Čuvar trona Ustava ili…

(Politika, 02.10.2009)

Republički javni tužilac podneo je u petak 25. septembra predlog Ustavnom sudu za zabranu organizacija ,,Otačastveni pokret Obraz” i ,,1389”.

Sa stanovišta ustavnog prava, trebalo bi ukazati na sledeće. Prvo, isključivo je Ustavni sud nadležan za odlučivanje o zabrani rada udruženja.

Drugo, takvu nadležnost imaju pojedini (ne svi) ustavni sudovi u Evropi.

Treće, uporedna iskustva ustavnih sudova pokazuju da institut zabrane organizacija nosi sobom izvesne opasnosti. I jaki ustavni sudovi retko se upuštaju u odlučivanje o ovim pitanjima. Savezni ustavni sud Nemačke učinio je to dva puta, kada je zabranio Neonacističku partiju (1952) i Komunističku partiju (1956). Ima i suprotnih primera. Odluka Ustavnog suda Turske da zabrani Islamističku partiju (2001) dovela je do spora pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog povrede slobode udruživanja garantovane Evropskom konvencijom.

Četvrto, ističe se da razlozi za zabranu rada udruženja predviđeni Ustavom Srbije nisu dovoljno određeni (,,Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje”). I u drugim evropskim ustavima koji uređuju ovaj institut razlozi su slično formulisani.

Peto, sporovi o zabrani rada udruženja su osobeni. To je imao u vidu i zakonodavac. Postupak pred Ustavnim sudom pokreće se na predlog vlade, republičkog javnog tužioca ili organa nadležnog za upis u registar političkih stranaka, sindikalnih organizacija, udruženja građana ili verskih zajednica (sužen krug ovlašćenih predlagača). U predlogu se navode razlozi i dokazi zbog kojih se traži zabrana rada udruženja. U ovom postupku javna rasprava mora se održati. Javna rasprava održava se obavezno samo još u postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti (postoje odstupanja) i u izbornim sporovima. Kad Ustavni sud zabrani rad organizacije, ta organizacija briše se iz odgovarajućeg registra danom dostavljanja odluke Ustavnog suda nadležnom organu.

Iz svega ovoga proizlazi da treba imati poverenje u Ustavni sud kada bude odlučivao o predlogu republičkog javnog tužioca. Ne bi trebalo insistirati na hitnosti postupka već na temeljnom sprovođenju prethodnog postupka i kvalitetnoj javnoj raspravi da bi se donela valjana odluka.

I da nam ne zamere sudije, ali Ustavni sud nema autoritet institucije nezavisne od političkih vlasti, institucije prvog ranga u ustavnom sistemu. Autoritet se ne dobija automatski, po sili Ustava ili protokom vremena; on se stiče pravnim i intelektualnim bravurama, hrabrošću u borbi protiv spoljnih pritisaka i bogatom sudskom praksom. Ustavni sud ne treba da ,,služi” ni političkim vlastima, ni javnom mnjenju nego Ustavu. Priliku da odlučuje po meri Ustava, a ne po ukusu političkih aktera ili javnosti, imaće upravo povodom odnosnog predloga republičkog javnog tužioca. Ostaje da se vidi da li će Ustavni sud biti čuvar trona Ustava ili čuvar Ustava pod tronom političara.

Autor je docent na Pravnom fakultetu BU