Албански лидери имају опасно уверење да се насиље исплати

(НИН, 4. 8. 2011)

Има неке непријатне симболике када у Рашкој, месту које у историји оличава успон српске државности, српски званичници и европски изасланик воде тешке преговоре о несметаном промету хлеба, млека и осталих животних намирница између Србије и Косова. Симболике има и када се на саобраћајној ознаци, у близини српских барикада између два дела Косова, појави натпис на енглеском језику – gate (гејт) 1244, јер је резолуција којом је Милошевић изашао из кумановског пораза остала једини међународни папир по којем Србија станује на Косову.

Све остало је сасвим банална реалност. После састанка у Рашкој, специјални изасланик ЕУ Роберт Купер отишао је у Приштину, а министар за Косово Горан Богдановић посетио локалне Србе који се налазе на барикадама. Није дошло до разговора са командантом Кфора, генералом Ерхардом Билером који је у међувремену затражио појачање од НАТО (на северу Косова постоје српски снајперисти и наоружани људи са којима ће се одлучно обрачунати, наводи се у саопштењу Кфора). У уторак после подне, на Светог Илију и другог дана рамазана, када би сви морали да се уздржавају и од тешких речи, а камоли оружаних обрачуна, северни део Косова би могао да се претвори у запаљену лопту која се котрља по Балкану. Осим ако нека виша сила, рецимо европска, изненада не позове обе стране да се врате за преговарачки сто.

Стране дипломате су спремне да кажу да је нова криза, у којој се за пар дана догодило заузимање северних граничних или административних прелаза, паљење истих и постављање српских барикада на северу Косова, само први озбиљан корак у признавању нове реалности – да на Јарињу почиње нова држава са којом се мора сарађивати. Од српских званичника се могло чути да је фитиљ на северу Косова запаљен како би Београд демонстративно напустио преговоре, да би у наредном периоду Србија и Косово били смештени у исти вагон европских интеграција. Опозиционари ће већ рећи како је битка за царинске пунктове само оголила оно што ће сваки западни амбасадор у Београду рећи приватно – да не могу почети преговори са Европом пре него што почну да се успостављају добросуседски односи са Косовом. Срби са Косова, међутим, неће рећи ништа.

Они су већ поставили барикаде и све велике дипломатске игре учинили бесмисленим, макар привремено. Нови балкански пожар је избио наизглед банално, због једног печата, јер је Србија одбила да Косово извози робу са новим печатом, којим се демонстрира да је Косово држава, а не са печатом које је имало када је приступило споразуму ЦЕФТА. Неки комедијант случај се побринуо да се Косово у време необјављеног царинског рата нашло на позицији председавајућег ЦЕФТА-е, што је један од уступака Београда у процесу нормализације односа на Балкану. Један министар у српској влади био је крајем прошле недеље убеђен да, после завршетка хашког циклуса и успешне прве рунде косовских преговора, Србија нема ниједну озбиљну препреку ка европској кандидатури. Почетком недеље у незваничном разговору ће рећи да ће до кандидатуре, која је изгледала као готова ствар, Србија морати да дискретно пређе преко преузимања царинских пунктова и врати се у преговарачки процес. Још није извесно ко ће се вратити у преговоре јер је Борко Стефановић, прошле недеље означен од партнерке из Приштине Едите Тахири као особа која је неподобна за вођење преговора, док је министар унутрашњих послова полиције Бајрам Реџепи изјавио да би косовска полиција морала да ухапси Стефановића због неовлашћеног преласка границе, ако га негде на Косову буде срела. Србија је недавно била похваљена јер је у преговорима пристала на слободно кретање људи са косовским личним картама, али влада у Приштини и даље има право да одређује ко од званичника у Београду има право да уђе на Косово.

Од старих комунистичких функционера и новинара се може чути да је и Слободан Милошевић својевремено дошао у Косово Поље као комунистички апаратчик са намером да смири страсти, али га је сусрет са тамошњим Србима тако понео да се са Косова вратио као национални лидер. Борко Стефановић се, наравно, неће вратити у Београд као национални лидер, али је могао да осети оно што измиче готово свим аналитичарима и западним посматрачима на Балкану – да политичари често само прате догађаје, колективне емоције и покушавају да накнадно изврше пластичну операцију над сопственим програмима или над емоцијама које су у међувремену истрошене. Званичној Србији на Косову су остала само два озбиљна аргумента – огромно историјско и културно наслеђе и српска заједница, због чега је веома тешко донети било коју одлуку без сагласности или барем прећутног разумевања локалних Срба. А локални Срби, који су неколико дана описивани као шверцери, хулигани и екстремисти, а затим изненада постали симбол српског отпора, нису нимало заинтересовани за питање царине.

Западни и регионални пријатељи Србије успели су да министра спољних послова Вука Јеремића одморе од Косова, односно да убеде председника Тадића да би најбоље било да његов шеф дипломатије о Косову разговара са земљама које нису признале независност. Након што је његовом шефу кабинета и првом сараднику Борку Стефановићу поверено да води косовске преговоре, није било дипломатског пријема у Београду на којем се нису разносиле пикантерије о веома деликатним односима у врху српске дипломатије – од општег места да Јеремић и Стефановић уопште не комуницирају, до најава да је само питање времена када ће Стефановић постати нови министар, јер Европљани али и бивша браћа траже да спољну политику води неко ново лице са новом реториком. Борко Стефановић је, међутим, док је обилазио барикаде на северу Косова можда пропустио прилику да постане шампион политичке коректности на Балкану, али јесте отворио врата за солидну политичку каријеру. Најава да би неко други могао да преузме косовске преговоре, јер је Стефановић постао непожељан не само за косовске лидере него и за њихове америчке и немачке покровитеље, могла би да прерасте у главни тест озбиљности српских власти. Један од бивших америчких дипломата, који на косовске Албанце утиче као Мортон Абрамовиц, Џејмс Хупер је већ изјавио да је дијалог мртав. “Уобичајено је да дипломате у оваквим ситуацијама кажу да се треба вратити за сто, да насиље треба прекинути, разговоре наставити и др. Ипак, све ово говори да је овај процес био и остао празан. Главни циљ овог процеса јесте да се решавају практична питања, али она ситна, како би се дијалог искористио као подршка за напоре Србије у њеном приближавању ЕУ. Чињеница да је ЕУ реаговала, критикујући само косовску владу што је послала полицију на север, уместо да објави изјаве у којима се могу поменути мешања Београда на северу, доказ је да ЕУ нема друге политике, сем тога да убрза чланство Србије. Брисел нема политику да се бави проблемима овакве врсте. Ово значи да ће се пажња окренути према Вашингтону. Стање је слично оном које се десило у Хрватској и Босни 90-их година, када су људи из Београда са локалним Србима постављали барикаде. За САД ова ситуација значи да треба да интервенише и да се бави питањем статуса севера, које је веома озбиљно, проблематично и тешко”, додао је Хупер.

Познаваоци косовских неприлика уверени су да се Хашим Тачи не би упустио у такву акцију да није добио зелено светло од америчког амбасадора у Приштини, Кристофера Дела, са којим се састао два пута пре акције и који, наводно, има личне интересе у изградњи косовских путева. И представници власти, мада то неће рећи никада јавно, склони су теоријама према којима Американци поново преко Косова демонстрирају Европљанима да још нису сазрели да гасе пожаре у сопственом дворишту. Европске дипломате у Бриселу су биле прилично незадовољне што је Хашим Тачи одлучио да покаже снагу нове државе, усред преговора од којих се очекује да буду један од главних успеха нове европске дипломатије.

Њихово незадовољство је утишано када су схватили да је читаву акцију здушно помогао НАТО, под ознаком Кфора, јер је нова организација већ ушла у полемике због Либије, па није паметно да отварају сукоб око два царинска прелаза на Косову. У анализи агенције Ројтерс, неименовани европски дипломата оценио је да је Косово пре три недеље било у бољој међународној позицији јер је Србија била одговорна за застој у преговорима. “Сада су пуцали себи у ногу. Они су помало размажени. Мисле да могу да манипулишу међународном заједницом што су, искрено говорећи, и чинили неко време”, рекао је европски дипломата за Ројтерс. Ношен осећајем да сваки потез против великосрпских претензија на Балкану мора да наиђе на подршку западних пријатеља, Тачи је учинио оно што је грузијски председник Шаликашвили својевремно урадио у Осетији, рачунајући да он нема Русију и Путина на другој страни.

“То је једна велика игра живаца, јер сви знају да Србија ни на који начин не сме да уради било шта што би макар мало подсетило на деведесете. Читава идеја је да се усред преговора, кроз једно питање – питање царинског печата, изнуди признање да је Косово друга држава, потпуно равноправна са Србијом, после чега би све друге рунде преговора биле беспредметне”, рећи ће саговорник НИН-а.

Иако то звучи готово невероватно за људе у Србији, Тачи је на удару екстремиста, међу којима је најзначајнији својевремени добитник награде за толеранцију Наше борбе Аљбин Курти, јер се уопште упустио у преговоре са Београдом, али и под притиском западних покровитеља који су од њега изнудили хапшење блиског сарадника Фатмира Љимаја. Некако се погодило да је косовско тужилаштво подигло оптужницу против најближег Тачијевог сарадника за ратне злочине почињене над Србима само дан пре него што је Приштина одлучила да заузме два прелаза према Србији, што је сасвим довољан разлог да се верује да је Тачи желео да једним мушким потезом прекрије истрагу о албанским злочинима, који су у веома неугодној близини, али и катастрофалну економску ситуацију на Косову, које добија све мање западних донација а нема никаквих изгледа да убеди локалне спонзоре, састављене од дилера свих категорија, да почну да плаћају порез.

Иако је српска влада учинила озбиљне намере да минимализује извештај Дика Мартија, па су и на недавној Парламентарној скупштини ОЕБС-а посланици из Србије гласали да се истрага води под окриљем Еулекса иако се сам Марти томе оштро противио, тај извештај је свакако Тачија довео у позицију када мора да одигра и последњу карту како би себе сачувао од кривичног гоњења.

Представници српских власти су уверени да је Тачи само покушао да натера Београд да прекине преговоре, јер су после Хаџићевог трансфера у Хаг они постали главни услов за кандидатуру и датум почетка преговора. “Они знају колико то нама значи и покушали су да нас отерају са стола са овом провокацијом, јер су свесни да ће Србија као кандидат за ЕУ имати другачију позицију у преговорима него сада”, рећи ће званичник Србије, који ни сам није сигуран где би овај косовски трилер могао да се заврши.

Косовски премијер је у уторак посетио специјалну јединицу РОСУ која је извршила освајање царинских пунктова и изјавио да је међународна заједница злоупотребила стрпљење Приштине када је реч о северу Косова. Он је са председницом Атифете Јахјагом посетио јединице у Слатини и најавио нове акције против шверцера и паравојних јединица на северу Косова. Нема повратка на старо, рекао је Тачи.

Српска и албанска политичка елита се могу срести само за преговарачким столом, јер готово да не постоји ниједно правило или став западних пријатеља које ће имати исти значај у Београду и Приштини. Сваки представник српске власти ће страховито пазити да у говорима не буде ни најмање алузије на употребу силе јер би то послало “лошу слику у свет и вратило Србију у прошли век”. Албански лидери већ имају опасно уверење да се насиље исплати, јер је после паљевина и убијања 2004. године, међународна заједница изненада одустала од политике „стандарди без статуса“ и дала Косову статус без икаквих стандарда. У западним медијима се често могу пронаћи дирљиве приче о немогућности мултиетничког, мултикултурног живота на Косову, о мосту на Ибру који раздваја младе, али се веома ретко или, прецизније, никада не појављују дилеме зашто нема мултиетичности у Приштини, пред очима свих западних амбасада и међународних мисија.

На свакој међународној конференцији, којој присуствује Србија, Косово се представља са звездицом и напоменом складу у са УНСЦР 1244/1999. Енглески експерт за Балкан Тим Џуда, чији ставови се готово никад не разликују од британске владе и њених служби, рекао је да се питање Косова не решава у Србији, већ је судбина Србије у рукама Косова. Србија, према њему, може да блокира чланство Косова у УН, али је важније да Косово може да блокира европске интеграције Србије, што је за Београд много важније. „У ствари, Србија и Косово ми изгледају као два затвореника која скакућу около ланцима везаних ногу, један за другог” оценио је Џуда.

Можда ће сви догађаји око Јариња остати упамћени као нека мала летња криза у којој су обе стране обавиле неке маркетиншке вежбе из националне гимнастике, али је вероватније да ће битка за царинске, линијске или граничне прелазе остати важан историјски догађај после којег ће другачије гледати на Косово. Ако се та царинска криза разреши наредних дана или недеља, остаје нејасно да ли ће Србија ишта добити због смиреног одговора на Тачијеве провокације или је само ушла у нову фазу условљавања, о којој су недавно јавно говорили немачки посланици у Београду.

ДЕКЛАРАЦИЈЕ И РЕЗОЛУЦИЈЕ О КОСОВУ

27. август 2003. године

Повод за резолуцију било је убиство два српска дечака у Гораждевцу 13. августа 2003. и рањавање још петоро младих Срба. Овај злочин ни после осам година није разрешен.

26. март 2004. године

Повод за доношење ове резолуције био је погром српског становништва на Косову у периоду од 17. до 19. марта те године. Током највећих немира на Косову од сукоба 1999. године убијено је осморо Срба, а више од 4.000 је морало да напусти своје домове.

21. новембар 2005.

Резолуција Народне скупштине Републике Србије о мандату за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије.

14. фебруар 2007. године

Народна скупштина Републике Србије донела је ову резолуцију незадовољна решењем питања статуса Косова, који је предложио специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари. Он је предложио надгледану независност Косова, са чиме се Србија никако није сложила.

25. јул 2007. године

Народна скупштина донела је резолуцију о неопходности праведног решавања питања аутономије покрајине Косово и Метохија, заснованог на међународном праву. Ова резолуција је донета након што су пропали покушаји међународне заједнице да се дође до коначног решења статуса Косова, а била је усмерена према САД и државама ЕУ које су већ признале независност Косова.

26. децембар 2007.

Усвојена је Декларација о Косову која је донета након што је преговарачки тим за Косово поднео извештај Народној скупштини.

26. јул 2010.

Усвојена је резолуција о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. Ова резолуција је усвојена након што је Међународни суд правде донео одлуку да једнострано проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом.

31. јул 2011.

Усвојена Декларација о Косову у којој се тражи заштита српског становништва и поштовање резолуције СБ УН 1244. Ова декларација је донесена након покушаја власти на Косову да насилно преузму контролу над прелазима Јариње и Брњак на северу Косова.

Између две сирене

На магистралном путу који води кроз Зубин Поток, има најмање десет места на којима се продају бензин и нафта “на црно”, једно аутобуско стајалиште где мештани аутобус до Косовске Митровице чекају у блату и прашини, неколико транспортера Кфора са намрштеним француским војницима и један паркинг са аутомобилима “на продају”.

Последњи инциденти у Јарињу и селу Зупче, унели су велики страх међу мештане Зубиног Потока. На улицама нема много људи, све продавнице су затворене, раде само изјутра, кад се купују хлеб, млеко и основне намирнице.

Са рукама у џеповима, младић од око 25 година стоји поред канистера за бензин. На њему је налепљен папир на ком крупним словима на латиници пише “литар - 85 динара”. То је доста јефтиније од цене нафте у Србији.

“Јесте јефтиније, али ми овде живимо од данас до сутра. Не чудимо се пуно ако три дана немамо струје и воде, ако нам не стигну хлеб и лекови из Србије па су продавнице и апотеке празне. Тешко ти је овде. Лако је вама, пијете кафицу у Кнез Михаиловој и говорите `Косово је Србија`. Дођите овде мало, живите са нама, да видите како је“, рече младић и у причи га прекидоше сирене за узбуну. Канистер ставља испод руке и трчи ка аутомобилу.

“Идемо на барикаде, нешто се дешава“, рече кроз прозор аутомобила и пуним гасом замаче улицом.

Сирена је означавала скуп мештана на барикади. То је место где сви способни мушкарци проводе у просеку осам сати дневно. Десетак балвана, два стара камиона, један багер и око 50 људи блокирају магистрални пут који води ка јужном делу Митровице. Из тог правца дошле су албанске специјалне јединице “Росу” и покушале да се пробију до административног прелаза Брњак.

Кумови Стево и Жарко, са почетка приче, проводе већ трећи дан на барикадама. Иако замакли у године, кажу - неће се померити, то раде за своју децу и унучиће.

“Ма ја сам сигуран да на нас нико није заборавио. Знају они, их - па не би они пустили да Албанци раде са нама шта хоће. Не би тек тако у Београду сви седели скрштених руку, па да нам се понови 1999. година“, Стево не одустаје од ширења оптимизма, а његове ставове потврђује још десетак људи климајући главом.

Након што су се сетили деведесетих година, па и мартовских немира, у једном тренутку сви заћуташе.

“Нема нама друге него да се сами овде боримо и да ни на кога не рачунамо. Сви обећавају да ће нам бити боље, а ево шта се деси, да нам пуцају албански војници код кућа где су нам деца. Плашим се, само, биће још горе. Ако у Приштини виде да нас Београд не брани, брзо ћемо ми у ове камионе, па правац у избеглиштво“, удара дрвеним штапом о камен Жарко и не подиже поглед.

Негде око седам сати ујутру, жене почињу да доносе доручак мужевима, пакети са водом стижу колима. Сви су уморни од непроспаване ноћи.

“Ево, сад ми јавише да је на Јарињу 50 албанских специјалаца“, рече један од мештана.

“Јесте, мени су рекли да их има и на Брњаку пуно, да носе заставе Албаније“, одговори му човек са брковима, у маскирној јакни ЈНА.

У року од неколико минута, међу људима на барикадама завладао је потпуни хаос. Док су једни причали да војска из Београда стражари у Рашкој, да су српски снајперисти по шумама и да је у Зубин Поток стигло десетак “обавештајаца” из престонице - други су причали да се “Росу” регрупишу на стадиону у Приштини, да се спрема нови напад Албанаца, а неки су имали “поуздане информације” да ће Кфор бити против Срба кад избију нереди.

Кад се крене из Зубиног Потока и преко села Бањска стигне у Звечан, расположење људи је готово идентично.

“Ми смо већ покуповали резерву намирница, не знамо шта нас сутра очекује. Децу сам спаковала у Крушевац, код бабе и деде. Муж и ја овде остајемо, до краја, они не морају да преживљавају све ово. Плашимо се. Долазе ти званичници из Србије, преговарају, али у Приштини нико неће да чује шта желе. А ми овде први на удару. Страшна је ситуација“, каже жена која је куповала цигаре код уличног продавца.

Лепосавић је српско место најближе административном прелазу Јариње, које је запаљено прошле недеље. У овом месту је вера у бољу будућност одавно изгубљена. Кажу мештани, некад су гледали у небо да виде кад ће киша, како ће успети оно што су засејали у башти. Сада, поглед подижу да виде који хеликоптери лете, кога превозе и да ли још Албанаца стиже тим путем на прелаз. Упркос апелима свих из Београда, који су у Лепосавић стигли, да је Кфор у мировној мисији и да они нису непријатељи Србије, у Лепосавићу људи мисле другачије.

“Ма какав Кфор. Они једно причају а друго раде. Кажу да тај Билер стално иде у Приштину на инструкције“, одмахује руком Горан Степановић, власник скромно снабдевене продавнице у Лепосавићу.

“Ми се само нешто правимо паметни, па су нам сви непријатељи. Уместо да лепо слушамо шта причају званичници из Београда, они ваљда знају да воде ту политику. Нама смета Кфор, а они раде како им нареде“, одговара му једна муштерија док чека на каси да плати зејтин.

У Косовској Митровици, кажу, никад није било више Београђана него претходне недеље. Док смо колима београдских регистрација пролазили кроз део Митровице у ком живе махом Бошњаци, наишли смо на оштре погледе и узвике да се вратимо одакле смо дошли. По бандерама окачене заставе Албаније, гласно се чује албанска музика, а на улицама врло мало људи. Ипак, било је оних са којима смо могли да причамо.

”Ником ти ово стање не одговара. Људи као да се не сећају како је било кад је био рат. Они који сад позивају на оружје, неће ни бити овде кад пригусти. Ваљало би да се ово заврши најмирнијим путем, то би било најбоље за све. И за нас Бошњаке, а и за Србе”, нада се жена са црном марамом на глави.

У северном делу Митровице, могло се сести једино у кладионицу. Друго ништа није радило. Нико се не боји, него како кажу, неће да крше договор. Док се резултати и утакмице смењују на мониторима окаченим по зидовима, не прође ни десет минута, а да неко не прокоментарише нову ситуацију.

”Не знам само што су ти Београђани долазили. Ко да ми овде не можемо сами да се снађемо. Дошли су, запалили прелаз и вратили се кући. А ми, остајемо сами са својим проблемима, а они ће по Београду да причају “ишли смо да бранимо Косово. Е па, тако се не ради”, љут је један од гостију кладионице.

Момак са запуштеном брадом, у мајици навијача ФК “Рад”, стоји за пултом где се уплаћују тикети и преко рамена одговара:

”Вама никад није добро. Да нисмо дошли, ви бисте рекли, ето, сви на нас заборавили. Узвратили смо онако како су они почели. Сада им је јасно да на Јарињу Албанаца не сме бити”, изговори младић и напусти кладионицу.

Након њега остаде мук. Сви су се замислили. По неко је кроз зубе промрмљао - “тако је”, а неко одговори - “нек се врати одакле је дошао”.

Испред сада већ чувеног моста који води из северног ка јужном делу Митровице, мали градски парк. Скромно уређен, са фонтаном која не ради, подшишаном травом и проређеним цвећем. На клупама седе углавном старији људи. Ипак, две девојке седе на клупи у ћошку.

”Дошле смо из Лесковца, код деде, пре недељу дана на распуст и ево шта нас је дочекало. Шта да радимо. Сви брину како смо, а ми бисмо волеле да останемо и проведемо још једно лето овде. Неки кажу биће рата, други кажу - вратићемо се ми заједно са дедом у Србију. Сви су помало уплашени, али ми се надамо најбољем”, причају сестре Марковић.

Док излазимо из Косовске Митровице, срећемо десетак младића обучених у мајице са ликом Ратка Младића, Радована Караџића, натписима ултрадесничарских организација. Пију пиво наслоњени на камену ограду. Преко пута, две старије госпође на транзистору слушају вести да је Јариње одблокирано.

У северном делу јужне српске покрајине, сви живе “од данас до сутра” и сви имају “проверене информације о томе шта ће се дешавати”. Ипак, нико не зна кога да слуша, шта је донела декларација изгласана у Скупштини, кад ће намирнице у продавнице и колико ће они још провести на свом огњишту.