Čupanje repe

(Blic, 20.04.2009)

Rituali se umnožavaju, a jedno od takvih činodejstvovanja bila je i prošlonedeljna poseta Borisa Tadića manastiru Visoki Dečani na Kosovu, što je dalo šansu stranama u sporu da se ponovo istaknu.

Američka ambasada u Prištini, mirođija u svakoj albanskoj čorbi, a šire u svakoj čorbi, saopštila je da je odluka Hašima Tačija, premijera samoproglašene države Kosovo, da pusti srpskog predsednika na Kosovo, „bila pravedan čin, odluka suverene države, u skladu s Ahtisarijevim planom...”

Ovakvo saopštenje, očigledno, nije srpsku stranu moglo ostaviti ravnodušnom, mada je utisak da je glavni cilj isticanja Tačijeve pravednosti i suverenosti bilo umirivanje albanske javnosti i opozicije, koja je vrisnula zbog Tadićevog helikopterskog nadleta suverenog Kosova u pratnji petorice telohranitelja.

Iz kabineta predsednika povodom toga je saopšteno da Boris Tadić nikad nije tražio od vlasti u Prištini dozvolu da poseti Kosovo.

Dalje razgrtanje vesti oko posete Dečanima pokazuje čija je suverenost uspostavljena na Kosovu. Naime, šef civilne misije EU na Kosovu Iv de Kermabon izjavio je da je Tadić uputio zahtev da poseti Kosovo specijalnom predstavniku EU u Beogradu Piteru Sorensenu, a beogradska kancelarija EU prosledila ga je specijalnom predstavniku na Kosovu Piteru Fejtu i kosovskim vlastima.

Po principu deda za repu, baba za dedu...

Posle toga je Tači shvatio da je Tadićeva poseta u stvari motivisana ličnim i verskim razlozima, a ovakvom mišljenju rugaju se opozicija i mediji na Kosovu, pitajući se ko je dozvolio da Boris Tadić, predsednik Srbije, citira srpsku ustavnu preambulu u okruženju kosovske ustavnosti, odnosno da je Kosovo deo Srbije.

Osnovna odlika postkosovskog ciklusa, ipak, jeste smirivanje usplamsalih strasti kao što pokazuje i ovo uskršnje lupanje srpsko-albanskih jaja.

Poseban pečat tome daje svetska birokratija koja nadzire sukob i vekovima taloženim iskustvom pogled preko cevi pretvara u odmeravanje snaga nad hrpama papira svodeći ga na administrativnu proceduru, što, samo po sebi, nije garancija dugoročnog mira oko ovog pitanja, ali jeste neka vrsta predaha.

Dobro, jeste smešno to što je u tom predahu Tači ispao pravedan i suveren, kako tvrdi američka ambasada, a Tadić se pokazao kao državnik koji je mogao i kafu da popije u Prištini, samo da mu je bilo do kafe.

Množe se dokazi da se bitka oko Kosova, da se ne zavaravamo, vodi oko smokvinog lista kojim treba pokriti državnu i vladalačku golotinju. Ne bih, međutim, potcenio taj cilj. Barem da sam na mestu onih kojima je dopalo da u ovo teško vreme vode zemlju.

Oni najbolje znaju da bi njegovo ostvarenje očuvalo narodno samopoštovanje i uz dobro marketinško pakovanje očuvalo bi poštovanje naroda prema onima koje su izabrali.