Da li smo spremni za „Povorku ponosa”

(Politika, 14.09.2009)

Dugo najavljivana i dva puta otkazivana „Povorka ponosa”, koja će okupiti gej, lezbijske, transseksualne i biseksualne (LGBT) osobe, biće održana u nedelju. Organizaciju ove manifestacije pratile su brojne kontroverze, uključujući i javnu svađu predstavnika LGBT organizacija, a stručnjaci za bezbednost ocenjuju da je ovo skup visokog rizika. O tome da li je Srbija spremna za „Povorku ponosa” za „Politiku” govore: Marko Karadžić, državni sekretar za ljudska i manjinska prava, i Boško Obradović, glavni i odgovorni urednik časopisa „Dveri srpske”.

Politika: Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je naše društvo patrijarhalno i homofobično, a i studija bezbednosti koju je uradio Fakultet za bezbednost pokazuje da je najavljena „Povorka ponosa” skup visokog rizika. Da li mislite da je država Srbija spremna za ovu manifestaciju?

Karadžić: Sam Ustav, zakon i obaveze koje smo preuzeli međunarodnim konvencijama i članstvom u međunarodnim organizacijama jemče pravo građanima na slobodu mirnog okupljanja. Poenta je u tome da kreiramo i stvorimo društvo u kome zakon može da se sprovede na miran način i da se obezbedi tolerancija i suživot u njemu. Svedoci smo da mnogi skupovi u našoj zemlji nisu u duhu tolerancije (na primer, antifašistički), da čak i utakmice predstavljaju skup visokog rizika, jer su, nažalost, ljudi naučili da se određene stvari rešavaju silom. I to je ono protiv čega se mi borimo. Poenta jeste da omogućimo jedni drugima da živimo i da niko ne pretenduje na to da ubeđuje nekoga ko ne voli određenu stvar da mora da je voli. Poenta je da uvažimo svakog pojedinca u ovom društvu, bez obzira na njegova lična svojstva i seksualnu orijentaciju.

Obradović: Šta drugo može biti „Povorka ponosa” osim određena provokacija i pokušaj da se taj korpus ljudskih prava nasilno proširuje. Kada to kažem, mislim na homoseksualne brakove, usvajanje dece u tim brakovima i čitavo jedno potencijalno, privilegovano postojanje određenih manjinskih struktura i grupa u našem društvu. Zato mi sve ovo ne izgleda kao parada nekoga ko je ugrožen, jer je on već tretiran zakonski, već mi liči na promociju ideologije seksualizma i jednu pomalo agresivnu provokaciju koja želi da izaziva podele u našem društvu i da iznova generiše određenu sliku o Srbiji – a to je slika o nekakvom ružnom licu Srbije, koje je totalitarno, patrijarhalno, destruktivno i u svakom smislu negativno. Plašim se da ta provokacija ide u tom pravcu, da ćemo ponovo na beogradskim ulicama imati nekakve scene koje će otići u svet i koje će nas predstaviti u jednom veoma lošem izdanju. I zato mislim da je bezbednosni rizik svega ovoga veoma velik i da bi država Srbija trebala da odgovori na pitanje koji je njen sistem vrednosti i gde su granice proširivanja ljudskih prava. Ova tema nije tema za ulicu.

Politika: Zbog čega mislite da državna podrška „Povorci ponosa” znači ugrožavanje tradicionalnih, porodičnih, vrednosti. Zašto bi nekome smetalo da osobe manjinske seksualne orijentacije slobodno prošetaju? Zbog čega taj državni stav tumačite kao nametanje nove ideologije?

Obradović: Zato što mi osećamo da je taj tradicionalni, porodični, pogled na svet ovde možda više diskriminisan i ugrožen, da on nema prostora u medijima, da nema prostora u zakonodavnoj delatnosti i da nije na dovoljan način promovisan u ovom času. Smatramo da država kroz ovakve vrste eksplicitne podrške staje na stranu određenih stvari koje je pri tom regulisala Zakonom protiv diskriminacije. U tom smislu ja insistiram na tome da je srpski sabor „Dveri” apsolutno protiv bilo kakvog nasilja i mi upravo u bilo čiju privatnost apsolutno ničim ne želimo da ulazimo. Pravimo razliku između privatnosti i prava na privatnost koje apsolutno mora biti zaštićeno i onoga što bismo mogli nazvati proširivanjem tog prava na privatnost, na javnu sferu. Ne u smislu slobode izražavanja i organizovanja bilo čega, već u smislu procene da vi jednostavno „naseljavate” društveni prostor nizom manifestacija i jednim pogledom na svet koji je direktno suprotan tradicionalnom pogledu na svet. To je diktatura manjine.

Karadžić: Daleko je to od manjinske diktature i od nametanja homoseksualne ideologije za koju ne znam ni šta je, a ono što je veoma bitno u ovom trenutku reći jeste da je to samo omogućavanje svakog pojedinca, bez obzira na lično svojstvo, da iskoristi pravo koje mu je garantovano. Znači, ono što jeste poenta jeste ideja da se u ovom društvu omogući da ljudi koji ovde žive i koji su suočeni s diskriminacijom shvate da ih prihvata društvo, zajednica u kojoj žive i u kojoj rade. Mislim da je to mnogo normalniji način da se zaista onaj sistem vrednosti tradicionalne i zdrave porodice i svega ostalog sprovede i održi. Jer, zdravo društvo i zdrava porodica jeste samo ona koja ima smelosti da bez straha i bojazni od društva u kome živi prihvati osobe s kojima živi, prihvati svoje prijatelje, svoju decu i omogući im normalan život. Čovek koji nije mogao da bude upisan u srednju školu samo zato što se izjasnio kao homoseksualac, roditelji ga izbacili iz kuće, ima prava da izrazi svoji protest. I zašto bi njegov protest na ulici ovog grada i skretanje pažnje javnosti da takve osobe postoje predstavljao bilo kakvu provokaciju. Moramo da prihvatimo da postoje, da žive u ovom društvu, da su naši prijatelji, rođaci, komšije. Jednostavno, moramo da uvažimo i njihovo pravo na slobodu mirnog okupljanja, kao i svako drugo ljudsko pravo. Ja ne vidim da ti ljudi išta drugo traže i ne vidim zašto bi reakcija jednog dela javnosti bila takva da želi da likvidira, da poziva na smrt, da poziva na ubistva, na pravljenje eksplozivnih naprava. Na veb-sajtovima postoje razmene o tome kako se ručno prave bombe!

Obradović: Uopšte jedan pristojan i vaspitan čovek ne sme sebi da dozvoli bilo kakvo nasilje prema bilo kom drugom koji je u tom smislu bespomoćan, ili na bilo koji drugi način diskriminisan, i ono za šta se mi zalažemo jeste da probamo da malo razdvojimo sferu privatnosti od sfere javnosti. Ovde imamo upravo taj slučaj da određeno izražavanje napušta tu sferu privatnosti i pokušava postepeno jednim agresivnim ponašanjem da naseljava sferu javnosti.

Karadžić: Svaki čovek svoju seksualnost drži kao privatnu stvar. Ali, u ovom društvu ova količina mržnje prema osobama drugačije seksualne orijentacije ide mnogo daleko i ulazi u privatnu sferu čoveka. Ti ljudi imaju ogromne probleme u porodici, školi i u društvu u kome žive.

Politika: Zar smatrate da su srpske tradicionalne vrednosti na toliko slabim nogama da će ih jedna povorka urušiti?

Obradović: Ako ima medijsku, političko-zakonodavnu i umetničku podršku i svoj lobi onda je ona toliko i moćna.

Karadžić: Kada pokažemo i izrazimo određen stepen tolerancije prema nečemu što je očigledno problem u ovom društvu, oko čega ne postoji saglasnost, mi ljudima pokazujemo kako se izlazi na kraj s različitostima i problemima. Stalno dobijamo pozive od zlostavljanih žena, od žena koje su izbačene iz kuće, od žena koje nemaju pravnu zaštitu ili mogućnost da dođu do svoje dece. Postoji isuviše nasilja u porodici i ljudi ne reaguju na takve stvari. To je ono što nije u skladu sa onim sistemom vrednosti u koji ja verujem. A svaka država treba svakom pojedincu da omogući zdrav i normalan život u kome niko neće biti premlaćen zato što je homoseksualac, odnosno zato što je različit.

Obradović: U tome se svi slažemo.

Politika: U svim evropskim gradovima i gradovima u okruženju održavaju se gej-parade. Zašto bi Srbija bila izuzetak?

Obradović: Društva koja pretenduju da budu pristojna ne bi trebalo da paradiraju svojom seksualnošću.

Karadžić: Ovom skupu je samo dat taj naziv „povorka”. Tu će izaći ljudi koji se osećaju ugroženim i borci za ljudska prava.

Politika: Argumentacija tih ljudi jeste da žele da se izbore za društvo u kome će svaki homoseksualni i heteroseksualni par moći da se uhvati za ruke i zagrljen prošeta ulicom ili Kalemegdanom.

Obradović: Da li ste ikada razmišljali da li je to ugrožavanje prava i vređanje vrednosnog sistema nekog drugoga ko živi i šeta tim istim Kalemegdanom?

Karadžić: Isto tako su govorili i belci i rasisti jer su smatrali da je vređanje njihovog prava kada im crnac prođe komšilukom koji nije predviđen za život crnih osoba.

Politika: Da li je suština priče u tome da se stvori društvo u kome niko nikoga ne ugrožava? Lekari objašnjavaju da homoseksualnost nije bolest, naročito ne zarazna i da niko nikoga ne može zaraziti time. Zašto postoji toliki strah i otpor prema „Povorci ponosa”?

Obradović: U medicinskim priručnicima se tvrdi da nije samo genetska stvar u pitanju, nego i socijalni ambijent.

Karadžić: Da socijalni ambijent „stvara” homoseksualce njih ne bi bilo ni ovde, ni u Iranu.

Obradović: Ta vrsta opredeljenja se ipak na određeni način širi.

Karadžić: Mislim da ste pogrešno shvatili – demokratska društvena klima samo ohrabruje ljude da priznaju svoje homoseksualne sklonosti.

(Razgovarale Katarina Đorđević i Gordana Bašović)