Amerika nije želela mir

Pre 20 godina na mesto premijera Jugoslavije došao je Milan Panić, Amerikanac srpskog porekla, i doneo sa sobom nadu da će zaustaviti rat i, uz američku podršku, omogućiti ukidanje sankcija koje su Jugoslaviji uvele Ujedinjene nacije. Nije se dogodilo ni jedno ni drugo, a zašto, govorio je Panić nedavno, na simpozijumu u Moskvi povodom dve decenije od dolaska u Jugoslaviju. Tim povodom promovisana je i knjiga ruskih novinara Sergeja Grizunova i Genadija Sisojeva o bivšem jugoslovenskom premijeru.

Milan Panić i danas izgleda isto onako dinamično, odlučno, samouvereno. Vreme nije ostavilo traga ni na njegovoj figuri, pa ni licu, zato što, šali se, kao čovek iz sveta farmacije – uopšte ne pije lekove i ne posećuje lekare. Jedino je vera u Ameriku kao zemlju demokratije i idealnog kapitalizma danas manja, jer za neuspeh svog pokušaja da “napravi mir” Panić smatra krivom upravo Ameriku kojoj, kako kaže, nije odgovaralo da se problem na Balkanu reši.

- Moram da vam kažem da je najgori učesnik na našoj političkoj sceni bio Ričard Holbruk. Amerikanci su izabrali pogrešnog čoveka sa pogrešnim idejama. Mnoge pogrešne ideje i nisu njegove, nego ideje Stejt departmenta, ali on ih je učinio još gorim.

Kako se u Stejt departmentu, gde radi veliki broj stručnjaka za Balkan, formiraju te “pogrešne” ideje i stavovi? Svedoci smo da oni ne greše samo na Balkanu već i na drugim prostorima.

- O, da! To je zbir pogrešnih mišljenja različitih ljudi. Ja sam razgovarao sa svima. Bejkera sam pitao da li će Jugoslaviji biti ukinute sankcije ako Milošević podnese ostavku.

I, kakav ste odgovor dobili?

- On je bio trenirani diplomata. Najpre je rekao da ne veruje u mogućnost da Milošević podnese ostavku, pa da me Milošević laže, pa na kraju, kada sam ja insistirao, da će pitati Stejt department, jer ne može sam da odluči. I nikad više ništa nije rekao na tu temu. Oni nisu hteli o tome ni da razgovaraju jer činovnicima Stejt departmenta takvo rešenje nije odgovaralo. Ako bih ja rešio problem Miloševića, onda oni ne bi imali šta da rade. A njima je bio potreban Milošević da bi, rešavajući taj problem, mogli da napreduju u službi. Da li je to u interesu Amerike ili ne - nije ih bilo briga. To je s moje strane teška optužba, ali ja sam to video svojim očima. Srbi treba da znaju da se to dešavalo. Jadni mi, Srbi.

Šta je bio američki cilj u to vreme? Da li vi, danas, posle toliko vremena, znate šta su oni hteli od nas, da li su imali konsekventnu politiku ili se to menjalo od slučaja do slučaja?

- Od slučaja do slučaja! Nema inteligentnog odgovora na vaše pitanje. Oni nisu svi glupavi. Bilo je čas ovako, čas onako. Stalno su se u Stejt departmentu svađali kako treba da urade, i jednog dana prevladaju jedni drugog - drugi, pa treći – a mi ne znamo šta ćemo.

A otkud to da smo mi odjednom postali tako važni da se zbog nas svađaju?

- Problem je počeo sa priznavanjem Hrvatske. I s onim vojnikom koji je ubijen u Sloveniji. Amerikanci imaju divne principe koji su pogrešni. Pitao sam ja njih – kakvi su to zakoni da vi ne možete da ubijete jednog čoveka, a možete da ubijate decu? Kažem vam, bolesni su. Objasnili su mi da su to međunarodni zakoni i da mi moramo da živimo po tim zakonima. Kakvi, bre, zakoni, ubijate decu, a ne ubijate kriminalce koji ubijaju druge ljude, kažem im ja. Evo i ovo sad sa Gadafijem. Oni mogu da ga ubiju sutra ako hoće, ali umesto toga, oni ubijaju druge ljude. Sve je to sto posto pogrešno. Kao što nisu hteli da pomognu našu opoziciju. Nisu hteli da razgovaraju s nama, nego razgovaraju s Miloševićem! Kako je to moglo da bude normalno! Ja sam bio dokazani demokrata, imao sam iskustvo u demokratiji, imam iskustvo u Americi, američki pasoš, a oni nisu hteli da mi pomognu.

Da li vam je, bar nakon tog iskustva, postalo jasno šta su bili i šta su sad američki interesi na Balkanu?

- Američki interesi na Balkanu su veliki samo za one koji se u Stejt departmentu bave Balkanom. Oni znaju o srpskoj istoriji više od mnogih Srba. Stalno diskutuju o tome. To je njihov život. Ako im to uzmete, oni nemaju šta da rade, uzeli ste im hleb. Američka politika pravi takve principijelne greške da je to u nekom smislu sramota. Veoma je pogrešna njihova ideja da podrže separaciju Hrvata. Stejt department je doneo mnoge tragične odluke za Jugoslaviju. Amerika i Evropa su toliko krive za događaje u Jugoslaviji da sada plaćaju cenu za to.

Najavili ste da ćete uskoro, na simpozijumu o uzrocima raspada Jugoslavije, u Sloveniji, govoriti o onome što su Amerikanci, Nemci i Rusi uradili protiv Jugoslavije. O američkim greškama ste govorili. Šta su uradili Nemci i Rusi?

- Bilo je apsolutno pogrešno da Nemci priznaju Hrvatsku. I razlog da to učine nema nikakve veze sa Hrvatskom. Njima, Nemcima, tada su Amerikanci bili konkurenti u međunarodnoj politici, to nije uobičajeno, ali to se desilo onda. Jedan novinar je rekao da Genšer treba da bude u Hagu jer su njegove ideje dovele do ubijanja ljudi. Nema te ideje koja je vredna života jednog čoveka.

A Rusi?

- Rusi su za vreme Jeljcina hteli da pomognu Jugoslaviji i organizovali su sastanak pet članica Saveta bezbednosti, a ja sam pozvan da predložim rešenje jugoslovenskog pitanja, kao i da obrazložim zašto mi treba da ostanemo deo Evropske zajednice i Ujedinjenih nacija. I kako da napravimo mir. Kozirjev je predsedavao i prvi govorio. Potom je Francuz fantastično govorio punih 15 minuta. Obojica su rekli da njihove vlade podržavaju Panića. Kinez je takođe govorio o podršci, čitav sat. Englez, pola-pola. Poslednji je govorio Inglberger. Nije me podržao, uz obrazloženje da bi u tom slučaju muslimanski svet bio protiv Amerike. Pa muslimanski svet nam ionako ne pomaže, rekao sam mu. I vidite kako su im vratili. I bojim se da će još više. Jer niko sada iz tog sveta ne voli Amerikance. Amerikanci imaju jednu čudnu logiku, umeju da kažu – on je kriminalac, ali je naš kriminalac, i mi ga podržavamo.

Inglbergerov zaključak je bio da će, ako dozvoli Paniću da reši problem Jugoslavije, Amerika i Evropa imati problem, veliki problem sa muslimanskim zemljama. Zamislite, molim vas, ja hoću da zaustavim ubijanje a on ne želi da me podrži i ima za to religiozno izvinjenje. Amerikanci su govorili da će da podrže Panića, i da će ovo i ovo i ono, ali to su bile samo priče, priče, prazne priče. To je tragedija za našu jadnu zemlju, pošto smo imali sve šanse da to sredimo, a američka vlada je bila protiv!

Ipak, najavili ste da ćete govoriti i o onome što su Rusi uradili protiv Jugoslavije.

- Ja mislim da jedino što su Rusi mogli da urade, veliku stvar, a nisu, to je bilo da stave veto na odluku OUN o uvođenju sankcija Jugoslaviji.

Vi ste stigli u Jugoslaviju kao čovek koji ima američku podršku. Zašto su vas izneverili? Otkud ta dvoličnost američke politike?

- To više ne sme da se desi! Amerikanci se stalno ponose i govore kako su oni fer. Evo, čak i ako gledate američke kaubojske filmove, možete videti da oni nikad neće da pucaju čoveku u leđa. Neprijatelj mora da te gleda u oči. Oni hoće da budu fer. To je karakteristika američkog čoveka. Kako onda američka vlada može da pravi takve greške, posebno sada kada nema komunizma u svetu? Amerika ima mnogo veću odgovornost danas nego ikad pre. Zato što nema neprijatelja. Sad su oni lideri. Nisam siguran da je u redu to što američka vlada danas, ili za vreme DŽordža Buša i drugih predsednika, radi u svetu. Zato smo imali istoriju podržavanja diktatora, od Filipina, preko Kube do Indonezije. Sve su to bili kriminalci, ali “naši” kriminalci. Ta politika mora da se promeni. Ne možemo, mi Amerikanci, da podržavamo ljude koji još ne daju ženama da idu u školu, ili da voze auto, ili da glasaju. A mi ih podržavamo. To znači da mi imamo ideje koje nisu istinski demokratske, ako podržavamo one koji tuku ženu zbog preljube.

Pa kad su Amerikanci toliko fer, zašto biraju i po drugi put one koji započinju ratove, da li je prosečni Amerikanac svestan da Amerika danas igra ulogu svetskog žandarma i bombama uteruje demokratiju zemljama za koje odluči da nisu po njenim standardima?

- Ne gledaju oni tako. Oni misle “mi moramo da zaštitimo dobre”.

A dobri su oni koji nas slušaju?

- Treba da budu dobri oni koji veruju u isti koncept života kao mi – u demokratiju, kapitalizam. To su dobri. Oni koji su teroristi nisu dobri, oni koji su veliki lopovi – ti nisu dobri.

Po toj logici, ustanici u Libiji koji se tuku sa Gadafijem, veruju u demokratiju, kapitalizam, pa im Amerika zato pomaže?

- Moramo biti malo blaži prema njima, vidite da su Egiptu uradili jednu lepu stvar – promenili su režim, došla je nova vlada koja neće biti idealna, ali ide nabolje.

I sve to da Egipćani ne bi kažnjavali žene zbog preljube i da bi im dopustili da glasaju na izborima? Jesu li oni to uradili zbog egipatskog naroda?

- Nisu. Ja ću reći još gore o njima - Mubarak je bio taj takozvani “naš lopov”. On je 40 godina dobijao od Amerike milijarde dolara da održi režim koji nije bio demokratski... Ja zaista mislim da je vreme da Amerika promeni način mišljenja, ne treba da misle o tome kako da pomognu svetu. Amerikanci konačno moraju da shvate: pod jedan – ubijanja su završena, samo kriminalci ubijaju jedan drugog. To su ljudi koji ne odgovaraju modernom svetu. Broj jedan su ljudska prava, ne ni granice, ni religija.

Kako danas ocenjujete vreme kad ste bili premijer Jugoslavije? Da li je bilo nešto što ste mogli da uradite, a niste?

- Milošević je bio bolestan, imao je još bolesniju ženu. Zato je bilo teško raditi s njim. Ali ja sam mu govorio samo ono što je istina, tražio sam da podnese ostavku.

Da li vam je to zaista obećao?

- Jeste. Rekao mi je - dođi Milane, ja sam rekao ne mogu, ti si moj najveći problem, ako ti podneseš ostavku, ja mogu da sprovedem promene. A od tebe ćemo napraviti heroja, nećeš otići ponižen. Oni će nam skinuti sankcije, a kad sve prođe – ti se vrati. Mlad si čovek, imaš vremena. Bolje od onog što sam mu ja ponudio, on nije mogao ni da sanja. Nudio sam mu američku vizu za njega i porodicu, ako podnese ostavku. Idi tamo, daću ti i posao i 100.000 dolara platu. On se složi, ode kući a ona mu kaže: ti si lud. Mitević je bio svedok. I počeli smo to da pripremamo. Međutim, on kaže – nisam to nikad rekao.

Da li vam je to, kao što se tada govorilo, i potpisao?

- Ne, naravno, nikad nije potpisao.

Da li pratite šta se sada događa u Srbiji?

- Bojim se da uđem u srpske poslove. Diskutuju fantastično, ali umeju da naprave veliki problem ni od čega, ili malu stvar od velike. Zato se ne mešam u probleme Srbije. Naravno da pratim situaciju jer veoma želim da vidim da se Srbija uključi u EU. To je bila moja ideja, i tada su mi se svi smejali, svi. Ne samo Hrvati... Govorio sam da ne treba ratovati i raditi te glupave stvari, jer ćemo svi i tako sedeti za stolom Evropske unije. Ja sam govorio da mi moramo da radimo ne za danas, već za sutra… Ljudi su bili ubijani, Srbi su zarobljavali Hrvate, Hrvati – Srbe. To čine samo bolesni ljudi. To je bio nacionalizam u najgoroj formi. Nacionalizam je u suštini divna stvar, treba čovek da se ponosi što je Srbin. A mi smo dovedeni u situaciju da je sramota biti Srbin.

Šta je, po vama, nacionalizam u pozitivnom smislu?

- Kažu da je Ćosić nacionalista. To je smešno, on ima fantastičnu ulogu u našoj istoriji. On je filozof skoro kao Kinezi. Komunizam je bio i prošao. On je rekao - ja više nisam komunista. I to je dobro, jer ako počneš da bacaš drvlje i kamenje na komunizam, imaš problem, jer je u nekom smislu komunizam bio bolji od onoga što su radili posle komunizma. I danas je u nekim stvarima gore nego pod Miloševićem. Da, mnoge stvari su pozitivne. Pobede našeg Đokovića. Kakav je to nacionalizam! Pa naši fudbaleri u svoje vreme, košarkaši. To je zadovoljstvo. Pa naša muzika, naši umetnici… ima mnogo stvari zbog kojih možete da budete ponosni. Amerikanci su u tom smislu najveći nacionalisti na svetu.

KO JE STIGAO SA MARSA

- Siguran sam da sam puno grešio. Ali mogu da vam kažem danas, posle 20 godina, da onda kad sam to radio, zbilja sam verovao da radim kako treba. Da li je bilo dobro svađati se sa Miloševićem ili ne, danas više nije važno. Da li je bilo dobro da idem na izbore, znajući da će on da pokrade izbore, takođe nije važno. Ljudi se nisu tada normalno ponašali. Sećam se, kad sam izneo svoj plan, meni Borislav Jović kaže – gospodine Paniću, vi ste došli sa Marsa. Ja njemu – ne, ovo je Mars. Vi ste na Marsu. Mislim da sam vodio pogrešnu politiku prema Crnoj Gori. Bio sam suviše procrnogorski raspoložen. Ali, znate, ja sam Amerikanac, a mi, kao što sam vam već rekao, kažemo “oni ne valjaju, ali su moji”. A Crnogorci su bili moji prijatelji. Mislim da je bilo još mnogo stvari koje sam mogao da uradim za Srbiju a nisam. A mnogo sam i uradio. Ja sam siguran da seme koje sam posejao u Jugoslaviji raste. Mladima sam dao ideju da mogu da naprave promene. Za sve što sam radio veoma mi je bila važna podrška Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Ljubiše Rakića, Manja Vukotića, Mihaila Šaranovića, Tibora Varadija i mnogih drugih sa kojima sam radio.

KAPITALIZAM BEZ MORALNE BAZE

- Američki kapitalizam je bio odličan kad se razvijao, ali sada je to kapitalizam bez moralne baze i to nije više kapitalizam. I zato se dešava ovo što se desilo sa Volstritom. Milioni ljudi su nastradali. Oni govore o korupciji u Rusiji – pa najveća korupcija ovog vremena desila se u Americi tokom poslednje dve-tri godine. Medof je korumpiran sa pet milijardi dolara. Njemu Rusi nisu konkurencija. Najbolja demokratska zemlja - Amerika, najbolja kapitalistička zemlja - Amerika, otišla je u tako nemoralan koncept da su čak i zakoni napravljeni tako da podržavaju korupciju, moralnu korupciju. Banke su krale po zakonu. I umesto da smene sve te ljude koji su to vodili, oni su im pomogli da se održe. Toliko se para štampa da je to katastrofa! Ali još gore stvari se dešavaju u kapitalizmu. Neverovatna je ta koncentracija kapitala. Amerikanci su nekad napravili takav originalan sistem koji je sprečavao enormno bogaćenje i pomagao stvaranje srednje klase, a danas, zbog nemoralnog sistema koji je dozvolio bankama da koncentrišu bogatstvo, 150 Amerikanaca ima više para nego 150 miliona Amerikanaca. To znači da kapitalizam ima problema. Ne može svet da opstane tamo gde je tolika razlika između bogatih i siromašnih. Nešto mora da se menja.

(Ljubinka Milinčić, NIN)