Čime Sirija može uzvratiti (I)

(Aljoša Dimitrijević-Advance.hr)

Vodeći se jučerašnjom izjavom Valid el Mualema, sirijskog ministra spoljnih poslova u kojoj je rekao da će Sirija sve iznenaditi u slučaju vrlo eventualne vojne agresije na tu zemlju, odlučio sam da proučim koje su opcije na stolu sirijskom vojnom vrhu.

Moguće opcije delovanja sirijske protivvazdušne odbrane

Prvo bismo trebali da razmotrimo koje snage stoje nasuprot sirijske vojske u ovom vrlo mogućem vojnom napadu zapadnih saveznika. Razmotrićemo takozvani prvi talas koji bi obuhvatio samo napad uz pomoć vrlo preciznih raketa velikog dometa tipa tomahavk,a nikako ne bi uključivao napad uz pomoć vojnog vazduhoplovstva, jer bi zbog verovatno vrlo jake protivvazdušne odbrane sirijske vojske mogao prouzrokovati obaranje određenog broja zapadnih aviona i gubitak pilota što nikako ne bi išlo u prilog ovim napadima, koji će se ionako odvijati bez podrške zapadne javnosti. Napad vojnog vazuhoplovstva je ostavljen za drugi talas, dok ne dođe do neutralizacije sirijske protivvazdušne odbrane.

Trenutno stanje sirijske protivvazdušne odbrane je veoma upitno ili je to samo deo taktike da se pokaže kako izgleda problematično,a videćemo i zašto.Setimo se samo neometanog bombardiranja vojnih instalacija od strane izraelskog ratnog vazuhoplovstva u proteklim mjesecima. IAF (Isreal airforce) nije imao gubitaka u tim napadima, a sirijska strana koliko je poznato nije uopše delovala po izraelskim avionima. Prvi talas krstarećim projektilima do kojeg će verovatno doći u narednim danima ima za jedan od zadataka proveriti trenutno stanje sirijske protivvazdušne odbrane.Sirijskom vojnom vrhu su na raspolaganju dve opcije. Maksimalno žestok odgovor po nadolazećim tomahavk raketama ili apsolutno mirovanje protivvazdušne odbrane.

Arleigh Burke razarač nosi u proseku oko 45 krstarećih projektila tipa „tomahavk“

Prva opcija bi uključivala obaranje velikog broja nadolazećih tomahavk raketa koje u zavisnosti od varijante i nisu teške mete za savremene aparate PVO (protuzračne odbrane) koje poseduje Sirija jer se kreću podzvučnim brzinama. Jedino najnovije varijante tomahavk-a tipa Block IV imaju smanjenu radarsku vidljivost i teže su za otkrivanje zemaljskim radarskim sistemima.

Obaranjem velikog broja zapadnih raketa sirijska PVO bi pokazala da je još uvek veoma žilav protivnik, za određeni vremenski rok bi odložila drugi talas bombardiranja, smanjila bi moguću štetu po vojne instalacije koji bi mogle prouzročiti oborene krstareće rakete, ali bi isto tako odala svoje položaje i taktiku.

U drugom talasu napada koji sigurno sledi, samo je pitanje vremenskog okvira, uz pomoć zapadnih aviona uništavanje ovakve razotkrivene sirijske PVO bi bilo znatno lakše. Jedan od primjera ovakvog delovanja je i napad savezničke koalicije na iračku PVO za vrijeme Pustinjske oluje 1991. godine. Tada je iračka PVO odgovorila svim sredstvima po zapadnoj koaliciji i vrlo brzo je bila razotkrivena i uništena.

OSA II raketni brodovi u jednoj od sirijskih luka

Iako ne možemo u potpunosti povući paralelu sa sirijskom vojskom jer je iračka PVO bila potpuno centralizovano komandovana iz jednog punkta, a i obučenost pripadnika sirijske vojske za razliku od Sadamove je na znatno većoj razini, trebali bi ovaj događaj imati na umu. Drugi zanimljiv događaj seže u vrijeme Jomkipurskog rata 1973. godine između Sirije i Izraela kada su Izraelci potaknuti gubitkom velikog broja pilota i aviona delovanjem sirijskih zemlja-vazduh ssistema čvrsto odlučili krenuti u razvoj bespilotnih letelica i promene taktike upotrabe svojih vazdušnih snaga.

U sledećem velikom vojnom sukobu - Libanskom ratu 1982. godine, Izraelci su upotrebili svoje bespilotne letelice u prvom talasu koji je poslužio kao mamac na kog je sirijska PVO ispucala velik broj raketa i otkrila svoje položaje,odmah za prvim talasom Izrael je uputio i drugi talas. Drugi talas su  su činili borbeni avioni koji su potpuno uništili sirijsku protivvazdušnu obranu, tokom rata uništeno je svih 28 SAM (Surface to Air Missle) sirijskih lansera. Ova dva događaja svakako se moraju imati na umu ukoliko sirijska vojna komanda odluči delovati prvom opcijom.

Druga opcija uključuje pomalo čudnu, krajnje neočekivanu, ali možda i dobitnu taktiku, potpuno mirovanje sirijske PVO. Što bi se izgubilo,a što dobilo ovom taktikom? Došlo bi do uništenja svih ciljeva koji bi bili gađani s tomahavk raketama. Ti ciljevi podrazumevaju pre svega komandna mesta, stacionarne radarske stanice, nepokretne delove protivvazdušne odbrane, aerodrome, vojna skladišta i druge slične ciljeve. To bi bio značajan gubitak. Ovaj gubitak bi se isto tako desio i s prvom opcijom, ali uz znatno veći broj upotrebljenih tomahavk raketa i uz veći vremenski rok.

Prva opcija bi uključivala povećan moral sirijske vojske zbog obaranja određenog broja tomahavk-a, a druga opcija bi bilo demoraliziranje sirijske vojske. Prva opcija bi uključivala održavanje na životu i upotrebu sirijskog vojnog vazduhoplovstva koji bi pomagali trupe na terenu još neko vrijeme,ali samo neko vreme kada bi i aerodromi bili izbačeni iz stroja zbog premoći u broju krstarećih raketa koje bi bile ispaljene. Prva opcija bi podrazumijevala otkrivanje i uništenje ne samo stacionarnih već i mobilnih sistema PVO koje su od krucijalne važnosti za opstanak sirijske mogućnosti da se odbrani od napadača iz vazduha.

Tir II ispaljuje raketu S-802

Druga opcija podrazumeva uništavanje stacionarnih PVO sistema, ali i preživljavanje i pregrupisanje ogromnog dela mobilnih PVO sistema. Druga opcija bi dala krajnje lažnu sliku o stanju sirijske PVO i zapadna koalicija bi verojatno pre vremena krenula u punom obimu u napad borbenim avionima na Siriju. Ovo bi dalo mogućnost mobilnim sistemima o čijim tipovima ću govoriti u drugom delu teksta da zadaju veoma jak udarac po avionima NATO-a. Gubitak većeg broja pilota je jedino što može snažno podići pritisak zapadne javnosti na ovu agresiju da je okonča pre vremena. Za gubitak tomahavk raketa iz prve opcije niko neće mariti, ali za gubitak pilota iz druge opcije svakako da će zapadne vođe trpiti strahovit pritisak. Ako je sirijska vojska u stanju da preživi velika razaranja i užasan pad morala prihvatajući drugu opciju,onda bi ova opcija možda mogla biti i dobitna.

Sabijena u ćošak Sirija može da deluje prva

Sad treba razmotriti da li treba delovati preventivno i udariti prvi i čime ako je to uopšte izvodljivo. Mada zvuči krajnje nerealno ni ova opcija nije nemoguća. Treba samo povući još jednu paralelu iz prošlosti ,a to je delovanje Izraela u Šestodnevnom ratu 1967. godine. Oni su, znajući da se priprema veliki napad na Izrael od strane moćnijeg i brojnijeg protivnika, pokrenuli preventivni napad pre svega na egipatsko ratno vazduhoplovstvo i u prvom danu ga gotovo uništili. Hipotetičkim potapanjem npr. dva američka broda klase Arleigh Burke i pogibijom nekoliko stotina američkih mornara ili bi se rat rasplamsao ili bi bio obustavljen, usled pritiska javnosti.

Rat će se svejedno rasplamsati i SAD se neće smiriti dok potpuno ne uništi Siriju u ovakvom obliku u kojem je poznajemo. Stoga ako bi Sirija i preduzela ovakav očajnički preventivni napad to i ne bi bio glup potez znajući kakva je sudbina čeka. Napad je najbolja odbrana.Sada da vidimo da li je takav napad moguće izvesti.

Izraelski brod pogođen raketom C-802 (2006.)

Trenutno stanje zapadnih snaga za prvi udar sastoji se prije svega od američkih udarnih snaga koje sačinjavaju četiri broda klase Arleigh Burke sa imenima USS Ramage (DDG-61), USS Mahan (DDG-72), USS Gravely (DDG-107) i USS Barry (DDG-52). Ova klasa razarača predstavlja apsolutni vrhunac vojne brodogradnje i tehnologije ne računajući najnoviju nadolazeću klasu brodova američke mornarice Zumwalt. Arleigh Burke klasa poseduje univerzalne vertikalne sisteme MK-41 za ispaljivanje raznih tipova raketa. U zavisnosti od stepena modernizacije same ove klase broj saćastih ćelija u koje staju rakete se kreće od 90 kod Arleigh Burke Flight. I dok kod novijih Flight II, Flight IIA i Flight III broj mesta za rakete je čak 96.

Unutar ovih kontejnera su prisutni različiti tipovi raketa,pre svega rakete za gađanje ciljeva u vazduhu i rakete tipa. Brodovi ove klase poseduju Aeagis sisteme protivraketne odbrane za šta se koriste rakete SM-3 ,a rakete SM-2 se koriste za gađanje ciljeva u vazduhu. Pretpostavka je da je polovina mesta u ovim kontejnerima rezervirana za ove tipove raketa, dakle oko 45 mesta po jednom brodu. Druga polovina je rezervisana za tomahavk rakete ili po američkoj terminologiji Tomahawk Land Attack Missle (TLAM).

U lanserima MK-41 prisutan je i određen broj protibrodskih Harpoon, ali veoma mali broj. Ova četiri američka broda prati i jedna podmornica za sada nepoznate klase. U zavisnosti od klase, američke podmornice mogu nositi u rasponu od oko 12 pa do čak 154 krstareće rakete. Podmornice klase Seawolf, Virginia i Los Angeles pre svega služe za protiv-podmorničku borbu, a sekundarna uloga im je napad i krstarećim raketama kojih nose oko 12. Ako je u pitanju konvertirana Ohio klasa koja je konverzijom prenamenjena da nosi čak 154 tomhavk rakete, a čija je primarna uloga bila nošenje balističkih projektila Trident sa nuklearnim bojevim glavama, onda se radi o velikoj vatrenoj moći u mogućem prvom napadu.

U ovom tekstu neću analizirati francuske i britanske snage jer one poseduju jednake ili manje kapacitete od američkih, stoga ako su Sirijci u stanju da oštete trenutno stacioniranu američku pomorsku formaciju, onda će biti u stanju da to isto urade kako britanskim tako i francuskim trupama. Zapadni brodovi tokom prvog talasa napada će biti na sigurnoj udaljenosti od Sirijske obale. Domet tomahavk raketa je u zavisnosti od varijante od 1300 km do preko 2000 km stoga će i brodovi biti stacionirani na toj nekoj srednjoj udaljenosti od oko 1500 km od Sirijske obale.

Koji rod sirijske vojske bi bio u stanju izvesti preventivni vojni napad na tolikoj udaljenosti od matičnog kopna? To su pre svega mornarica i avijacija.

Raketa KH-31A

Preventivni napad mornaričkim snagama

Američki brodovi klase Arleigh Burke su prije svega namijenjeni protivraketnoj borbi i ispaljivanju TLAM projektila. Oni nisu namenjeni za borbu protiv brzih i malih sirijskih plovila. Američka vojska je zato ponovo prenaoružavala svoje velike brodove koji su stacionirani u persijskom zalivu sistemima koji se mogu suprostaviti iranskim brzim, malim motornim čamcima. Da vidimo koja plovila poseduje sirijska mornarica, a koja bi mogla da izvrše ovaj preventivni napad.

Sirijska mornarica ne poseduje podmornice u svom arsenalu koji bi mogle biti važan faktor odvraćanja svakom protivniku u potencijalnom napadu. Dve starije sovjetske fregate klase Petua ne igraju nikakvu ulogu i njihovo bi korištenje bilo čisto samoubistvo. Brzi i mali rakteni brodovi klase Osa II i Tir II bi mogli predstavljati veliku opasnost po kapitalne američke ratne brodove kakvi su Arleigh Burke.

Pretpostavka je da sirijska ratna mornarica u svom arsenalu ima 12 Osa II brzih raketnih brodova od kojih su većina u stanju borbene gotovosti.

Ovi raketni čamci poseduju po četiri rakete tipa P-15 Termit sa dometom rakete od oko 80 kilometara. Koliko su ove rakete opasne pokazuje i delovanje ove rakete u prošlosti. Prvo potapanje od strane ove rakete bilo je izraelskog razarača Eliat 1967. godine koga je potopila egipatska mornarica sa udaljenosti od 31 km. Ova raketa je upotrebljena i u indijsko-pakistanskom ratu 1971. godine kada je potopila veći broj pakistanskih brodova. Da li ovi čamci u jednom grupnom napadu na grupu američkih brodova imaju šanse? Imaju, ali ekstremno malu šansu jer su ove rakete poprilično zastarele, profil leta im je veoma visok od 100 do 300 metara iznad površine mora i predstavljaju prilično laku metu za Aegis odbrambeni sistem Arleigh Burke razarača.

Druga opcija je upotreba znatno modernijih i manjih brodova ili raketnih čamaca tipa Tir II. Ovi brodovi su izvorno iranske proizvodnje, mada neki govore da su izvorno napravljeni u Severnoj Koreji, ali su po licenci pravljeni u Siriji i to šest komada. Svih šest su operativni i spremni za delovanje. Prednost ovih plovila je smanjena radarska vidljivost, velika brzina, ali takođe imaju i ograničen krug delovanja. Opremljeni su s po dve kineske protiv-brodske rakete S-802. Ove rakete su superiorne u poređenju s Termit raketama koje nose Osa-II. Imaju ekstremno nizak profil leta u prilazu brodu samo 3 do 5 metara, sa dometom od oko 120 km pa čak i dosta više u zavisnosti od verzije rakete. Ako išta u sirijskoj mornarici danas ima šanse potopiti ili pogoditi američke brodove onda je to Tir II.

Koliko je opasna raketa C-802 svedoči i pogađanje izraelskog broda za vreme Drugog libanskog rata 2006. ovom raketom od strane Hezbolaha.

Preventivni napad avijacijom

Drugi rod sirijske vojske koji može izvršiti preventivni napad je avijacija. Trenutno stanje u ovom rodu vojske je najblaže rečeno nepoznato. Nakon dugih borbi s pobunjenicima na terenu ovaj rod vojske je pretrpio određene gubitke kako u pogledu tehnike tako i u pogledu infrastrukture, aerodroma, skladišta i drugih objekata, mada je najverovatnije glavnina snaga ostala netaknuta i spremna suprostaviti se potencijalnom neprijatelju. Delovanje sirijskog vazduhoplovstva po američkoj mornarici je moguće samo pre američkog napada ili odmah nakon što napad počne, dok je još na životu aerodromska infrastrukura. Najmoderniji sirijski avion još uvijek nije dostavljen sirijskom ratnom zrakoplovstvu Mig-29 M/M2 i to 24 komada, stoga će se, odluči li izvršiti ovaj napad, Sirija morati osloniti na one avione koje trenutno ima i koji imaju sposobnost nošenja protivbrodskih raketa koje su u arsenalu sirijskog ratnog vazduhoplovstva.

Najlakše je pregled mogućnosti napraviti pogledom na protiv-brodske rakete koje poseduje Sirija. Prva od raketa je KH-29, iako ova raketa nije prvenstveno namenjena delovanju protiv morskih površinskih ciljeva može biti upotrebljena i za taj posao. Domet ove rakete je do dvadesetak kilometara u najnovijim verzijama što je ekstremno malo i svaki napad ovim oružjem na američki brod klase Arleigh Burke je verovatno čisto samoubistvo pilota. Stoga možemo reći da napad ovom raketom treba odbaciti. Druga,a ujedno i poslednja raketa koja ulazi u krug za upotrebu je raketa KH-31A.

Sirija je primila isporuku od 87 ovih raketa iz Rusije 2010-te godine zajedno sa 15 komada SU-24MK modernizovanim bombarderima koji nose ove rakete. KH-31A protiv-brodska verzija ove rakete ima domet do 50 kilometara i kreće se brzinom do čak 3.5 maha u završnoj putanji leta. Ako bi avioni SU-24MK, u niskom profilu leta na samo par metara iznad površine mora, uspeli da se približe na 50tak kilometara od američkih brodova i da ispale raketu KH-31A pogodak ovih raketa po ciljevima bi bio gotovo siguran. Da to i nije nemoguće svedoči događaj od 9. oktobra 2000. godine kada je ruski SU-24 neprimećen preletio američki nosač aviona US Kitty Hawk. Ako iko i išta može naneti preventivni udar američkoj mornarici, a u arsenalu je sirijskog ratnog vazduhoplovstva to je avion promenljive geometrije krila SU-24MK i raketa KH-31A.

Koliko su protiv-brodske rakete ispaljene s aviona ubojite svedoči i snimak potapanja engleskog broda HMS Sheffield u Folkandskom ratu od strane argentinske avijacije uz pomoć rakete Ehocet.

Oružje se pravi i kupuje, ma kako ovo zvučalo, da bi se upotrebilo, ako neće sad, pobrojano oružje preventivnog udara sirijske vojske neće nikad ni delovati.