Ako je Boris Tadić u ponedeljak uveče, kada je iz njegovog kabineta javljeno da je Radovan uhapšen, mogao da zamisli poslednji dan svoje vladavine, morao je da pomisli da će sa te tačke jasnije nego bilo šta drugo videti Radovana.

Nije bitno samo to što će se osoba poput Radovana Karadžića naći u tribunalu za bivšu Jugoslaviju gde će imati pravedno suđenje, nego je to prekretnica u ispunjavanju dobro poznatih uslova da bi Srbija mogla da krene napred u svojoj integraciji u Evropu.

Neki ljudi iz DSS-a u prethodnoj vladi imali su velike reči o saradnji sa Rusima, ali u praksi se malo toga događalo. Moja ideja je da kao neko ko je u javnosti ocrnjen da je antiruski nastrojen, pokažem u praksi da je moguće na fer osnovi napraviti sporazum koji će u praksi biti brže ostvariv.

Važno je da izađemo iz ovoga, zato smo i Badju i ja, i neki nama bliski, kao Agamben, fascinirani svetim Pavlom. Svi smo mi radikalni ateisti, ali nas zanima ideja Svetog duha kao zajednice ljudi koji veruju.

Ako su moralni ljudi Tadić i Koštunica, ako imaju i zrnce morala, oni više ne mogu da naprave vladu. Jedina vlada koja može da se napravi posle 11. maja je vlada radikala i DSS-a. Cela Srbija to očekuje.

Računamo na najveći deo od 2,3 miliona glasova koje je Tadić osvojio na predsedničkim izborima, na one koji su u malom broju ostali kod kuće i na one koji su tada poverovali da je Tomislav Nikolić za evropske vrednosti, a ne za crnu rupu na evropskom tepihu. 

Srbiju niko ne može ni da uvede u Evropu, ni da je izvede iz nje, a mislim da niko ne planira ni neku veliku seobu Srba u Aziju ili Latinsku Ameriku. Ostaje nam pitanje priključivanja Srbije Evropskoj uniji.

Uopšte ne kažem da se ne smeju iznositi ideje, pa i ideja o podeli, koju, vidim, zastupa i Jevgenij Primakov, ali se one ne mogu uvoditi na mala vrata, pogotovo ne od stranaka koje javno zastupaju stav o celovitosti Srbije i koje arbitriraju o tome ko je navodno iskren, a ko nije u odbrani Kosova.