„Bad trip“

 (Danas 27.8. 2010)

Došla teška vremena za imaginaciju. Ništa se više ne može izmisliti. Koliko god da pustiš mašti na volju, stvarnost te odmah nadmaši. Eto, na primer, napišem svojevremeno da Čitluk Sahibija prezidentu i drugim sagovornicima krišom stavlja LSD u kafu, kad na sajtu E novina pročitam da je CIA još pedesetih godina zloupotrebila moju izmišljotinu.

U nekom francuskom gradu stavljali istu supstancu u hleb nasušni i pomno pratili reakcije. A reakcije su, kako se pokazalo, bile burne. Ljudi skakali sa drugog sprata, trčali sa slomljenim nogama, a šta im se u glavama događalo, bolje je i ne nagađati. Sudeći po nekim reakcijama Sahibijinih saradnika i analitičara, reklo bi se da je dop koji je on valjao kvalitetniji od Cijinog; mnogima su trebale godine da se „spuste“, a neki su - poput Slobodana Antonića, recimo - trajno ostali u stanju, u slengu nazvanom bad trip.

Elem, šiboletni se Antonić u svom tekstu „U čemu je spor“ dohvatio, u patriotskim krugovima rizične teme - pokušaja da sa Tadićevog i Jeremićevog imena spere ljagu „kvislinga“. Neće baš biti da je tako, pružaju ta dvojica, tvrdi Antonić, izvestan otpor Imperiji, ali se mnogo manje odupiru nego što je to činio Koštunica koji je imao genijalan plan. Pazite sad: „Koštunica je mislio da ako strancima (i njihovim domaćim poverenicima) prepusti celokupnu ekonomiju, da će onda moći da ih slobodno nadigrava na ostalim poljima - pre svega povodom Kosova. U februaru 2008. on je shvatio koliko je pogrešio, ali je za njega već bilo kasno - medijski je prosto počišćen sa vlasti.“

Nimalo ne sumnjam da je Koštunica tako i mislio. Ali to je samo još jedan od nebrojenih dokaza da za Srbiju nema veće opasnosti od srpskih profesionalnih patriota. Jer ideja (sprovedena u delo) da se prepuštanjem nacionalne ekonomije stranim i domaćim tajkunima mogu ostvariti ciljevi nacionalne politike grandiozna je u svojoj imbecilnosti. „Imperija“ je u Srbiji doista ostvarila sve svoje namere uz nesebičnu pomoć srpskih političkih elita, uključujući i - po Antoniću - najantiprotivniju: Miloševićevu. Samo je usud zle sudbine i još gorih medija sprečio Koštunicu da onako bistar i lukav kakvim ga je Bog sazdao, odbrani sveto srpsko Kosovo dalekovido prepuštajući „Imperiji“ profanu srpsku ekonomiju.

Možda bi u tom naumu i uspeo da se udružio s onim veselnikom Đuretićem koji je imao još genijalniji plan saglasno kome Srbija treba da se pretvara da želi u EU, da od EU naplati sto milijardi evra ratne odštete, pa da se onda uortači s Rusijom. Stupidnost patriotske politike je takva i tolika da mirne duše možemo reći da smo još i dobro prošli. Ćepenačko lukavstvo uma, karakteristično za Sahibiju i Antonića - može možda poslužiti za kakvu poslovnu prevaru u podzemnom prolazu na Zelenom vencu, ali kada se - zahvaljujući od mudrih autora odavno najavljenom usponu beznačajnosti - takvi „umovi“ nađu na ključnim pozicijama u državi, ta država može računati samo na propast.

Šta drugo očekuje državu koja ekonomiju predaje strancima, a vlast domaćim uličnim bandama? Srbiju je, gospodo, upropastio diletantizam nadobudnih „patriota“, a Albanci i „Imperija“ su - opet ću to ponoviti - puki korisnici te propasti, nikako njen uzrok. I tu je blagonaklon Antonićev stav prema Tadiću jasan pokazatelj da i ovaj ide stopama prethodnika.