Albanski lideri imaju opasno uverenje da se nasilje isplati

(NIN, 4. 8. 2011)

Ima neke neprijatne simbolike kada u Raškoj, mestu koje u istoriji oličava uspon srpske državnosti, srpski zvaničnici i evropski izaslanik vode teške pregovore o nesmetanom prometu hleba, mleka i ostalih životnih namirnica između Srbije i Kosova. Simbolike ima i kada se na saobraćajnoj oznaci, u blizini srpskih barikada između dva dela Kosova, pojavi natpis na engleskom jeziku – gate (gejt) 1244, jer je rezolucija kojom je Milošević izašao iz kumanovskog poraza ostala jedini međunarodni papir po kojem Srbija stanuje na Kosovu.

Sve ostalo je sasvim banalna realnost. Posle sastanka u Raškoj, specijalni izaslanik EU Robert Kuper otišao je u Prištinu, a ministar za Kosovo Goran Bogdanović posetio lokalne Srbe koji se nalaze na barikadama. Nije došlo do razgovora sa komandantom Kfora, generalom Erhardom Bilerom koji je u međuvremenu zatražio pojačanje od NATO (na severu Kosova postoje srpski snajperisti i naoružani ljudi sa kojima će se odlučno obračunati, navodi se u saopštenju Kfora). U utorak posle podne, na Svetog Iliju i drugog dana ramazana, kada bi svi morali da se uzdržavaju i od teških reči, a kamoli oružanih obračuna, severni deo Kosova bi mogao da se pretvori u zapaljenu loptu koja se kotrlja po Balkanu. Osim ako neka viša sila, recimo evropska, iznenada ne pozove obe strane da se vrate za pregovarački sto.

Strane diplomate su spremne da kažu da je nova kriza, u kojoj se za par dana dogodilo zauzimanje severnih graničnih ili administrativnih prelaza, paljenje istih i postavljanje srpskih barikada na severu Kosova, samo prvi ozbiljan korak u priznavanju nove realnosti – da na Jarinju počinje nova država sa kojom se mora sarađivati. Od srpskih zvaničnika se moglo čuti da je fitilj na severu Kosova zapaljen kako bi Beograd demonstrativno napustio pregovore, da bi u narednom periodu Srbija i Kosovo bili smešteni u isti vagon evropskih integracija. Opozicionari će već reći kako je bitka za carinske punktove samo ogolila ono što će svaki zapadni ambasador u Beogradu reći privatno – da ne mogu početi pregovori sa Evropom pre nego što počnu da se uspostavljaju dobrosusedski odnosi sa Kosovom. Srbi sa Kosova, međutim, neće reći ništa.

Oni su već postavili barikade i sve velike diplomatske igre učinili besmislenim, makar privremeno. Novi balkanski požar je izbio naizgled banalno, zbog jednog pečata, jer je Srbija odbila da Kosovo izvozi robu sa novim pečatom, kojim se demonstrira da je Kosovo država, a ne sa pečatom koje je imalo kada je pristupilo sporazumu CEFTA. Neki komedijant slučaj se pobrinuo da se Kosovo u vreme neobjavljenog carinskog rata našlo na poziciji predsedavajućeg CEFTA-e, što je jedan od ustupaka Beograda u procesu normalizacije odnosa na Balkanu. Jedan ministar u srpskoj vladi bio je krajem prošle nedelje ubeđen da, posle završetka haškog ciklusa i uspešne prve runde kosovskih pregovora, Srbija nema nijednu ozbiljnu prepreku ka evropskoj kandidaturi. Početkom nedelje u nezvaničnom razgovoru će reći da će do kandidature, koja je izgledala kao gotova stvar, Srbija morati da diskretno pređe preko preuzimanja carinskih punktova i vrati se u pregovarački proces. Još nije izvesno ko će se vratiti u pregovore jer je Borko Stefanović, prošle nedelje označen od partnerke iz Prištine Edite Tahiri kao osoba koja je nepodobna za vođenje pregovora, dok je ministar unutrašnjih poslova policije Bajram Redžepi izjavio da bi kosovska policija morala da uhapsi Stefanovića zbog neovlašćenog prelaska granice, ako ga negde na Kosovu bude srela. Srbija je nedavno bila pohvaljena jer je u pregovorima pristala na slobodno kretanje ljudi sa kosovskim ličnim kartama, ali vlada u Prištini i dalje ima pravo da određuje ko od zvaničnika u Beogradu ima pravo da uđe na Kosovo.

Od starih komunističkih funkcionera i novinara se može čuti da je i Slobodan Milošević svojevremeno došao u Kosovo Polje kao komunistički aparatčik sa namerom da smiri strasti, ali ga je susret sa tamošnjim Srbima tako poneo da se sa Kosova vratio kao nacionalni lider. Borko Stefanović se, naravno, neće vratiti u Beograd kao nacionalni lider, ali je mogao da oseti ono što izmiče gotovo svim analitičarima i zapadnim posmatračima na Balkanu – da političari često samo prate događaje, kolektivne emocije i pokušavaju da naknadno izvrše plastičnu operaciju nad sopstvenim programima ili nad emocijama koje su u međuvremenu istrošene. Zvaničnoj Srbiji na Kosovu su ostala samo dva ozbiljna argumenta – ogromno istorijsko i kulturno nasleđe i srpska zajednica, zbog čega je veoma teško doneti bilo koju odluku bez saglasnosti ili barem prećutnog razumevanja lokalnih Srba. A lokalni Srbi, koji su nekoliko dana opisivani kao šverceri, huligani i ekstremisti, a zatim iznenada postali simbol srpskog otpora, nisu nimalo zainteresovani za pitanje carine.

Zapadni i regionalni prijatelji Srbije uspeli su da ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića odmore od Kosova, odnosno da ubede predsednika Tadića da bi najbolje bilo da njegov šef diplomatije o Kosovu razgovara sa zemljama koje nisu priznale nezavisnost. Nakon što je njegovom šefu kabineta i prvom saradniku Borku Stefanoviću povereno da vodi kosovske pregovore, nije bilo diplomatskog prijema u Beogradu na kojem se nisu raznosile pikanterije o veoma delikatnim odnosima u vrhu srpske diplomatije – od opšteg mesta da Jeremić i Stefanović uopšte ne komuniciraju, do najava da je samo pitanje vremena kada će Stefanović postati novi ministar, jer Evropljani ali i bivša braća traže da spoljnu politiku vodi neko novo lice sa novom retorikom. Borko Stefanović je, međutim, dok je obilazio barikade na severu Kosova možda propustio priliku da postane šampion političke korektnosti na Balkanu, ali jeste otvorio vrata za solidnu političku karijeru. Najava da bi neko drugi mogao da preuzme kosovske pregovore, jer je Stefanović postao nepoželjan ne samo za kosovske lidere nego i za njihove američke i nemačke pokrovitelje, mogla bi da preraste u glavni test ozbiljnosti srpskih vlasti. Jedan od bivših američkih diplomata, koji na kosovske Albance utiče kao Morton Abramovic, DŽejms Huper je već izjavio da je dijalog mrtav. “Uobičajeno je da diplomate u ovakvim situacijama kažu da se treba vratiti za sto, da nasilje treba prekinuti, razgovore nastaviti i dr. Ipak, sve ovo govori da je ovaj proces bio i ostao prazan. Glavni cilj ovog procesa jeste da se rešavaju praktična pitanja, ali ona sitna, kako bi se dijalog iskoristio kao podrška za napore Srbije u njenom približavanju EU. Činjenica da je EU reagovala, kritikujući samo kosovsku vladu što je poslala policiju na sever, umesto da objavi izjave u kojima se mogu pomenuti mešanja Beograda na severu, dokaz je da EU nema druge politike, sem toga da ubrza članstvo Srbije. Brisel nema politiku da se bavi problemima ovakve vrste. Ovo znači da će se pažnja okrenuti prema Vašingtonu. Stanje je slično onom koje se desilo u Hrvatskoj i Bosni 90-ih godina, kada su ljudi iz Beograda sa lokalnim Srbima postavljali barikade. Za SAD ova situacija znači da treba da interveniše i da se bavi pitanjem statusa severa, koje je veoma ozbiljno, problematično i teško”, dodao je Huper.

Poznavaoci kosovskih neprilika uvereni su da se Hašim Tači ne bi upustio u takvu akciju da nije dobio zeleno svetlo od američkog ambasadora u Prištini, Kristofera Dela, sa kojim se sastao dva puta pre akcije i koji, navodno, ima lične interese u izgradnji kosovskih puteva. I predstavnici vlasti, mada to neće reći nikada javno, skloni su teorijama prema kojima Amerikanci ponovo preko Kosova demonstriraju Evropljanima da još nisu sazreli da gase požare u sopstvenom dvorištu. Evropske diplomate u Briselu su bile prilično nezadovoljne što je Hašim Tači odlučio da pokaže snagu nove države, usred pregovora od kojih se očekuje da budu jedan od glavnih uspeha nove evropske diplomatije.

Njihovo nezadovoljstvo je utišano kada su shvatili da je čitavu akciju zdušno pomogao NATO, pod oznakom Kfora, jer je nova organizacija već ušla u polemike zbog Libije, pa nije pametno da otvaraju sukob oko dva carinska prelaza na Kosovu. U analizi agencije Rojters, neimenovani evropski diplomata ocenio je da je Kosovo pre tri nedelje bilo u boljoj međunarodnoj poziciji jer je Srbija bila odgovorna za zastoj u pregovorima. “Sada su pucali sebi u nogu. Oni su pomalo razmaženi. Misle da mogu da manipulišu međunarodnom zajednicom što su, iskreno govoreći, i činili neko vreme”, rekao je evropski diplomata za Rojters. Nošen osećajem da svaki potez protiv velikosrpskih pretenzija na Balkanu mora da naiđe na podršku zapadnih prijatelja, Tači je učinio ono što je gruzijski predsednik Šalikašvili svojevremno uradio u Osetiji, računajući da on nema Rusiju i Putina na drugoj strani.

“To je jedna velika igra živaca, jer svi znaju da Srbija ni na koji način ne sme da uradi bilo šta što bi makar malo podsetilo na devedesete. Čitava ideja je da se usred pregovora, kroz jedno pitanje – pitanje carinskog pečata, iznudi priznanje da je Kosovo druga država, potpuno ravnopravna sa Srbijom, posle čega bi sve druge runde pregovora bile bespredmetne”, reći će sagovornik NIN-a.

Iako to zvuči gotovo neverovatno za ljude u Srbiji, Tači je na udaru ekstremista, među kojima je najznačajniji svojevremeni dobitnik nagrade za toleranciju Naše borbe Aljbin Kurti, jer se uopšte upustio u pregovore sa Beogradom, ali i pod pritiskom zapadnih pokrovitelja koji su od njega iznudili hapšenje bliskog saradnika Fatmira Ljimaja. Nekako se pogodilo da je kosovsko tužilaštvo podiglo optužnicu protiv najbližeg Tačijevog saradnika za ratne zločine počinjene nad Srbima samo dan pre nego što je Priština odlučila da zauzme dva prelaza prema Srbiji, što je sasvim dovoljan razlog da se veruje da je Tači želeo da jednim muškim potezom prekrije istragu o albanskim zločinima, koji su u veoma neugodnoj blizini, ali i katastrofalnu ekonomsku situaciju na Kosovu, koje dobija sve manje zapadnih donacija a nema nikakvih izgleda da ubedi lokalne sponzore, sastavljene od dilera svih kategorija, da počnu da plaćaju porez.

Iako je srpska vlada učinila ozbiljne namere da minimalizuje izveštaj Dika Martija, pa su i na nedavnoj Parlamentarnoj skupštini OEBS-a poslanici iz Srbije glasali da se istraga vodi pod okriljem Euleksa iako se sam Marti tome oštro protivio, taj izveštaj je svakako Tačija doveo u poziciju kada mora da odigra i poslednju kartu kako bi sebe sačuvao od krivičnog gonjenja.

Predstavnici srpskih vlasti su uvereni da je Tači samo pokušao da natera Beograd da prekine pregovore, jer su posle Hadžićevog transfera u Hag oni postali glavni uslov za kandidaturu i datum početka pregovora. “Oni znaju koliko to nama znači i pokušali su da nas oteraju sa stola sa ovom provokacijom, jer su svesni da će Srbija kao kandidat za EU imati drugačiju poziciju u pregovorima nego sada”, reći će zvaničnik Srbije, koji ni sam nije siguran gde bi ovaj kosovski triler mogao da se završi.

Kosovski premijer je u utorak posetio specijalnu jedinicu ROSU koja je izvršila osvajanje carinskih punktova i izjavio da je međunarodna zajednica zloupotrebila strpljenje Prištine kada je reč o severu Kosova. On je sa predsednicom Atifete Jahjagom posetio jedinice u Slatini i najavio nove akcije protiv švercera i paravojnih jedinica na severu Kosova. Nema povratka na staro, rekao je Tači.

Srpska i albanska politička elita se mogu sresti samo za pregovaračkim stolom, jer gotovo da ne postoji nijedno pravilo ili stav zapadnih prijatelja koje će imati isti značaj u Beogradu i Prištini. Svaki predstavnik srpske vlasti će strahovito paziti da u govorima ne bude ni najmanje aluzije na upotrebu sile jer bi to poslalo “lošu sliku u svet i vratilo Srbiju u prošli vek”. Albanski lideri već imaju opasno uverenje da se nasilje isplati, jer je posle paljevina i ubijanja 2004. godine, međunarodna zajednica iznenada odustala od politike „standardi bez statusa“ i dala Kosovu status bez ikakvih standarda. U zapadnim medijima se često mogu pronaći dirljive priče o nemogućnosti multietničkog, multikulturnog života na Kosovu, o mostu na Ibru koji razdvaja mlade, ali se veoma retko ili, preciznije, nikada ne pojavljuju dileme zašto nema multietičnosti u Prištini, pred očima svih zapadnih ambasada i međunarodnih misija.

Na svakoj međunarodnoj konferenciji, kojoj prisustvuje Srbija, Kosovo se predstavlja sa zvezdicom i napomenom skladu u sa UNSCR 1244/1999. Engleski ekspert za Balkan Tim DŽuda, čiji stavovi se gotovo nikad ne razlikuju od britanske vlade i njenih službi, rekao je da se pitanje Kosova ne rešava u Srbiji, već je sudbina Srbije u rukama Kosova. Srbija, prema njemu, može da blokira članstvo Kosova u UN, ali je važnije da Kosovo može da blokira evropske integracije Srbije, što je za Beograd mnogo važnije. „U stvari, Srbija i Kosovo mi izgledaju kao dva zatvorenika koja skakuću okolo lancima vezanih nogu, jedan za drugog” ocenio je DŽuda.

Možda će svi događaji oko Jarinja ostati upamćeni kao neka mala letnja kriza u kojoj su obe strane obavile neke marketinške vežbe iz nacionalne gimnastike, ali je verovatnije da će bitka za carinske, linijske ili granične prelaze ostati važan istorijski događaj posle kojeg će drugačije gledati na Kosovo. Ako se ta carinska kriza razreši narednih dana ili nedelja, ostaje nejasno da li će Srbija išta dobiti zbog smirenog odgovora na Tačijeve provokacije ili je samo ušla u novu fazu uslovljavanja, o kojoj su nedavno javno govorili nemački poslanici u Beogradu.

DEKLARACIJE I REZOLUCIJE O KOSOVU

27. avgust 2003. godine

Povod za rezoluciju bilo je ubistvo dva srpska dečaka u Goraždevcu 13. avgusta 2003. i ranjavanje još petoro mladih Srba. Ovaj zločin ni posle osam godina nije razrešen.

26. mart 2004. godine

Povod za donošenje ove rezolucije bio je pogrom srpskog stanovništva na Kosovu u periodu od 17. do 19. marta te godine. Tokom najvećih nemira na Kosovu od sukoba 1999. godine ubijeno je osmoro Srba, a više od 4.000 je moralo da napusti svoje domove.

21. novembar 2005.

Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije.

14. februar 2007. godine

Narodna skupština Republike Srbije donela je ovu rezoluciju nezadovoljna rešenjem pitanja statusa Kosova, koji je predložio specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari. On je predložio nadgledanu nezavisnost Kosova, sa čime se Srbija nikako nije složila.

25. jul 2007. godine

Narodna skupština donela je rezoluciju o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja autonomije pokrajine Kosovo i Metohija, zasnovanog na međunarodnom pravu. Ova rezolucija je doneta nakon što su propali pokušaji međunarodne zajednice da se dođe do konačnog rešenja statusa Kosova, a bila je usmerena prema SAD i državama EU koje su već priznale nezavisnost Kosova.

26. decembar 2007.

Usvojena je Deklaracija o Kosovu koja je doneta nakon što je pregovarački tim za Kosovo podneo izveštaj Narodnoj skupštini.

26. jul 2010.

Usvojena je rezolucija o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ova rezolucija je usvojena nakon što je Međunarodni sud pravde doneo odluku da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

31. jul 2011.

Usvojena Deklaracija o Kosovu u kojoj se traži zaštita srpskog stanovništva i poštovanje rezolucije SB UN 1244. Ova deklaracija je donesena nakon pokušaja vlasti na Kosovu da nasilno preuzmu kontrolu nad prelazima Jarinje i Brnjak na severu Kosova.

Između dve sirene

Na magistralnom putu koji vodi kroz Zubin Potok, ima najmanje deset mesta na kojima se prodaju benzin i nafta “na crno”, jedno autobusko stajalište gde meštani autobus do Kosovske Mitrovice čekaju u blatu i prašini, nekoliko transportera Kfora sa namrštenim francuskim vojnicima i jedan parking sa automobilima “na prodaju”.

Poslednji incidenti u Jarinju i selu Zupče, uneli su veliki strah među meštane Zubinog Potoka. Na ulicama nema mnogo ljudi, sve prodavnice su zatvorene, rade samo izjutra, kad se kupuju hleb, mleko i osnovne namirnice.

Sa rukama u džepovima, mladić od oko 25 godina stoji pored kanistera za benzin. Na njemu je nalepljen papir na kom krupnim slovima na latinici piše “litar - 85 dinara”. To je dosta jeftinije od cene nafte u Srbiji.

“Jeste jeftinije, ali mi ovde živimo od danas do sutra. Ne čudimo se puno ako tri dana nemamo struje i vode, ako nam ne stignu hleb i lekovi iz Srbije pa su prodavnice i apoteke prazne. Teško ti je ovde. Lako je vama, pijete kaficu u Knez Mihailovoj i govorite `Kosovo je Srbija`. Dođite ovde malo, živite sa nama, da vidite kako je“, reče mladić i u priči ga prekidoše sirene za uzbunu. Kanister stavlja ispod ruke i trči ka automobilu.

“Idemo na barikade, nešto se dešava“, reče kroz prozor automobila i punim gasom zamače ulicom.

Sirena je označavala skup meštana na barikadi. To je mesto gde svi sposobni muškarci provode u proseku osam sati dnevno. Desetak balvana, dva stara kamiona, jedan bager i oko 50 ljudi blokiraju magistralni put koji vodi ka južnom delu Mitrovice. Iz tog pravca došle su albanske specijalne jedinice “Rosu” i pokušale da se probiju do administrativnog prelaza Brnjak.

Kumovi Stevo i Žarko, sa početka priče, provode već treći dan na barikadama. Iako zamakli u godine, kažu - neće se pomeriti, to rade za svoju decu i unučiće.

“Ma ja sam siguran da na nas niko nije zaboravio. Znaju oni, ih - pa ne bi oni pustili da Albanci rade sa nama šta hoće. Ne bi tek tako u Beogradu svi sedeli skrštenih ruku, pa da nam se ponovi 1999. godina“, Stevo ne odustaje od širenja optimizma, a njegove stavove potvrđuje još desetak ljudi klimajući glavom.

Nakon što su se setili devedesetih godina, pa i martovskih nemira, u jednom trenutku svi zaćutaše.

“Nema nama druge nego da se sami ovde borimo i da ni na koga ne računamo. Svi obećavaju da će nam biti bolje, a evo šta se desi, da nam pucaju albanski vojnici kod kuća gde su nam deca. Plašim se, samo, biće još gore. Ako u Prištini vide da nas Beograd ne brani, brzo ćemo mi u ove kamione, pa pravac u izbeglištvo“, udara drvenim štapom o kamen Žarko i ne podiže pogled.

Negde oko sedam sati ujutru, žene počinju da donose doručak muževima, paketi sa vodom stižu kolima. Svi su umorni od neprospavane noći.

“Evo, sad mi javiše da je na Jarinju 50 albanskih specijalaca“, reče jedan od meštana.

“Jeste, meni su rekli da ih ima i na Brnjaku puno, da nose zastave Albanije“, odgovori mu čovek sa brkovima, u maskirnoj jakni JNA.

U roku od nekoliko minuta, među ljudima na barikadama zavladao je potpuni haos. Dok su jedni pričali da vojska iz Beograda stražari u Raškoj, da su srpski snajperisti po šumama i da je u Zubin Potok stiglo desetak “obaveštajaca” iz prestonice - drugi su pričali da se “Rosu” regrupišu na stadionu u Prištini, da se sprema novi napad Albanaca, a neki su imali “pouzdane informacije” da će Kfor biti protiv Srba kad izbiju neredi.

Kad se krene iz Zubinog Potoka i preko sela Banjska stigne u Zvečan, raspoloženje ljudi je gotovo identično.

“Mi smo već pokupovali rezervu namirnica, ne znamo šta nas sutra očekuje. Decu sam spakovala u Kruševac, kod babe i dede. Muž i ja ovde ostajemo, do kraja, oni ne moraju da preživljavaju sve ovo. Plašimo se. Dolaze ti zvaničnici iz Srbije, pregovaraju, ali u Prištini niko neće da čuje šta žele. A mi ovde prvi na udaru. Strašna je situacija“, kaže žena koja je kupovala cigare kod uličnog prodavca.

Leposavić je srpsko mesto najbliže administrativnom prelazu Jarinje, koje je zapaljeno prošle nedelje. U ovom mestu je vera u bolju budućnost odavno izgubljena. Kažu meštani, nekad su gledali u nebo da vide kad će kiša, kako će uspeti ono što su zasejali u bašti. Sada, pogled podižu da vide koji helikopteri lete, koga prevoze i da li još Albanaca stiže tim putem na prelaz. Uprkos apelima svih iz Beograda, koji su u Leposavić stigli, da je Kfor u mirovnoj misiji i da oni nisu neprijatelji Srbije, u Leposaviću ljudi misle drugačije.

“Ma kakav Kfor. Oni jedno pričaju a drugo rade. Kažu da taj Biler stalno ide u Prištinu na instrukcije“, odmahuje rukom Goran Stepanović, vlasnik skromno snabdevene prodavnice u Leposaviću.

“Mi se samo nešto pravimo pametni, pa su nam svi neprijatelji. Umesto da lepo slušamo šta pričaju zvaničnici iz Beograda, oni valjda znaju da vode tu politiku. Nama smeta Kfor, a oni rade kako im narede“, odgovara mu jedna mušterija dok čeka na kasi da plati zejtin.

U Kosovskoj Mitrovici, kažu, nikad nije bilo više Beograđana nego prethodne nedelje. Dok smo kolima beogradskih registracija prolazili kroz deo Mitrovice u kom žive mahom Bošnjaci, naišli smo na oštre poglede i uzvike da se vratimo odakle smo došli. Po banderama okačene zastave Albanije, glasno se čuje albanska muzika, a na ulicama vrlo malo ljudi. Ipak, bilo je onih sa kojima smo mogli da pričamo.

”Nikom ti ovo stanje ne odgovara. Ljudi kao da se ne sećaju kako je bilo kad je bio rat. Oni koji sad pozivaju na oružje, neće ni biti ovde kad prigusti. Valjalo bi da se ovo završi najmirnijim putem, to bi bilo najbolje za sve. I za nas Bošnjake, a i za Srbe”, nada se žena sa crnom maramom na glavi.

U severnom delu Mitrovice, moglo se sesti jedino u kladionicu. Drugo ništa nije radilo. Niko se ne boji, nego kako kažu, neće da krše dogovor. Dok se rezultati i utakmice smenjuju na monitorima okačenim po zidovima, ne prođe ni deset minuta, a da neko ne prokomentariše novu situaciju.

”Ne znam samo što su ti Beograđani dolazili. Ko da mi ovde ne možemo sami da se snađemo. Došli su, zapalili prelaz i vratili se kući. A mi, ostajemo sami sa svojim problemima, a oni će po Beogradu da pričaju “išli smo da branimo Kosovo. E pa, tako se ne radi”, ljut je jedan od gostiju kladionice.

Momak sa zapuštenom bradom, u majici navijača FK “Rad”, stoji za pultom gde se uplaćuju tiketi i preko ramena odgovara:

”Vama nikad nije dobro. Da nismo došli, vi biste rekli, eto, svi na nas zaboravili. Uzvratili smo onako kako su oni počeli. Sada im je jasno da na Jarinju Albanaca ne sme biti”, izgovori mladić i napusti kladionicu.

Nakon njega ostade muk. Svi su se zamislili. Po neko je kroz zube promrmljao - “tako je”, a neko odgovori - “nek se vrati odakle je došao”.

Ispred sada već čuvenog mosta koji vodi iz severnog ka južnom delu Mitrovice, mali gradski park. Skromno uređen, sa fontanom koja ne radi, podšišanom travom i proređenim cvećem. Na klupama sede uglavnom stariji ljudi. Ipak, dve devojke sede na klupi u ćošku.

”Došle smo iz Leskovca, kod dede, pre nedelju dana na raspust i evo šta nas je dočekalo. Šta da radimo. Svi brinu kako smo, a mi bismo volele da ostanemo i provedemo još jedno leto ovde. Neki kažu biće rata, drugi kažu - vratićemo se mi zajedno sa dedom u Srbiju. Svi su pomalo uplašeni, ali mi se nadamo najboljem”, pričaju sestre Marković.

Dok izlazimo iz Kosovske Mitrovice, srećemo desetak mladića obučenih u majice sa likom Ratka Mladića, Radovana Karadžića, natpisima ultradesničarskih organizacija. Piju pivo naslonjeni na kamenu ogradu. Preko puta, dve starije gospođe na tranzistoru slušaju vesti da je Jarinje odblokirano.

U severnom delu južne srpske pokrajine, svi žive “od danas do sutra” i svi imaju “proverene informacije o tome šta će se dešavati”. Ipak, niko ne zna koga da sluša, šta je donela deklaracija izglasana u Skupštini, kad će namirnice u prodavnice i koliko će oni još provesti na svom ognjištu.