Balkan kao poligon za novu kolektivnu bezbednost

(Fond strateške kulture, 14.6.2010)

Predlog Ruske Federacije za uspostavljanje novog sistema kolektivne, nedeljive bezbednosti na prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“ predstavlja najvažniju inicijativu na polju globalne bezbednosti još od pada Berlinskog zida i jednostranog raspuštanja Varšavskog ugovora koje, nažalost, nije pratilo i odgovarajuće rasformiranje Severnoatlantskog pakta. Može se čak reći da je šteta što sadašnji ruski predlog nije bio na stolu 1990. i 1991, dok je postojao jak adut u obliku još uvek postojećeg vojnog saveza i sa istočne strane tada blokovski podeljene Evrope – ili bar u obliku tada još-uvek-postojećeg Sovjetskog saveza, koji je sam po sebi posedovao vojne potencijale na nivou čitavog jednog vojnog bloka. Umesto jednostranog raspuštanja, u nadi da će ista dobra volja biti pokazana i na drugoj, zapadnoj strani podele, velika je šteta što još tada nije bar napravljen pokušaj započinjanja razgovora o mogućnostima postepene integracije oba bloka – ili Severnoatlantskog pakta sa jedne, i Sovjetskog Saveza sa druge – u jedan Evroazijsko-severnoamerički sistem opšte, nedeljive bezbednosti, koja bi stvorila okvir ne samo za novo zlatno doba mira na čitavoj severnoj hemisferi planete, već i za opštu demokratizaciju i postepeno širenje ekonomskog blagostanja na celokupnom tom prostoru – i to ne samo zbog bezbednosnog okvira koji bi bio postavljen, već i zbog znaka ogromne dobre volje koji bi time bio dat. Jer, to bi bila poruka da je Hladni rat stvarno okončan, i da je sada sudbina kontinenta ponovo zajednička.

Da se to desilo, nedosanjani san (fantazija?) Fransisa Fukujame o „kraju istorije“ bi imao bar teoretske izglede za uspeh. Jer – ako se ceo problem posleratne Evrope (i Severne Amerike) mogao, bar kako se stvar postavljala u odlučujućem delu zapadnog establišmenta, svesti na problem „demokratije protiv totalitarizma“ – pad Berlinskog zida je trebalo da i formalno predstavlja uvertiru u novi, beskonfliktni svet, u kojem je postignuta opšta saglasnost o superiornosti (ili, govoreći sadašnjim jezikom, „bezalternativnosti“) liberal-demokratskog, slobodnotržišnog poretka (naravno, onog istinskog, sa jasnim pravilima igre i jednakosti šansi za svako kreativno preduzetništvo, a ne onog koji služi kao slatkorečiva glazura za uspostavljanje globalne dominacije multi-nacionalnih korporacija i najkrupnijeg finansijskog kapitala).

Ovde se, naravno, mora priznati da se u to vreme moglo argumentovano tvrditi da ne samo Varšavski pakt već i Sovjetski Savez, bar simbolički, predstavljaju anahronizam u novom duhu vremena, obeleženim „demokratskim trijumfalizmom“ i delegitimizacijom svih drugih poredaka u glavama masa širom sveta, i da su, kao takvi, teško mogli da se održe u tadašnjem obliku. S druge strane, mada na čelu „glavnog ideološkog gubitnika“ tog vremena, Mihail Gorbačov, koji je, upravo zbog obećanja – i eksplicitnog i implicitnog – da će i sam biti agent „širenja demokratskog talasa“ ka istoku, uživao status planetarne zvezde, je sasvim legitimno mogao da lansira tu zamisao i da se njegova reč ne samo čuje, već i shvati ozbiljno, i izazove ozbiljne talase i preispitivanja na Zapadu. U svakom slučaju, koji god da su razlozi, ta prilika nije iskorišćena. Međutim, bez obzira na to, mora se sad reći – da su uverenja zaista pratila retoriku u vladajućim zapadnim krugovima tog vremena, a s obzirom na velikodušno samoukidanje Varšavskog ugovora, jedini logičan korak bi bio da se i sam Severnoatlantski pakt dobrovoljno samoukine. Ako ništa drugo, kao krunski gest dobre volje onih pred čijim očima se, ako je verovati tadašnjim izjavama zapadnih zvaničnika, ispunio poluvekovni san o „dolasku demokratije“ u istočni, tj. bivši sovjetski blok. Jer – čemu više blokovska podela na vojnom nivou, ako je već ukinuta na političkom?

Na ovo poslednje pitanje do dan-danas nije dat zadovoljavajući odgovor – bar ne zvanično. I, u odsustvu takvog jednog zadovoljavajućeg odgovora, može se jedino i logično pretpostaviti sledeće – da u tom nekadašnjem istočnom, tj. sovjetskom bloku, značajnom delu zapadnog establišmenta nije smetala ideologija – jer ona je, posle pada Berlinskog zida, a pogotovo posle raspada Sovjetskog Saveza i početka „tranzicije“ u Rusiji, definitivno otišla na „smetilište istorije“. Ako je vojni blok koji je, navodno (a 1949. u glavama značajnog dela Zapada, i iskreno), stvoren radi suzbijanja širenja „totalitarne ideologije“ s Istoka i dalje opstajao, a ideološka opasnost s Istoka nestala – to može jedino da znači da problem nije (bio) u ideologiji Istoka, već u samom Istoku, tj. u nosiocu nekadašnjeg bloka. I da, koliko god on novih izbora organizovao, koliko god on otvorio svoje tržište stranim (mahom zapadnim) proizvodima i uslugama, preduzećima i ulaganjima – taj Istok još uvek ne zavređuje samoukidanje Severnoatlantskog bloka, iako sada i formalno i u praksi deli njegove proklamovane „civilizacijske vrednosti“. Ili, ako ne samoukidanje, a onda bar ozbiljnu spremnost za razgovor o pravljenju upravo onakvog sistema kolektivne, nedeljive bezbednosti za veći deo severne hemisfere kakav je, da je bilo više državničke mudrosti a manje oportunizma i „igara nulte sume“ (tj. dok nekom ne smrkne, drugom ne može da svane), mogao da bude uspostavljen još, sada već daleke, 1990. godine. A čini se da takav sistem sada nudi Ruska Federacija. I, bar zasad, taj predlog nije naišao na vrstu entuzijazma koji zaslužuje u jezgrima nekadašnjeg (?) „demokratskog trijumfalizma“. I, spolja gledano, razlozi za tako mlak prijem nisu ništa više objašnjivi nego što je i samo današnje postojanje Severnoatlantskog pakta. To jest, čini se da su objašnjenja za oba fenomena – i ona očigledna, i ona manje očigledna – u suštini ista. Očigledno je da postoje strukture u jezgru zapadnog „demokratskog sveta“ kojima je koncept „nedeljive bezbednosti“ stran ili, pak, nepoželjan, i koje i dalje teže dominaciji, pod plaštom „demokratizacije“.

No, sve to ne znači da te strukture moraju nužno da odnesu i prevagu – bar dok u potpunosti, javno i nedvosmisleno ne objasne razloge svog otpora. Jer, možda bi, razložno i jasno izneti, ti razlozi bili čak i ubedljivi, pa se više ne bi morala trošiti energija na razmišljanja i delovanja u pravcu uspostavljanja kolektivne, nedeljive bezbednosti. Možda je ona, iz nekog razloga loša? U svakom slučaju, na pitanje: zašto je kolektivna, nedeljiva, neblokovska bezbednost severne hemisfere loša ili nepoželjna, zašto se ne čini sve da se ona uspostavi kako bi se tenzije na celom prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“ trajno i odlučujuće smanjile – jasan odgovor se još čeka. Ali, dok se čeka, ne treba sedeti skrštenih ruku, pogotovo ako se smatra da je opšta, kolektivna i nedeljiva bezbednost dobra stvar, za koju se vredi potruditi, u čiju korist vredi nastupati i boriti se snagom argumenata i diplomatije. Jer, samo opšta, kolektivna i nedeljiva bezbednost može da pruži zadovoljavajući, miran i stabilan okvir za istinski demokratski razvoj i uspostavljanje stabilnih osnova i okruženja za ekonomsku aktivnost koja može da donese opštu dobrobit.

U tom pogledu je važan i razvoj Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), vojnog saveza sačinjenog od Rusije i još šest zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, koji na jedan neideološki ali realan način, bar delimično vaspostavlja ravnotežu u Evropi, između onog, znatno mnogobrojnijeg segmenta koji pripada Severnoatlantskom savezu, i onog malobrojnijeg dela koji mu ne pripada. To je daleko od simetrije kakva je postojala u vreme Hladnog rata, ali ipak predstavlja jači argument i podsticaj u pravcu razmišljanja o kolektivnoj, nedeljivoj bezbednosti nego što bi bio slučaj da ODKB ne postoji. U tom smislu je takođe važno i nedavno sticanje statusa ODKB pri Ujedinjenim nacijama kakav ima i Severnoatlantski pakt, tj. da može da deluje po mandatu UN, ili bez mandata na teritorijama svojih članica. No, to ne predstavlja dugoročno rešenje kada je reč o kolektivnoj, nedeljivoj bezbednosti. Jer, lako je zamisliti u bliskoj budućnosti situaciju u kojoj se oba vojna saveza bore za preostale „neopredeljene“ države na evroazijskom prostoru, pa čak i da privuku, odnosno odvuku države koje su već članice onog drugog saveza. To je situacija čiji dinamizam nužno vodi u nestabilnost. A, opet, što je najgore, ta nestabilnost je potpuno nepotrebna, ako se države-članice oba bloka bar deklarativno slažu – a slažu se – u tome da je demokratski poredak jedini prihvatljiv poredak na evropskom i, sve više, evroazijskom tlu (dok se to za severnoamerički prostor, s pravom ili ne, već odavno podrazumeva). Koji je to, dakle, korak, koji može da razbije trenutnu pat-poziciju, obeleženu, s jedne strane, razočaravajućom zapadnom inertnošću prema ruskom predlogu o postizanju novog, globalnog sporazuma o jedinstvenoj i nedeljivoj bezbednosti i, s druge, stalnim i neumitnim jačanjem novog vojnog saveza (ODKB) na evropskom tlu?

Prilika za novi iskorak ka jačanju poverenja i međusobnom zbližavanju nudi se na prividno najmanje očekivanom mestu u Evropi – u Bosni i Hercegovini, zemlji koja je prošla kroz duplu traumu raspada zemlje (SFR Jugoslavije) čiji je ona sastavni deo bila i sopstvenog raspada u obliku krvavog građanskog rata koji je odneo oko 100.000 žrtava u periodu između 1992. i 1995. Zemlji koja je i dan-danas na dnevnom redu evropske diplomatije kao problematičan slučaj, čije unutrašnje protivrečnosti i nestabilnosti Dejtonski mirovni sporazum s kraja 1995. nije uklonio, već većinom samo konzervirao.

Evropska unija i Severnoatlantski savez već godinama nude izlaz Bosni i Hercegovini u vidu bezuslovne integracije u „evro-atlantske strukture“ – tj. u Severnoatlantski savez (članstvo u EU se skoro podrazumeva). No, ta politika dosad nije dala željene rezultate. Tri naroda i dva kvazi-(kon)federalna entiteta od kojih je zemlja sastavljena jednostavno imaju protivrečne interese koje čak ni obećanja integracija u bogate, napredne zapadne strukture nisu mogla da objedine. Bosanski Hrvati i muslimani žive u nelagodnom braku iz interesa koji se naziva Federacija Bosne i Hercegovine, dok Srbi većinom samostalno upravljaju drugim entitetom, Republikom Srpskom, koji čini preostalh 49% teritorije zemlje. Hrvati bi hteli svoj, treći entitet, što podržavaju i Srbi, pod uslovom da to ne bude na štetu Republike Srpske. S druge strane, muslimanski političari mahom zastupaju tezu o potrebi centralizacije celokupne BiH, uz paralelno slabljenje oba entiteta, čemu se protive i Srbi i (znatnim delom) Hrvati, zbog straha od eventualne majorizacije od strane muslimana. Pritom ne treba zaboraviti da je rat u BiH izbio 1992. godine iz gotovo istovetnih razloga – tj. pokušaja majorizacije jednih (tada Hrvata i muslimana) na štetu drugih (Srba).

Te kobne 1992. godine, Bosna i Hercegovina je ponajviše bila žrtva nepotrebne bezbednosne asimetrije koja je stvorena u Evropi posle pada Berlinskog zida i samoraspuštanja Varšavskog ugovora i Sovjetskog Saveza. U svom nastojanju da svoju „pobedu“ zaokruže, snage „demokratskog trijumfalizma“ su tražile nove saveznike, često ne birajući sredstva i ne obazirući se na važeće međunarodno pravo, i taj proces je bio krajnje destabilizirajući jer je bio jednostran – tj. nije postojala druga strana sa jednakim kredibilitetom, koja bi ili ponovo uspostavila ravnotežu stajanjem na onu drugu stranu, ili čije bi samo prisustvo unapred sprečilo otvoreno svrstavanje uz samo jednu stranu. U Bosni i Hercegovini, muslimani i Hrvati su se zapadnoj javnosti i diplomatiji predstavili kao saveznici neumitnog „marša demokratije“ i, kao takvi, tj. tako predstavljeni, dobili punu zapadnu podršku. Bosna i Hercegovina je priznata kao nezavisna država, iako su se tome protivili bosanski Srbi, koji su želeli da ostanu u sastavu tada-još-postojeće Jugoslavije (od koje su se jednostrano otcepile Slovenija i Hrvatska). S istorijske distance, to opredeljivanje zapadnih sila „demokratskog trijumfalizma“ u korist jedne strane može delovati krajnje čudno. Jer, zašto je, na primer, tadašnji lider bosanskih muslimana, Alija Izetbegović, autor kontroverzne „Islamske deklaracije“ i pobornik islamskog društvenog uređenja, bio veći „demokrata“ od vođe bosanskih Srba, Radovana Karadžića, psihijatra koji je svoje usavršavanje završio u SAD? Ili čak i od Slobodana Miloševića, još jednog čestog gosta SAD tokom svog bankarskog usavršavanja, koji je, mada neskriveni privrženik levičarskih ideja, ipak raspisao prve višestranačke izbore u Srbiji posle pola veka, na kojima je odneo ubedljivu pobedu krajem 1990?

Osim „podrške demokratiji“, zapadne sile su tada dodatno pravdale svoje favorizovanje jedne strane činjenicom da je Srbija „izvršila agresiju“ na Bosnu i Hercegovinu, u isto vreme ignorišući činjenicu da se ta bivša jugoslovenska republika jednostrano otcepila od suverene Jugoslavije, a da su je upravo zapadne sile, protivno važećem međunarodnom pravu, jednostrano priznale, kao što su prethodno priznale Sloveniju i Hrvatsku. Ipak, jasno je da to nisu bili pravi razlozi i da se oni pre mogu tražiti u izjavama zapadnih zvaničnika, poput Strouba Talbota, Pomoćnika državnog sekretara SAD u Klintonovoj administraciji koji je, govoreći o uzrocima NATO-bombardovanja Jugoslavije 1999. izjavio da „Jugoslovenski otpor širim trendovima političkih i ekonomskih reformi – a ne položaj kosovskih Albanaca – predstavlja najbolje objašnjenje za rat NATO-pakta [protiv SR Jugoslavije]“. Dakle, tu se vidi da je, posle kraja blokovske podele u Evropi, nova uloga Severnoatlantske alijanse bila uloga instrumenta širenja „trendova političkih i ekonomskih reformi“.

Naravno, to nikada nije izričito zvanično rečeno, niti usvojeno kao zvanična politika alijanse, već se sve uvijalo u oblande „demokratizacije“, „širenja slobode“ i drugih opštih mesta. No, bez obzira na retoriku, dalje postojanje alijanse je stvaralo asimetričnost, a nedorečenost datih razloga za to njeno dalje postojanje zapravo je visila u vazduhu kao Damoklov mač nad stabilnošću čitavog kontinenta, tj. čitavog evroazijsko-transatlantskog prostora. To je bilo kao da ste u kući imali gosta koji drži tigra, za kojeg vas stalno uverava da je bezazlen i da nema potrebe da bude stavljen u kavez, ali koji svake noći spava sve bliže vašem krevetu.

Bilo kako bilo, kombinacija te bezbednosne asimetričnosti i trijumfalističkog samopouzdanja, koja je bila plodno tle za stvaranje unipolarnog svetskog poretka, pokazala se pogubnom po evropsku bezbednost na tlu bivše Jugoslavije i, možda najizrazitije, Bosne i Hercegovine. Isti, nikad jasno obelodanjeni – mada od mnogih naslućivani – interesi koji su stajali iza daljeg opstanka Severnoatlantskog saveza opredeljivali su se za neke strane na jugoslovenskom tlu, a protiv drugih – iako su sve imale podjednak – ma koliko slabašan – demokratski legitimitet. I upravo ta inercija, zasnovana na opredeljivanju umesto inkluzivnosti, sprečava trajnu stabilizaciju Bosne i Hercegovine i dan-danas. Mada su svi na tlu Bosne i Hercegovine „na istoj stranici“, tj. svi su podjednako privrženi vrednostima koje se sada, bar deklarativno, prihvataju na celom prostoru „od Vankuvera do Vladivostoka“ (tj. onome što je Talbot nazivao „širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“), zapadna politika i dalje, gotovo instinktivno sledi želje bosanskih muslimana i podržava njihove težnje ka centralizaciji zemlje, dok se u isto vreme vrše pritisci na bosanske Srbe da daju ustupke i prilagode se „stvarnosti“ (tj. inerciji zapadne politike). Dakle, zapadna politika je (p)ostala rob sopstvene dvodecenijske inercije „maženja“ bosanskih muslimana i „karanja“ bosanskih Srba. Ona je nemoćna da na muslimane izvrši dovoljno jak pritisak koji bi vodio kompromisu koji bi zadovoljio sve tri strane u Bosni i Hercegovini, što, pak, sprečava postizanje sporazuma koji bi zadovoljio i srpsku stranu u Bosni i Hercegovini, tj. koji ne bi ugrozio njene vitalne interese i vodio u pravcu postepenog brisanja Republike Srpske i njenog utapanja u centralizovanu državu kojom bi dominirali muslimani. A bez konsenzusa sva tri konstitutivna naroda, u Bosni i Hercegovini se ne može postići ništa.

Rešenje za ovu pat-poziciju se upravo može naći u inicijativi o novoj kolektivnoj, nedeljivoj bezbednosti koju predlaže Rusija. Jer, to je kontekst pomoću kojeg se može prevazići već istrajala matrica prema kojoj zapadna diplomatija prilazi Bosni i Hercegovini. To jest, to je kontekst koji omogućava da se cela stvar pogleda svežim, novim očima, koje ne robuju već zastarelim stereotipima. To je, zapravo bio način na koji je trebalo gledati Bosnu i Hercegovinu – a i bivšu Jugoslaviju od samog početka. Ukratko, ako bi se bezbednosni cilj Bosne i Hercegovine preformulisao u integraciju u širu, kolektivnu i nedeljivu bezbednost, koja, do eventualnog stvaranje neke nove bezbednosne arhitekture, prema sadašnjoj realnosti uključuje i NATO i ODKB – a ne samo NATO – to bi moglo da otkloni asimetričnosti koje su dosad sprečavale trajnu stabilizaciju te zemlje i njenu stabilnu integraciju u širi evropski (i evroazijski) poredak.

Postoji, naravno, više mogućnosti koje se mogu ispitati. BiH bi, na primer, u isto vreme mogla da ostvari jednak, tj. simetričan status i u NATO i u ODKB, u skladu sa poveljama ove dve organizacije, na primer u statusu posmatrača. Ili bi možda bilo najjednostavnije da BiH bude prva zemlja čiju bi bezbednost i status mogli da garantuju i NATO i ODKB, postajući, na taj način, polje na kojem dva postojeća evropska bezbednosna saveza mogu konkretno da sarađuju i unapređuju svoju saradnju, u cilju evropskog, evroazijskog i transatlantskog mira, u isto vreme radeći na uspostavljanju jedinstvene bezbednosne arhitekture. Dakle, Bosna i Hercegovina, sa svim svojim protivrečnostima, upravo može da bude poligon za sučeljavanje i postepeno brisanje nagomilanih širih protivrečnosti koje opterećuju evropsku, evroazijsku i transatlantsku bezbednost poslednjih 20 godina. „Kraj istorije“, u smislu konačnog završetka recidiva ideoloških konflikata iz 20. veka na evroazijsko-transatlantskom prostoru, mogao bi upravo da počne u Bosni i Hercegovini, kroz novi bezbednosti aranžman. To bi zahtevalo i kreativnost i hrabrost, ali samo u odnosu na sadašnju pat-poziciju opterećenu dvadesetogodišnjom inercijom. A, zapravo, šta je prirodnije nego da sve evropske zemlje, sa obe strane nekadašnje blokovske granice, konačno počnu da se ponašaju u punom skladu sa tektonskim promenama koje su se desile krajem 1980-ih i početkom 1990-ih?

Republika Srpska, je 1994. postala žrtva prve vojne intervencije Severnoatlantskog pakta u istoriji i, kao takva, ima prirodne rezerve prema jednostranim integracijama u vojni blok koji ju je bombardovao, i čiji je čelnici i dan-danas više tretiraju kao neprijateljsku stranu nego kao ravnopravnu stranu u BiH. S druge strane, srpski entitet je zasigurno spreman da pokaže dobru volju da se stare rane zacele ako će to voditi unapređivanju ne samo sopstvene već i opšte bezbednosti. Stoga Republika Srpska može da napravi ključan prvi korak odlučnim insistiranjem da se dalji razgovori koji se tiču bezbednosne opredeljenosti Bosne i Hercegovine više ne mogu voditi van konteksta nedeljive kolektivne bezbednosti, koja, u ovom trenutku, podrazumeva ravnopravni angažman i NATO i ODKB u cilju obezbeđivanja trajnog mira u zemlji. Štaviše, i susedna Srbija, koja je takođe bila žrtva NATO intervencije i jednostranog zapadnog pristupa tokom 1990-ih, bi takođe trebalo da napravi sličan korak – sticanjem paralelnih statusa posmatrača u ODKB i Severnoatlantskoj alijansi i insistiranjem da svoja bezbednosna opredeljenja želi da traži jedino u opštoj, kolektivnoj i nedeljivoj bezbednosti. Srbija bi to mogla da uradi još brže od Bosne i Hercegovine, pošto nije sputana nužnošću postizanja tripartitnog konsenzusa za donošenje državnih odluka. A, u Srbiji, model nove evropsko-transatlantske saradnje u vidu zajedničkog delovanja mogao bi najpre da počne da se praktikuje na Kosovu i Metohiji, mestu na kojem se, kao i u Bosni i Hercegovini, još uvek ogledaju stare, politički već prevaziđene blokovske podele u Evropi, i gde stari, jednostrani pristup nije doneo ni potrebnu stabilnost ni evropsko-transatlantski konsenzus.

Niko ko istinski zastupa ideju opšte, nedeljive bezbednosti ne bi smeo da ima razloga da se protivi ovakvom – čini se, jedino mogućem pristupu. A, ako se to postigne u Bosni i Hercegovini (i u Srbiji), onda su izgledi daleko veći da se to može postići i na širem evropskom, evroazijskom i transatlantskom prostoru. Ako se okidač za Prvi svetski rat mogao naći u Bosni i Hercegovini (s čim je, opet, Srbija bila nerazdvojno povezana, trpeći slične optužbe za umešanost kao i tokom 1990-ih), zašto se, poučeni kolektivnim negativnim iskustvom od skoro jednog veka, na istom prostoru ne bi našao i „okidač“ za neki novi opšti, kolektivni mir?