u Srebrenici?

– Politička osveta prema bilo kome ne bi bila pravi put u budućnost. Ako je neko nešto skrivio, treba se osloniti na mehanizme pravosuđa. Legitimnost političkih partija se dobija na izborima, odnosno ulaskom u parlament. Ono što mislim da je daleko najvažnije za srpsko društvo i za uspostavljanje pune stabilnosti i dobrosusedskih odnosa u regionu je da se nedvosmisleno osudi politika koju simboliše Slobodan Milošević, politika čiji su rezultat bili brojni ratni zločini i genocid u Srebrenici, kao i glavni protagonisti te politike. Međunarodni sud pravde tu igra nezamenljivu ulogu, kao međunarodna institucija pred kojom se direktna odgovornost za zločine individualizuje, a ta politika istovremeno osuđuje. Jedan od glavnih ciljeva proevropskih političara u Srbiji treba da bude da se Srbija, pa i političke partije, zaista preobraze u svom odnosu prema skorašnjoj prošlosti: eventualne kozmetičke promene u političkom nastupu nisu dovoljne i nadam se da će rezolucija o Srebrenici biti svojevrstan lakmus test za razdvajanje bloka koji se zaista zalaže za promenu i EU integracije, i onog bloka koji je suštinski ostao vezan za nasleđe devedesetih.

Zbog čega verujete portparolu SPS-a iz doba Slobodana Miloševića, Ivici Dačiću, u smislu vaših pohvala njegovog učinka u vezi sa liberalizacijom viznog režima? Da li se u Evropskoj uniji iko pita da li je za srpsko društvo zaista dobro da deset godina nakon svrgavanja zločinačkog režima potpredsednik vlade i navodno najzaslužniji za ukidanje viza bude onaj koji je bio direktno uključen u stvaranju povoda za njihovo uvođenje?

– Potpredsednik vlade se pokazao i dokazao na konkretnim delima. Kao deo vladajuće koalicije njegova partija omogućava evropski put Srbije. Kao ministar se dokazao na implementaciji preuzetih obaveza iz mape puta na osnovu koje je Srbija svojim građanima ukinula vize. Moja osuda politike Miloševića je uvek bila nedvosmislena i krajnje direktna. Međutim, kao izvestilac EP-a za Srbiju, uporno radim jedan mukotrpan i dugotrajan posao. To je uspostavljanje poverenja između institucija EU i Srbije i rad na napretku Srbije u EU intergacijama. Srbija je sve do 2000. bila evropski parija, potpuno izolovano i urušeno društvo na moralnom, političkom i ekonomskom planu. Puno integrisanje u savremene evropske političke i ekonomske tokove će biti rezultat jednog dugog i teškog napora celog srpskog društva. U tom smislu, ukidanje viza decembra 2009. bio je značajan korak u tom pravcu. Ministar na čelu resora koji je najviše doprineo ispunjavanju postavljenih uslova za stupanje na belu šengen listu je bio Ivica Dačić.

Pozdravili ste inicijativu predsednika Srbije Borisa Tadića za donošenje rezolucije o osudi srebreničkog genocida. Čuli ste razloge za to koje je Tadić izneo građanima Srbije – ugled Srbije u svetu. Da li vam smeta to što se o žrtvama genocida govori sa aspekta ostvarenja praktičnih interesa?

– U izjavi koju sam dao povodom najava da će Skupština Srbije usvojiti rezoluciju o Srebrenici rekao sam da bi „daleko najpozitivniju poruku Beograd poslao ukoliko bi se usvojila samo jedna rezolucija koja eksplicitno osuđuje samo zločin u Srebrenici“. Osuda masakra u Srebrenici je ne samo politička već pre svega moralna obaveza prema svim nevinim žrtvama. Usvajanje takve rezolucije bi nesumnjivo proizvelo i pozitivne političke efekte u praksi i smatram da je to dobro.

Kritikovali ste nameru donošenja dve rezolucije, ali ne i smisao cele inicijative, bez usvajanja dokumenta koji je usvojio Evropski parlament. Da li će Unija ipak na kraju biti zadovoljna, bez obzira na to što će Vlada Srbije zaista sprovesti svoju nameru i usvojiti dve rezolucije, i da li će pristati na dokument u kojem se osuđuje zločin, ali ne i genocid u Srebrenici?

– Ovo je saopštenje koje sam izdao tim povodom i ponovio bih ga: „Povodom najava da će Narodna skupština Srbije najverovatnije usvojiti čak dve rezolucije kojima će osuditi genocid počinjen u Srebrenici, kao i sve zločine počinjene tokom ratova devedesetih, želim da ukažem na očiglednu činjenicu koja nije uočena, a samim tim ni uvažena. Rezolucija Evropskog parlamenta o Srebrenici od 15. januara 2009. naime i sama eksplicitno osuđuje sve zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije. U tački jedan rezolucije Evropski parlament odaje poštovanje i seća se svih žrtava nasilja tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Imajući ovo u vidu, želim da istaknem da bi procenu o svrsishodnosti donošenja dodatne rezolucije valjalo ponovo preispitati. Dupliranje rezolucija, po meni, bilo bi ne samo suvišno, nego bi poslalo i nepotreban signal iz Beograda, koji bi se mogao čitati i tumačiti na različite načine. Kao izvestilac za Srbiju nikako ne bih želeo da bilo ko ili bilo koja institucija u EU pomisli da Srbija ne želi ili nije u stanju da nedvosmisleno osudi genocid počinjen u Srebrenici. Nadam se da će Skupština Srbije uskoro usvojiti rezoluciju o Srebrenici i time napraviti izuzetno važan i prepoznatljiv korak u pravcu punog regionalnog pomirenja i evropskih integracija.“

Haris Silajdžić je nedavno izjavio da međunarodna zajednica nije htela i neće državu usred Evrope, čiji građani su u većini slučajeva muslimanske veroispovesti. O tome da islamofobija u Evropi raste potvrđuju sporadični incidenti, ali i referendumsko opredeljenje, recimo, u Švajcarskoj za zabranu izgradnje minareta. Jasno je da su u toj situaciji žrtve borbe protiv terorizma muslimani koji nemaju nikakve veze sa terorizmom, a prema kojima okolina postaje skeptična. Kako to komentarišete?

– I pored činjenice da se izvesna društva u EU suočavaju sa teškoćama u integrisanju „druge generacije“ imigranata, smatram i verujem da EU može i mora da pronađe način kako da na najbolji način priđe rešavanju ovog problema. Postojanje otvorenog i tolerantnog društva je u samoj srži ideje EU i bez nje Evropa kakvu danas poznajemo ne bi mogla da opstane. Bošnjake nije htela i ne želi eliminisati ni međunarodna zajednica, a kamoli EU. Mladić je 1995. u izjavi pred kamerom najavio osvetu „Turcima“. Osuđivanje ovog najstrašnijeg zločina na Zapadnom Balkanu bi trebalo da bude prioritet u naporima Srbije da se distancira od svih ratnih zločina koji teško opterećuju njenu prošlost. U tom smislu, daleko najpozitivniju poruku Beograd bi poslao ukoliko bi se usvojila samo jedna rezolucija koja eksplicitno osuđuje samo genocid u Srebrenici. Ovaj zločin mora zauzeti posebno mesto u kolektivnom pamćenju naroda bivše Jugoslavije i čitave Evrope. Želim da podsetim i da su dugotrajni pionirski napori Liberalno demokratske partije i šireg civilnog društva u Srbiji da uvedu pitanje odgovornosti za zločin u Srebrenici u srpski politički diskurs konačno urodili plodom.

Zašto EU ne preduzme konkretne i oštrije korake u vezi sa krizom u BiH? Čini se da se odugovlači sa donošenjem rešenja.

– EU je ovih dana tek dobila neke nove institucije koje se uhodavaju, a SAD još nisu imenovale specijalnog visokog predstavnika za Zapadni Balkan koji nam je potreban za stvaranje preduslova za ustavne promene. Dejton je u SAD, ne u Evropi, zato moramo nastupiti rame uz rame kako se niko ne bi u procesu jačanja BiH osećao ugroženim.

Čime biste mogli da garantujete da se BiH neće raspasti?

– Angažovanijim odnosom Brisela prema BiH, ali i jasnijim odnosom Beograda prema celoj situaciji. U tom smislu pozdravljam izjavu predsednika Tadića da Srbija nikada neće podržati referendum u Republici Srpskoj koji vodi ka dezintegraciji BiH. Ali isto tako moram da dodam da kada on produži, pa kaže da Dodik „ima obavezu da štiti interese građane Republike Srpske“, on time zapravo staje u odbranu Dodikove retorike i upada u svojevrsnu kontradikciju. Ne znam zašto Tadić ne kaže otvoreno da je u interesu građana Republike Srpske da se od BiH stvori funkcionalna država koja će biti u stanju da vodi pregovore u vezi sa učlanjenjem u EU da bi jednog dana bila sposobna da uđe u evropski blok? To je, po meni, jasna evropska, dobrosusedska odgovorna politika i ono za čim Srbija i ceo region vape.

Da se vratimo Srbiji. Dragan Marković Palma je bio Arkanov blizak saradnik sve vreme ratnih devedesetih. Ivica Dačić, Milutin Mrkonjić, Žarko Obradović, Slavica Đukić-Dejanović, aktivno su učestvovali u kreiranju politike Miloševićevog režima. Oni se nisu jasno ogradili od genocida i zločina. Tomislav Nikolić je od zagovornika politike velike Srbije i antievropskog stava postao dostojan sagovornik čelnika EU. Mislite li da će ovo društvo u takvim uslovima ikada “ozdraviti”?

– Kao što sam već rekao, pokazalo se da je to jedan jako dug i bolan proces. Verujem i da će srpsko društvo biti pre ili kasnije u situaciji da ga više ništa ne vezuje za ono što se desilo dolaskom Miloševića na vlast. Isto se tako nadam da će, kada jednom bude tamo, srpsko društvo shvatiti da to nikada ne bi moglo da postigne bez vizije Zorana Đinđića i svega onoga što je on uradio za evropsku perspektivu Srbije i regiona. Srbija je izgubila jako mnogo vremena, pa zato za uspeh integracija mora stvoriti pozitivniju političku atmosferu. Ona mora povezivati političke snage u korist evropske perspektive. Svako ima svoju političku prošlost, ali ka EU ne ide samo današnja vladajuća koalicija nego čitava Srbija.

Pozdravili ste vojvođanski Statut, iako će njegov učinak biti dodatno razvodnjen Zakonom o prenosu nadležnosti na pokrajinu. Takođe, pozdravili ste reizbor sudija, iako je urađen na katastrofalan način, i to u zemlji u kojoj nema nezavisne kontrole vlasti, a Ustav omogućuje primenu principa blanko ostavki poslanika. Da li je to jedini način da se ophodite prema reformama u Srbiji i zbog čega?

– Sve dok Srbija bude hodala dva koraka napred i samo jedan nazad, ona će napredovati. Ako bi počelo da se dešava obrnuto, to bi bila katastrofa za nju i za region. Ali je brzina još uvek manja od one koju bi Srbija bila u stanju ostvariti, ako i kada se za nju odluči.

(Razgovor vodili Snežana Čongradin i Matja Stojanović)