Bajden, bez srećnog kraja

(Politika, 23.05.2009)

Odmah da demantujem sve one koji su pisali o srpskim „migovima 29”, koji su, navodno, štitili avion američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena od ulaska u vazdušni prostor Srbije do sletanja na aerodrom u Surčinu. Nije bilo „migova 29” na tom zadatku, jer Amerikancima ni na pamet nije padalo da rizikuju da ,,neko nešto pogreši”. Nisu prihvatili ni vojni aerodrom Batajnica, kao alternativni za slučaj da nije moguće sletanje u Surčinu. Za alternativne aerodrome, kao mesto spuštanja potpredsedničkog aviona, izabrali su Prištinu i Avijano. Imaju goriva. Helikopter koji je bio tog dana u vazduhu iznad Beograda nije bio vojni, već policijski.

Dakle, najznačajniji aspekt posete potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena Srbiji jeste što je Bajden uopšte i došao. Praviti sada od te posete mistifikaciju i vrednovati samo na tome prioritete spoljne politike nove administracije u Vašingtonu jeste gledanje u političku šoljicu kafe. Prekor Evropljanima, signal novih američkih hemisferskih prioriteta? Kao prvo, nova američka administracija na planu spoljne politike još „luta” i kao da kupuje vreme za odlučnije stavove i poteze: Iran, antibalistički raketni štit u Evropi, Severna Koreja, Bliski istok... Jedino mesto gde Vašington može bez oklevanja da saopšti, pa i nametne svoje jasne i definitivne stavove, a da se niko previše ne pobuni, jeste upravo Balkan. Jer Americi nije bilo lako da ostvari globalno vođstvo čak i u dobrim vremenima nestanka bipolarnog sveta, a posebno je to sada teško kada je svet 21. veka sve više multipolaran. Gde je NATO mogao da povede svoj prvi pravi rat od postanka alijanse, rat bez većeg rizika da preraste u veći sukob? Pa samo u evropskom kutku bez većeg strateškog interesa. Odnosno gde danas kao američki potpredsednik u inostranstvu, osim naravno u nekim zemljicama Afrike, možete da budete veliki gazda? Pa, samo na prostoru bivše Jugoslavije. Zapravo, nešto ne mogu da zamislim da bilo koji državnik sa prostora bivše SFRJ ode u posetu u SAD i tamo im nešto kaže o sankcijama protiv Kube, mekšem prelasku granice sa Meksikom, o ukidanju smrtne kazne...

DŽozef Bajden je rekao to šta je hteo da kaže, državni vrh Srbije nije rekao ono što sada, verovatno, i ne može da kaže. Je li to dovoljno za „resetovanje” odnosa Srbije i SAD? Može li se „resetovati” jednostrano proglašena nezavisnost Kosova? Vašington smatra da može i da život ide dalje. Beograd je, opet, jasno poručio da tu nezavisnost Srbija neće nikada prihvatiti. Bajden je onda dodao u stilu „i ne morate”. Da bi nam dan kasnije iz Prištine poručio da ni od podele Kosova nema ništa. Puste ulice Beograda i oduševljena Priština. Istina, američki je potpredsednik Albancima na Kosovu poručio „da će SAD podržavati Kosovo sve dok ono funkcioniše kao multietnička zajednica”. Vidimo da već osam godina to ne funkcioniše. Problem je da li to neko u Vašingtonu i vidi. Ako vidi ko će to da konstatuje? Ako konstatuje, ko će da sankcioniše?

Amerika na Kosovu želi tri stvari: multietničku zajednicu, demokratiju i malobrojno vojno prisustvo SAD i NATO. Ali, kada su u pitanju Srbi i Albanci na Kosovu, onda od tri željene stvari možete da imate samo dve. Možete da imate kakvu-takvu „demokratiju” plemenskog tipa, multietničko stanovništvo, ali ne uz male vojne snage NATO-a i SAD već uz veliku prisutnost i vojnika i policajaca na svakom ćošku i na neograničeno vreme. Druga je opcija malo vojnih snaga SAD i NATO-a na Kosovu i demokratija samo za Albance, odustajanje od multietničkog Kosova i podela Kosova na srpski i albanski deo. Znači, dve Albanije ili jedan Liban. U suprotnom, ništa nije nemoguće, i SAD i NATO moraće da budu angažovani na Kosovu na vrlo neodređen rok da bi branili Srbe i njihova prava. Zamislite Korejsko poluostrvo 1953. godine kada je potpisano primirje. Posle 56 godina američki vojnici i dalje patroliraju zapaljivom granicom i čuvaju Južnu Koreju. Neko bi rekao da Srbi nisu Severnokorejci i da Srbija nema atomsku bombu kao Pjongjang, ali neko bi možda dodao i da ne treba sumnjati u sposobnost Srba da veoma dugo gaje istorijsko sećanje. Ovakvo Kosovo moraće da bude dugoročni štićenik Amerike. A to košta, iako Amerikanci u svemu vole srećan kraj. Kada je reč o Kosovu to sigurno nije i srećan kraj priče. Barem ne za sve stanovnike južne srpske pokrajine.

Potpredsednik SAD DŽozef Bajden svojom blic-turnejom ponudio je Sarajevu, Beogradu i Prištini tri različite političke slike: jednima regionalizaciju, drugima separatizam do suverenosti, trećima „meku” unitarizaciju. Bajden nije uspeo da sklopi jedan regionalni triptih, posle ove posete svako će da tumači stvari kako hoće. Ako Amerika želi trajnu stabilnost ovog regiona američki potpredsednik trebalo je da ponudi veliku nagodbu.

O da, ona fontana ispred bivše Palate federacije na Novom Beogradu radila je samo na dan dolaska DŽozefa Bajdena. Dan posle, ništa od vodoskoka...